Moji komentari o i oko filma „Dara iz Jasenovca“

Ovo je zbirni odgovor na tekstove o filmu „Dara iz Jasenovca“ koje su napisali Novak Govedarica, Vesna Knežević, Miloš Zubac, Siniša Stojanović, Jerko Bakotin a koji su se pojavili u komentarima mog originalnog posta na Fejsbuku koji glasi ovako: 

 „Pošto sam odgledao "Daru iz Jasenovca" sada mogu mirne duše da podelim kritiku filma koju je napisao Novak Govedarica, filmski kritičar iz Budve, inače moj urednik na Stereo Artu. Ja bih bio nešto blaži u oceni od Novaka (recimo 5/10) ali mislim da, na žalost, film nije dovoljno dobar. Još jednom se pokazalo da film o velikom zločinu ne mora da bude veliki film.“ 

 Nije mi namera da ovaj tekst izgleda kao odgovor bilo kome od navedenih autora tekstova koji su citirani od učesnika diskusije, ovo je samo moj pokušaj da pre svega sam sebi razrešim dileme koje imam, kao i da učesnicima u diskusiji predstavim svoju poziciju. 

Moj odnos prema Jasenovcu 

Jasenovac je i meni, kao što je i mnogim drugim Srbima, deo porodične istorije. Moja prababa po majčinoj ženskoj liniji,Mara Tica (1887-1945) iz Smrtića, opština Gornji Bogićevci (između Nove Gradiške i Okučana), ubijena je baš u tom ustaškom logoru. Njeno ime se nalazi na spisku žrtava „Spomen područja Jasenovac“. Zato znam o Jasenovcu uglavnom sve što se moglo znati, i znam to još od Titovog vremena, prvo iz priča moje bake Milke, a posle i iz knjiga i filmova, kao i odlaskom na lice mesta (gimnazijska ekskurzija ’73 ili ’74). Dakle, dobro mi je poznat obim i monstruoznost zločina koji se u Jasenovcu događao punih pet godina. Takođe, iz iznetog je očigledno da nisam ravnodušan prema toj temi. 

O istoriji 

 Kažu stručnjaci da su se scenaristkinja i režiser držali istorijskih činjenica, uz par izuzetaka. Nisu iznosili brojke, koje bi svakako bile predmet beskrajnih rasprava, kao da i onih 83145 dece, žena i muškaraca koji su popisani imenom i prezimenom na zvaničnom sajtu Spomen područja Jasenovac nije dovoljno. Navodno, nije bilo časnih sestara u Jasenovcu (za razliku od Jastrebarskog gde ih je sigurno bilo), navodno je malo verovatno da se Pavelićeva i Stepinčeva slika nalaze jedna pored druge (a opet, sasvim je moguće, jer jedan je bio poglavnik a drugi verski lider za vreme NDH, pa se ne može isključiti da ih je neki ustaša okačio na zid jednog pored drugog), a greške bez onog „navodno“ su da je Jasenovac bio jedini logor koji nisu oformili Nemci (Antuneskuov režim je imao logore u Ukrajini) i govor Maksa Luburića u kome pominje dvijetisućitu godinu koji je on održao 1968, ali opet odražava njegov stav, pa to i nije velika omaška. Ono što meni nedostaje kada se radi o istoriji je tekst koji bi išao kao uvodna špica koji bi objasnio istorijski kontekst u kome se odvija ova priča i odjavna špica sa sudbinama glavnih likova. Time bi film dobio na verodostojnosti u istorijskom smislu, posebno za strane gledaoce. Videlo bi se, takođe, iz životnih sudbina tih zločinaca, da se zločin ipak ne isplati. 

Kontroverze nevezane za kvalitet filma 

Što se vanfilmskih tema tiče, idemo redom. Ne vidim problem u tome što je film snimio Srbin, kao što ga ne vidim ni u tome ako ga snimi Hrvat ili pripadnik bilo kojeg naroda. Čak mi smeta preterano insistiranje da film o Jasenovcu snimi Hrvat ili da film o Srebrenici snimi Srbin. Koliko ja to razumem, cilj takve ideje je da se autor koji pripada nacionalnosti zločinaca u ime svog naroda pokaje i traži oprost, ili, za one kojima je verska terminologija neprihvatljiva, da prizna zločin na način na koji ga doživljavaju žrtve (bez ikakve relativizacije, bez onog „ali“) i da se izvini. Problem je u tome što bi takav film snimio pripadnik dotičnog naroda koji ni u kom slučaju ne podržava počinioce iz svog naroda (Lordan Zafranović je dobar primer) što znači da bi kajanje iskazao i tražio oprost neko ko za zločin ne snosi nikakvu moralnu, još manje krivičnu odgovornost, ni direktnu ni prenesenu, već je samo pripadnik naroda iz koga potiču zločinci, čime preuzima stigmu zločina na sebe i na onaj deo naroda kojem pripada, a koji ne podržava zločine počinjene u njegovo ime. Uostalom, izvinjenja onih koji se od strane žrtava ne doživljavaju kao krivci žrtvama nisu dovoljna (Tadić se, recimo, izvinjavao, pa to nije pomoglo). Sećamo se i onih scena prilikom Vučićevog dolaska u Potočare. Komplikovano je to pitanje oproštaja. Slažem se sa patrijarhom Pavlom da „treba oprostiti ali se ne sme zaboraviti“ ali bih dodao da taj oproštaj još i može biti javan, ali nezaborav bi morao ostati privatan, jer ako nekome stalno nabijaš na nos da nisi zaboravio zločin (naročito ako taj nezaborav usmeriš prema celim narodima, koji nikako ne mogu biti odgovorni) samo pokazuješ da suštinski nisi ni oprostio. Za zločin može biti odgovoran ili pojedinac ili politički entitet, nikako ceo narod. Priznajem da sam se bojao da će do toga u ovom filmu doći, ali posle gledanja filma vidim da srećom ipak nije. Već u prvim minutima jasno je povučena ta demarkaciona linija između ustaša i hrvatskog naroda. Što se Stepinca tiče, i njegove slike uz sliku poglavnika u jednoj od prostorija logora, njegov „slučaj“ je po mom mišljenju sličan slučaju pape Franje za vreme vojne hunte u Argentini (pogledaj film „Two Popes“) – u najmanju ruku, nije se dovoljno distancirao, pa snosi moralnu odgovornost. U najmanju ruku. Ne vidim problem čak ni u propagandi, pa bila ona vidljiva i na prvi pogled (kao što u filmu nije). Svaki film, pa i onaj najbezazleniji propagira određene vrednosti, pa se može reći da se filmska umetnost ne može svesti samo na propagandu, ali da propaganda jeste ili može biti legitimni deo filmske (i svake druge) umetnosti. Druga je stvar propaganda države posle projekcije filma. Ona za mene nije prihvatljiva jer počinje da zadire u obrazovanje (prikazivanje filma učenicima srednjih škola, promena postojećih udžbenika istorije) i pretvara se u hajku na one koji se usude da kažu samo to da im se film ne sviđa, ili da daju bilo kakvu primedbu na njegov sadržaj ili kvalitet. Pri tom, niko normalan ne negira monstruoznost samog zločina jer to se prosto ne da negirati. Ne vidim problem ni u državnom finansiranju, jer država finansira najveći deo snimljenih filmova (ovo se odnosi na zemlje regiona, za ostale nisam upućen). Problem pre vidim u motivima države da baš sada, u periodu kad su odnosi među državama proisteklim iz Jugoslavije na vrlo klimavim nogama, snimi ovakav film. Reći će neki „ a kad je dobro vreme za film o Jasenovcu ili Srebrenici?“ Znate kad? Kad bude moguće raditi film o tim i drugim stratištima u koprodukciji država kojih se to tiče. Film o Jasenovcu u koprodukciji Srbije i Hrvatske, možda i Izraela – to u ovom trenutku deluje kao naučna fantastika, ali nadam se da će biti moguće jednog dana. Jer, ako je bilo moguće u vreme Jugoslavije, zašto ne bi opet? Ne deluje realno da bi to mogao da bude film Lordana Zafranovića čiji je scenario rađen po motivima romana Arsena Diklića, koji je na čekanju preko 30 godina (čak ga je Gaga Antonijević kao član žirija Filmskog Centra Srbije odbijao na konkursu za finansiranje), ali, ko zna? Zafranovićev film je godinu dana posle „Dare“ dobio pare na konkursu FCS, možda dobije i u Hrvatskoj, i eto koprodukcije. 

O filmu iz ugla običnog gledaoca 

Od dobre filmske scene očekujem, ni manje ni više, nego katarzu – pročišćenje. U ovom slučaju, iz tog sveprisutnog zla, na površinu mora da ispliva dobro. To je onaj trenutak kad se pojavi suza u oku posmatrača. Što je više takvih trenutaka, to je, bar po mojim nestručnim kriterijumima, umetničko delo uspešnije. Setimo se filmova „Život je lep“ i „Šindlerova lista“ koji obiluju scenama takvog tipa. U „Dari“, oko mi je zasuzilo samo dva puta, prvo na samom početku, kad su se pogledima i klimanjem glava Srpkinja i Hrvatica dogovorile da prva preda svoje dete drugoj i tako mu spase život, i pred sam kraj filma, kada je Diana Budisavljević pitala Daru odakle je. „Iz Jasenovca“, odgovorila je Dara, stavivši nam time do znanja da je preživljena golgota Jasenovca dan njenog ponovnog rođenja. Priprema za tu scenu je scena sa Jevrejkom Blankom, ali da ne spojlujem više da ne bih uskratio užitak onima koji nisu gledali film. Propuštena je, po mom mišljenju, prilika da se od one scene kada Darin otac pronalazi leševe svoje žene i sina napravi jedan od emotivnih vrhunaca filma. Taj trenutak je tragičan sam po sebi, ali je prošao bez moje emotivne reakcije. Nije dobro pripremljena ta scena. U glumi ne vidim naročit problem. Devojčica koja je glumila Daru je po mom mišljenju malo kruta i neekspresivna, ali dobija prelaznu ocenu. Kasting logorašica je podbacio jer je teško razlikovati te žene jedne od drugih. Morale su se birati različitije fizionomije, jer su sve bile, sasvim prikladno ali slično obučene. Ustaški zločinci su isto bili kruti, čini mi se da nisu pokazivali previše uživanja u zločinima koje su činili, pokazivali su samo odsustvo emocija. Darin otac neupečatljiv, njegov drug Jevrejin nešto bolji, Diana Budisavljević hladna i profesionalna, bez mnogo topline. Najviše su mi se svidele glavna časna sestra i Jevrejka Blanka, prva po potpunom odsustvu, druga po najjačem prisustvu empatije. Pohvalio bih kameru i fotografiju koje su, iako ne inovativne, zanatski korektne i oku prijatne. Pohvalio bih i muziku para A.Kovač/R.Goršek koju nisam primećivao sve do jakog, da ne kažem patetičnog, finala. To je u mom svetu pohvala, jer filmska muzika i ne treba da skreće pažnju na sebe, već da „pojačava“ određene scene. To što je povremeno bila „jača“ od scena koje pokriva nije krivica kompozitora. Kad se sve sabere, gledanje filma mi je išlo lakše nego što sam pretpostavljao, ako izuzmemo onaj početak prepun nasilja (koje nije bilo naturalističko koliko je moglo da bude – hvala režiseru za to). Ipak, katarza kojoj sam se nadao je izostala. 

Retoričko pitanje za kraj Kako podržati film koji bezrezervno podržavaju Vučić, Vulin, Bokan i Šešelj (koji ima malu ogradu – kaže da nema dovoljno klanja)? Kako?