Sa svakom popijenom čašom idealno ohlađenog belog vina sa geografskim poreklom iz regiona Friuli/Venezia/Giulia koje je služeno na svečanom otvaranju, moje razumevanje projekta srpskog predstavnika na ovogodišnjem bijenalu arhitekture u Veneciji se rapidno produbljivalo. Pošto su glad i umor od puta, koji su sve vreme bili prisutni, takođe dali svoj doprinos, podsvest je brzo počela da se oslobađa. Slike koje su se ređale naizgled nisu imale nikakve veze: trpezarija dečijeg odmarališta u zlatno doba samoupravnog socijalizma prepuna dece koja sede za praznim stolovima i udarajući escajgom po njihovoj površini, viču "hoćemo ručak, hoćemo ručak" razdraženi mirisom pasulja sa slaninom koji nikako da stigne, Royal Drummers of Burundi, koji vekovima sa oca na sina prenose umetnost bubnjanja, vraćajući nas u praiskonska vremena kada je bilo "kako bubanj kaže", Kralj Artur i njegovi vitezovi okruglog stola, koji je u mojoj viziji, iz nepoznatih razloga bio četvrtast, Konferencijski sto u Jalti sa sve Staljinom, Čerčilom i Ruzveltom koji odlučuju o izgledu sveta u budućnosti (u kojoj sada živimo), svadba u Šumadiji, sa koje su na volšeban način nestali i mlada i mladoženja, i kumovi i stari svat i muzikanti i svi gosti, hrana, piće, stolice i posluženje, ostali su samo šatra i u njoj ogroman sto za koji celo selo može da sedne...i tako, jedna za drugom ređaju se slike iz kojih se kristališe tema ovogodišnjeg Bijenala, Common Ground (zajedničko polje). Ozvučeni sto je spojio dve fundamentalne karakteristike ljudskog roda. Ritam i društveno biće. Sa ritmom se čovek rađa (otkucaji srca!) a kao društveno biće se ostvaruje (produženje vrste!). Posetioci paviljona su se, mimo mojih očekivanja, u ogromnoj većini ponašali isto, bez obzira na rasu, pol, uzrast, verska i politička ubeđenja. Ušavši u paviljon, prvo su se suočili sa fotogeničnošću koja ih je naterala da se maše svojih foroaparata i kamera (tu su Japanci šampioni, svi imaju oooogromne objektive!), zatim su počeli da se kreću oko stola u pravcu suprotnom od kazaljki na satu (ne znam zašto!) i prvo stidljivo, a onda sve slobodnije udaraju po površini stola. Lupao je prvo svako za sebe, u nekom svom ritmu, da bi kasnije svaki posetilac počeo da osluškuje druge i pokušavao da se uklopi. To je uglavnom bilo nemoguće, jer novopridošli su kvarili zamalo uspostavljenu harmoniju, a kad bi se oni uklopili nove pridošlice su sve ponovo vraćale u kakofoniju koja je (čudno!) izazivala osmehe na licima učesnika ovog hepeninga. Onda sam shvatio da sto može biti i veći, čak veliki kao planeta zemlja (samo bi se pri projektovanju moralo voditi računa o zakrivljenu zemljine površine!), ali da može biti i manji, veličine Higgsovog bozona (tu statika valjda ne bi bila problem), da može biti, kao ovaj, materijalan, ali da može biti i nematerijalan, da ne postoji. I da se samo interakcija među ljudima računa!
Autori (po azbučnom redu): Aleksandar Ristović, Janko Tadić, Marija Miković, Marija Strajnić, Marko Marović, Milan Dragić, Miloš Živković, Nebojša Stevanović, Nikola Andonov und Olga Lazarević
Gornja fotografija: Djordje Alfirevic
Posetioci
