Izgleda da je Bandcamp postao omiljena izdavačka kuća na ovim prostorima. Više niko ni ne pokušava da objavi svoju muziku preko "zvaničnih" izdavačkih kuća. One vam ne plaćaju ništa, ne rade nikakvu promociju a traže da ne dajete besplatan daunloud ne bi li prodajom nosača zvuka izvukle neki profit, pre svega za sebe. Na taj način nećete lako doći do publike, jer ko će u ovo doba interneta da kupi muziku koju nije već čuo. Bandcamp upravo to omogućava. Prvo besplatno preslušaj (koliko puta hoćeš), pa ako ti se svidi i ako hoćeš da podržiš izvođača, plati koliko je određeno ili još češće koliko sam hoćeš. Ionako se danas zarada u muzičkom biznisu ostvaruje uglavnom kroz javne nastupe.
Ovo što sledi je pregled tekuće muzičke produkcije, uglavnom nasumični, a najmanji zajednički sadržilac je činjenica da se meni lično sviđa bar nešto od onoga što čujem kod svakog pojedinog izvođača. Odavno sam rešio da o krhkoj muzičkoj sceni, kakva je ova naša regionalna, ne pišem ništa negativno, tako da o onome o čemu ne mogu lepo da pišem, neću ni pisati. Zato se unapred izvinjavam svima kojima se ne sviđa nešto od napisanog.
Lovely Quinces - No Room For Us EP (Bandcamp, 2013)
Dunja Ercegović je najzad izdala EP i vredelo je čekati! Od uvodne No Room For Us koja počinje kao prvoklasni indie folk pevan ranjivim ženskim vokalom koji se negde oko polovine pesme pretvara u muško ljutito režanje da bi se pred kraj nežni ženski vokal vratio u punom sjaju. Sjajna pesma! Sledi već poznati underground hit Wrong House, u kome Dunja demonstrira ljubav prema kantriju i glasom i melodijom. Catchy refren nikako ne odmaže pesmi. U When I'm Gone upoznajemo još nekoliko načina Dunjinog pevanja i kapiramo da je ritam jedna od bitnih karakteristika njene muzike. Ovo nikako nije još jedna singer/songrajterska ploča koja monotonim glasom i standardnim drndanjem akustare svoju misiju uspavljivanja slušaoca izvršava negde na polovini predviđene dužine trajanja numera. Naprotiv, ovo će vas ako ste pospani probuditi. Second Hand Heart, poznat mi u live verziji ovde dobija na intenzitetu i polako mi postaje jasno da Laura Marling nije prava Dunjina srodna duša, pre je to PJ Harvey (što je još veći kompliment). Mr Lonely Boy koji zatvara album je meni omiljena, možda zato što je nekako vesela, što kod novih os(j)ećajaca nije baš često raspoloženje. Tačnije, ona je setno vesela i ima radijski potencijal. Definitivno, moj predlog za novi singl! Kad se sve sabere, veoma zrelo debitantsko ostvarenje nekoga ko ima 19 ili 20 godina, dovoljno raznovrsno da ni u jednom trenutku ne bude dosadno, veoma dobro snimljeno i producirano, bez suvišnih ukrasa koji bi samo ubili energiju koju Dunja emituje, ubedljiva demonstracija glasovnih mogućnosti ali uvek u funkciji pesme, bez nepotrebnih vokalnih egzibicija. Kupite i slušajte!
Ti - Koliko dana EP (Bandcamp, 2013)
Ilija Duni (gitare, bas pedale, sintisajzeri, vokal) i Trajče Nikolovski (električni bubnjevi, vokal), Makedonci sa prebivalištem u Beogradu su "next big thing" regionalne indie rock scene, u to ne treba sumnjati. Sa izraženim pop senzibilitetom koji je u potpunosti lišen banalnosti i zvučnom slikom za koju ne možeš da veruješ da je prave samo dva čoveka, uz elektroniku kojoj je udahnuta duša (za razliku od matičnog Ilijinog benda Petrol) i karakteristične ritmove (da li ja to čujem Makedoniju u njima ili mi se samo čini), oni jednostavno moraju da uspeju. Tim pre što su uživo još impresivniji (gledao sam ih u Gun Club-u pre Vlaste Popić).
Diktalog - Sublunarij (Bandcamp, 2013)
Ne znam da li je to tačno, ali, prateći opus Adema Gušića, mastermajnda koji stoji iza dubrovačke grupe Izae, dobijam utisak da taj čovek živi u studiju (pravi Homo Studiensis hehe). Ovim projektom to moje uverenje se u potpunosti učvršćuje. Prilikom pravljenja ovih muzičkih kolaža kao da je korišćen komplet karata "Oblique Strategies" Brian-a Eno-a i Peter-a Schmidt-a, ali ovo nije "Music for Airports" niti "Music for Films", ovo je pre "Music for Intergalactic Voyage" što neki naslovi kompozicija i nagoveštavaju. Neće ovo nikada biti hit, ali itekako može biti soundtrack za neka stanja i raspoloženja.
Damir Avdić - Human Reich (Bandcamp, 2013)
Alek Novak - Uputstvo za zloupotrebu (Bandcamp, 2013)
Verovatno će me fanovi Damira Avdića mrzeti što stavljam njihovog ljubimca i Aleka Novaka u istu rečenicu, meni se čini da da su ova dvojica veoma slična. Ne toliko u muzičkom izrazu, jer Damir je kralj jednog akorda, čovek čiji gitarski rif može da te opeče ako ne paziš, Atila bič Božiji, u čijem glasu čitamo bol i gnev, čovek koji udara i levo i desno, čovek koji toliko mrzi sadašnjicu oličenu u neoliberalnom kapitalizmu da vam se čini da žali za prošlošću, pa ga proglasite titoistom i jugonostalgičarom a onda kad čujete šta misli o tom vremenu ugrizete se za jezik i kažete "Buntovniče bez akorda, bio si u pravu", on će bosanski tvrdoglavo ostati isti i na svom petnaestom albumu, i muzički i tekstualno a publiku će mu i tada činiti tranzicijski i drugi gubitnici koji su u životnoj lutriji izvukli kraću slamčicu pa bi nekoga da okrive za to ali niko im nije kriv do oni sami pa im Damirovo pominjanje kuraca i pičaka i jebanja predstavlja ventil kroz koji se relaksira veoma povišen unutrašnji pritisak. Alek Novak nam priča o istovetnim temama ali ne kao Damir iznutra, već više spolja sa nekakvim superiornim držanjem, ironijskim odmakom kako se to lepo kaže, kao, on je svestan svih tih nepravdi i paradoksa koji postoje u svakom sistemu i svakom kraju sveta, a na Balkanu su i nepravde i paradoksi multiplikovani do apsurda, pa je jedina odbrana od svega toga taj stav "sve sam provalio i smejem se tome i ismevam to". Znači nema uživljavanja, mesijanstva i donkihotovštine kao kod Damira, ali ironija i cinizam cure na sve strane, afirmacija negacije je tačka oslonca, stihovi "ide stoka sa istoka, eto gada sa zapada, ide šuga s vrelog juga i kolera sa severa" kažu da Alek udara i levo i desno, i gore i dole, muzika je galimatijas svih mogućih žanrova, u jednoj pesmi je moguć bluz solo, free jazz pratnja i spoken word "pevanje". Alek je pomirio pevanje na srpskom i na engleskom jer prelazi sa jednog na drugi jezik čak i u okviru iste pesme bez ikakvih skrupula, ne razmišljajući o tom uopšte, što je vrlo dobar pristup toj problematici. I Alek pominje eufemistički kurac kao crven ban, pičke nisam primetio a jebanja ima i na srpskom i na engleskom i to u više navrata. Kod obojice je "poruka" ta koja je bitna, muzika je samo maskira da ne bi bila suvi anti-politički govor koji bi malo ko slušao, ni jedan ni drugi ne daju rešenja, falabogu, samo bi nam još to trebalo. Damirovi masni rifovi će privući mnoge, Alekovi razbarušeni muzički kolaži će privući retke, divićemo im se koliko direktni ili domišljati mogu da budu u svojim opservacijama i sve će pod kapom nebeskom ostati isto. A mi ćemo se, posle ogromnih intelektualnih napora uloženih u slušanje naših gorepomenutih junaka, okrenuti nečemu prijatnijem, recimo sledećem po redu albumu u ovom tekstu.
ChocoJazz - ChocoJazz (Bandcamp, 2013)
ChocoJazz su Lea Đido Božak (glas, harmonika, usna harmonika) i Nina Jukić (glas, klavir, ukulele) iz Zagreba, koje prave divnu, opuštajuću muziku koja nas iz pakla o kome pevaju Damir Avdić i Alek Novak iz gornjeg prikaza, prebacuju direktno u raj. Kod njih mi ne smeta ni elektronika, ni bitovi, ni sintisajzeri (svega toga nisam ljubitelj, ali uopšte!), sve je to pokriveno njihovim predivnim glasovnim harmonijama koje prizivaju poređenje sa vokalnim kvartetom Predraga Ivanovića (beogradska vokalna jazz grupa iz pedesetih i šezdesetih godina). Harmonika koja nije ni narodnjak ni Tex-Mex se retko sreće u savremenoj muzici, ali ovde je uotrebljena svrsishodno i sa stilom. Nije ovo album koji će izmeniti nečiji život, ali jeste album kome ću se vraćati kad se zaželim sklada i harmonije.
Punčke - Sunčano sa povremenom naoblakom (Bandcamp, 2013)
Punčke su mi oduvek bile simpatične, a posle Lucijine izjave da nisu feministički bend postale su mi još simpatičnije. Time su odbile da sebe strpaju u nekakav manjinski geto i više su učinile za ženski pokret nego da su se sto puta deklarisale kao feministkinje. Kad preslušate njihov novi album videćete da mogu da izađu na crtu bilo kom muškom bendu i da ogromnu većinu njih 'ladno oduvaju sa pozornice. Nekako mi se čini da se ono "sunčano" u naslovu odnosi na novije, pop pesme a ona "povremena naoblaka" na pesme koje su više punk i potiču iz ranijeg perioda. Ipak, sve se to vrlo lepo uklapa, dovoljno je energično i kod mid-tempo pesama, tekstovi su klasični indie-rock tekstovi koji govore o međuljudskim odnosima, otuđenosti u surovom svetu u kome živimo, nesigurnostima i strahovima. Ali, Ruby i Anja su i te kako sigurne i uigrane kao ritam sekcija, što daje Lucijinom vokalu i gitari čvrstu podlogu. Ako bih morao da izdvojim neke pesme na ovom vrlo ujednačenom albumu, bile bi to uvodna "Počet ću iznova" i "Petra Pan", koja je bila objavljena kao singl. Bilo kako bilo, Vlasta Popić je dobila ozbiljnu konkurenciju!
+chresus jist+ - c.j. (Bandcamp, 2013)
Ritam sekcija Tough Guys of America je napustila matični bend koji im je, sudeći po ovom Ep-ju, bio previše mek i previše arty. Priključio se gitarista Filip (Bag of Dicks, Halftones, Rough Blue) koji dolazi iz istog garage punk/pop/surf miljea. Ovo što ovde čujemo je beskompromisni garage punk (ne znam da li se to stvarno tako zove, ali ja bih ga tako nazvao!). Oni, opet, vole da se nazivaju "true wave", kako je to lepo sročio guru tog pokreta Stefan Unković - Štef. U svakom slučaju, ovi antihristi (c.j. je obrnuto od j.c., zar ne?) čije ime je anagram istog tog j.c. praše kao da ne znaju za boga. Lepo su, bogami, zagrejali publiku u Drugstore bašti pre Repetitora i Thee Oh Sees. Nego, što ih više slušam, sve me više podsećaju na Though Guys of America, samo su tvrđi i manje arty, hehe.
Milena Tomić - Blue on Thursday (Bandcamp, 2013)
Petroglyph music je internet izdavač iz Norveške koji objavljuje na Bandcampu uglavnom ambijentalnu muziku autora iz svih delova sveta. Tako sam nabasao i na album Milene Tomić Blue on Thursday, gde je ona kompletan autor (kompozitor, izvođač i producent). Manično-depresivna dihotomija karakterologije balkanskog mentaliteta našla je u Mileni interpretatora depresivno-melanholičnog principa. Kišni četvrtak te mora učiniti tužnim bilo gde da si, ali ako si na Balkanu onda ćeš biti još tužniji a ako još imaš neki problem, onda ćeš biti tužan da tužniji ne možeš biti. A kiša u off-u pada sve jače i jače...
Исидор Игић и Џони Промис - Кућа страве V (Bandcamp, 2013)
Isidor Igić i Džoni Promis su prvi u regionu posle grupe Psycho-Sonic Boris & Hosenfefer koji koketiraju sa hororom. Isidor je miljama daleko od psychobilly-ja Hosenfefera, on ostaje dosledan svom muzičkom izrazu koji se nije mnogo promenio od njegovog prvog albuma "Jedan koji putuje sobom" iz 2009 preko drugog "Pancir srce" iz 2011 do ovog poslednjeg. Ali, horor nije samo omot koji je parafraza plakata za imaginarni Horror B-movie (dizajn Igić/Promis, crteži Dragan Paunović), horor je, bar kako ja čitam ovaj album, u razlici između onoga šta smo mogli/hteli biti i onoga što smo postali, horor je u razlici između onoga što smo trebali/smeli/hteli reći i onoga što smo rekli, horor je postati deo gomile ili kako to Isidor mnogo lepše kaže "Prazne sjene gomile se protežu svuda oko mene, ne znam čije su ali zbog njih ja ne vidim svoje lice". Baš kao kod dobrog horor filma gde poenta nije u potocima krvi koji teku svuda okolo nego u iščekivanju (suspense), tako je i ovde manje bitna horor ikonografija od onoga što se krije ispod haube, a to je večito preispitivanje sebe samih, šta smo bili i šta smo postali.
Zvonimir Varga - Buđenja (Bandcamp, 2013)
Kad jedan "Grobar" piše pozitivno o albumu na kome je pesma "Moj Dinamo", mora da mu je autor albuma veoma dobar prijatelj. Možda su to prejake reči za onaj jedan (svakako ne običan) dan koji smo Varga i ja proveli zajedno, ali, kad dodamo i one dane koje sam proveo uživajući u Varginom prethodnom albumu, ovo prijateljstvo svakako dobija na težini. Novi album je, kako su to muzički znalci prepoznali, više durski, pa mi postaje razumljivo zašto mi je prethodni bolje "legao". Ipak, i na ovom ima pesama kojima ću se vraćati, na primer "Ona može" koja je, gle čuda, molska. "Bliže" mi je najbolja stvar na albumu, gde Zvonimir kao da uz vergl peva svoju životnu priču. "Rekli su mi" bi bila podjednako jaka da nije propuštena kroz nekakav produkcijski filter koji pesmu lične prirode nepotrebno pretvara u eksperiment koji po meni nije baš uspeo. Zato će uživo ova pesma biti killer, ako je Zvone ne bude pevao kroz megafon. Poslednja, "Živele tajne" je balaševićevska minijatura kojom Zvonimir kao da najavljuje dolazak meni dražeg, molskog Varge, na sledećem njegovom albumu.
