Exit 2014

Dan Prvi

Afghan Whigs

Moja Exit avantura pocela je na Jack Daniels Stage-u sa standardno dobrom i beskompromisnom Sajsi MC koju sam odgledao u društvu još jednog apstinenta, legendarnog blogera oštrog jezika, Zlog Hadže. Na izlasku morali smo da prodemo pored Main Stage-a na kome je nekakva kreatura koja se odaziva na ime Stromae koja samo vizuelno podseca na nezaboravnog Kid Creole-a izvodila nešto što bi se moglo opisati kao "kako-Belgijanac-zamišlja-latin-sound". To mucenje ja trajalo onoliko koliko je nama veteranima trebalo da protrcimo pored Main Stage-a da bi stigli na predugu tonski probu Afghan Whigs-a na Fusion Stage-u. Malo smo se smorili, ali kada je Greg Duli, onako debeljuškast konacno izašao, i poceo uz podršku još dve gitare, basa, bubnjeva i klavijatura, da emituje ogromnu kolicinu energije, instant smo shvatili da prisustvujemo, usudicu se da kažem, najboljem koncertu na ovogodišnjem Exit-u. Kad sam se vratio na Main Stage da pogledam Pet Shop Boys-e i njihov isprazni spektakl, nisam mogao da se ne razocaram. Vizuelno je bilo zanimljivo, muzicki vrlo tanko i površno. Posle Dulija i njegovih, ovo je stvarno bilo beskrvno i arty u onom najnegativnijem smislu, tako da je odluka da odem do Dance Arene da vidim Disclosure bila lako donešena. Doduše, teško je bila realizovana, jer je trebalo preci užasno duge i strme stepenice i tamo i nazad. Disclosure su bili i energicniji i bolji od Pet Shop Boysa, zvuce kao da se sedamdesete vracaju u oblicju disko funka, koji kad se sve sabere i nije bio ono najgore iz tih godina cega se secam. I sam se pitam odakle mi snage da se ponovo vratim na Fusion Stage, taman da ispratim završnu dvadesetominutnu numeru kolumbijsko-argentinske grupe Che Sudaka, koja se sastojala od beskrajnog ponavljanja oooooou-ooooou-oooooou refrena sa singalongom publike koja se tu okupila da cuje njihove balkanske dvojnike SARS. Ta potpaljivacka hajmo-ruke-gore muzika sa Lepa Brena & Slatki Greh ritmovima i jeftinim politickim porukama na prvu loptu uz po koju psovku sa oduševljenim odobravanjem pretežno vrlo mlade publike toliko me je iznervirala da sam rešio da ipak ne sacekam Disciplinu Kicme. Žao mi je, baš sam hteo da cujem tu usnu harmoniku!

Dan Drugi

Gloria Gaynor

Drugi dan Exit-a sam proveo razmišljajuci o tome šta je to što utice da se odredena muzika nekome svidi a nekome ne. Da li su to biohemijski procesi u mozgu, brzina prenišenja informacija putem neuronskih sinapsi, nivoi serotonina i dopamina, razlicite frekvencije svakog ljudskog orgainizma, ili su to kulturološki razlozi, izloženost odredenom tipu muzike u formativnim godinama, razliciti karakteri, ili opet trenutno raspoloženje, asocijacije na pojedine situacije i lepe i ružne trenutke kojima se neka osoba nade ili pak sve to zajedno? Ne znam pravi odgovor, ali znam da me je muzika koju sam cuo ove veceri uglavnom potpuno promašila. Moram da napomenem da sam zakasnio na koncert grupe Ti na Jack Daniels Stage-u pa to nije moglo da popravi prosek ali recimo Rudimental, to nisam uspeo da osetim ni na kom nivou - ni fizicki ni intelektualno, ni u smislu raspoloženja za razliku od 20.000 drugih ljudi koji su ocigledno veoma uživali. Isto se ponovilo i na Asin Dub Foundation koncertu koji mi se ipak za nijansu više svideo, malo je više bilo uživljenosti izvodaca, cak je izgledalo da se stvano nerviraju što im se u jednom trenutku raspao sound system. Gloria Gaynor, opet, nije razocarala, jer je vrhunski profesionalac (a taj profesionalizam kad dostigne odredeni nivo sam po sebi prelazi u umetnost) ali nastup koncipiram kao Dictionary of Soul, sa pesmama koje i ptice na grani zvižducu kad žele nekog da iznerviraju ne mogu baš da razmrdaju namcora poput mene u vetrovitoj i kišnoj veceri. Ipak, kad je pocela njena I Will Survive pesma, odjednom shvatam da se neke pesme svidaju svima, jer su se i starima i mladima, Srbima, Englezima i svim ostalim narodima i narodnostima lica razvukla u kez, i svi su pohrlili na Main Stage da se malo poraduju. Gledao sam i Puncke na Fusion Stage-u, kad sam došao bilo je zabrinjavajuce malo publike, petnaestak ljudi, ali su Lucija i drugarice svojom energicnom svirkom i izborom pesama koje su sve bile bržeg tempa i izvedene u rokerskom maniru privukle sigurno još stotinu i više ljudi pa se i atmosfera popravila. Lepo je što su devojke potpuno istu energiju uložile i za nas petnaest i za stopedeset, to i jeste pravi put pridobijanja publike. Kanda Kodža i Nebojša su svirali pred znatno vecim brojem ljudi i održali su vrlo dobru svirku zacinjenu neodoljivim najavama Olivera Nektarijevica za koga samo mogu reci da ako ovako nastavi nema apsolutno nikakve opasnosti da "padne u svest". Nova pesma koju su izveli pred kraj obecava dobar novi album najavljen za jesen, sa grandioznim gitarskim solo deonicama i cvrstom rock svirkom. Pominjao je Oliver svog prijatelja iz L.A. Grega Dulija sa kojim sticajem okolnosti nije uspeo da se sastane prethodnog dana, i da su bili jako bliski dok je živeo tamo, a meni se cini da su bliski i po muzici koju sviraju (dooobro, vokal i telesna konstitucija im se baš drasticno razlikuju, muzika vec ne...). Ako vam se iz ovog pisanija cini da je drugo vece bilo zanimljivo, onda stvarno dobro pišem hehe.

Dan Treći

Damon Albarn

Treci dan na Exitu bi se komotno mogao nazvati From Dusk 'Till Dawn ili "od sumraka do svitanja", ali moralo se, Stray Dogg na Main Stage-u se ne propušta! Festivalska satnica je zajebana stvar, kad nastupaš u 8:00 sati možeš biti srecan ako ti iko dode tako da je pocetnih trideset ljudi što je preraslo u krajnjih 300, zadovoljavajuci rezultat što se posete tice. Zvuk je bio iznenadujuce dobar, tek kasnije sam saznao da ga nisu radili ti tzv tonci po službenoj dužnosti vec je tu legendarni Dušan Bauk umešao svoje prste. Tamara Milanovic se lepo uklopila u šta nisam ni sumnjao jer to je slican senzibilitet, izvela je i jedan original komponovan od strane nje i njenog brata Duleta, koji je veoma lepo primljen. Srecnici koji su bili mogli su izmedu ostalog od Stray Dogg-a da cuju i retko živo izvodenje pesme Lover, You Should've Come Over Jeff Buckley-a, pesme koju se malo ko usuduje i u kupatilu da peva, a kamoli uživo. U meduvremenu pao je mrak, pa jke publika u sve vecem broju pristizala na Main Stage koji se pristojno popunio do nastupa Ivane i Negativa, koji su pružili svoju standardnu predstavu. Ne bih dalje da komentarišem. Morao sam žurno da odem do Fusiona da skinem skalp Muminu i Love Hunters-ima, ali avaj, Muminu je neko vec skinuo skalp. Oni su mi se, nekako uvek svidali, iako nemam neko racionalno objašnjenje za to. Usput sam cuo, dok sam prolazio pored Explosion stage-a, par taktova od Shoplifters-a i malo je falilo da svratim, što cu i uciniti na kraju ove duge noci. Kad sam se vratio na Main, 2Cellos su vec uveliko izvodili svoj dobro izrežirani set. Režija je kod ovakve (instrumerntalne) muzike neophodna, da bi razmažena festivalska publika zadržala pažnju što Šulic i Hauser veoma uspešno rade. Iako sam hteo da ih poredim sa Satriani-jem, ne bi bilo u redu, nije to puka egzibicija virtuoziteta, uneto je tu i dosta onih pravih sastojaka tako da je moja krajnja ocena "thumbs up". Onda se pojavio Damon Albarn. U casual outfit-u, sa imidžom obicnog coveka i pesmama lepim, pristojnim i sadržajnim, pristup koji je sušta suprotnost onom iz Blur perioda, ali meni puno bliži. Bilo mi je lepo, kao što je bilo lepo i vecini prisutne publike, ali rubno osipanje iste mi govori da festivalski nastup možda nije najbolji nacin predstavljanja ovog, kako izgleda, duboko licnog muzickog iskaza. Zanet Damonovom muzikom, umalo da potpuno promašim nastup novozelandskih Shapeshifter-a predvodenih dvojnikom njihovog legendarnog košarkaša Pere Cameron-a, ali pošto sam cuo samo nekoliko završnih taktova, nisam u stanju da nešto više kažem o njihovom nastupu. Darko Rundek Cargo Trio je na Fusionu nastupio sledeci i kako je koncert odmicao, sve više mi je licio na nastup Ðorda Balaševica. Nema, doduše, Darko Ðoletovu spiku izmedu numera, ali postao je prihvatljiv širokoj publici tako što joj je prilagodio i muziku i tekstove. Nije to podilaženje, to je ono kad recima i muzikom autor stvara univerzalne slike sa kojima se može identifikovati najveci broj ljudi. Da je to tako dokazuje najglasniji singalong koji se više puta cuo sa prepunog Fusion stage-a tokom njegovog nastupa. Kad sam se vratio na Mejn stejdž, docekao me je Skrillex i najveca gužva na ovogodišnjem Exit-a posle Rudimentala. Voleo bih da mi neki antropolog objasni potrebu ljudskog roda za plesom od pamtiveka do danas, ali ja sam izgleda evoluirao u neki viši oblik (ili zakržljao?) i ta mi potreba nedostaje pa sam se osecao k'o Dragan Markovic Palma na koncertu Rolling Stonesa. Moram ipak da priznam da mi taj Dubstep (te žanrove elektronske muzike je pokušao da mi rasvetli moj sedamnaestogodišnji sestric Filip iz Toronta na povratku u BGD) nije toliko gadan kao što je techno na primer. i dok sam tako razmišljao o uticaju ritualnih plesova na razvoj covecanstva, požurio sam, sa osecajem da radim nešto nedozvoljeno i grešno, ka Explosiv Stage-u, da bih pogledao šampione Muzika je Zvonko Radost fejsbuk top liste Goatmares & Hellspades. Izgledaju kao licnosti iz stripa (što je kompliment) pa je tako basista Frankenstein Junior, klavijaturistkinja otelotvorenje Morticie Adams, gitarista hologramska slika Dave Grohl-a a pevac Joe Strummer iz the Clash. Muzika - kao da je (muzicki) vaskrsao Tony Montano! Rokenrol pedesetih sa sve doo-wop vokalima otpevan furiozno ali na nacin da priziva slike sa igranki u Božidarcu ili na Malom Kalemegdanu iz pedestetih, slike kojih se licno ne secam ali su postale deo kolektivnog pamcenja preko filmova Ljubav i Moda ili TV serije Grlom u jagode. Treba obratiti pažnju na njih!

Dan Četvrti

Suede

Cetvrti dan Exit-a je bio dan finala svetskog prvenstva u fudbalu i zato neka mi oproste Zemlja gruva, Plejboj, Vila Filozofina, Pips, Chips & Videoclips, Vlada Divljan i mnogi drugi koji ce ovoga puta biti lišeni mojih lucidnih komentara, tek, uspeo sam da cujem Hurts u direktnom prenosu (Ok je taj synthpop, za onog ko voli synthpop) i da stignem na poslednjih nekoliko pesama grupe Suede. Biti omiljeni bend Davida Bowie-a nije u mom malom svetu nešto što ti donosi mnogo pozitivnih poena, ali, kao što sam mislio i ranije, tako i sada pošto sam ih video uživo, Suede su svakako gori od Bowie-vih najboljih radova, ali su zato mnogo mnogo bolji od njegovih najgorih tako da se bez problema nalaze na mojoj relativno kratkoj pozitivnoj listi engleskih bendova. Brett Anderson ima tu "thin white duke" figuru rock mesije koji je otkrio eliksir mladosti, pa sve to izgleda vrlo dobro na sceni, ali publika, koja se kako cujem poprilicno osula posle Hurts nastupa, nije baš bog-zna-kako dobro reagovala. Meni je bilo dobro ali bez ikakve dileme, Damon Albarn mi je bio bolji. Uvid u program nije obecavao nikakvu zabavu, naprotiv, ali se tada iz vedra neba, kao dobra vila pojavila Dragana Canak, pa sam sa njom i njenim mnogobrojnim prijateljima proveo narednih ugodnih sat vremena. Kad smo se konacno rastali, nabasao sam pravo na Dejan Petrovic Big Band. Guca na Exit-u? Pa kad može Ceca na Tamburica Festu, što ne bi mogla Guca na Exit-u! O tome sam pisao još pre par godina, kada je gost Exita bio Zach Condon sa svojom grupom Beirut (http://diaryofmusiceclectic.blogspot.com/search/label/Beirut) pa ne bih da se ponavljam, ali video sam svojim ocima da se publika dobro zabavlja. Muzicko etno putovanje oko sveta nastavio sam na reggae stejdžu na kome su se redali svi ucesnici Exit-a u improvizovanom jam sessionu. Atmosfera je bila pozitivna, ljudi veseli, sve je licilo na nekakav cirkus a ja sam razmišljao o tome kako je citav reggae žanr legat samo jednog coveka - Bob Marley-a, ali je od nastavljaca shvacen potpuno pogrešno. Zabava je Marliju bila na poslednjem mestu. Poslednja njegova pesma, Redemption Song lepo kaže "...cause all I ever had, Redemption Songs, those songs of freedom...". I dok je sunce polako izlazilo nad Petrovaradinom, sedeo sam na meeting piont-u kod mape i cekao da moj sestric dode sa meni beskrajno dugih nastupa Deep Dish-a i Sub Focusa, i u sebi pevušio pesmicu koja mi se motala po glavi "...usamljeni kauboj sam ja, daleko od doma svog..."