Najbolji regionalni albumi 2014: na istoku stare priče, na zapadu ništa novo!

Činilo se da će ove godine kantautorska scena u Hrvatskoj imati daleko jača izdanja od one u Srbiji, da ne govorimo o onima u drugim državama regije. Godina je počela žestoko, sa Denis Katanec Okanagan EP-jem Sve moje Laurie, pa Valentino Bošković, pa Stablo Nine Romić, pa Pridjevi Dina Santaleze, pa Travelling Irene Žilić i Tako jako Svemira, Srbija je uzvratila sa grupom Ti da bi tek pred kraj godine uspostavila kakvu-takvu ravnotežu sa Wooden Ambulanceom, VVhile, On Tour i Jovanovićem. I Slovenija se po prvi put uključila sa Katarinom Juvančič i Dejanom Lapanjom i njihovim albumom Hope's Beautiful Daughter i Makedonija sa Xaxaxa. Nadam se da će se narednih godina i ostale države regiona uključiti u ovo muzičko takmičenje. Teško mi je da pravim redosled jer rizikujem da neko od pomenutih ne bude zadovoljan svojim plasmanom a svi su mi ti ljudi veoma dragi, tim više što su u ovoj delatnosti samo oni kojima materijalna dobit nije u prvom planu, već to vole i žele da rade. Takođe, mesto na listi je kod mene promenjiva kategorija, pošto se vrlo često i rado predomišljam oko pojedinih albuma. Još da napomenem da će lista najboljih EP-ja biti odvojena, jer ipak EP je kraća forma i mnogo je lakše napraviti dobar EP nego dobar album. Drugo je pitanje to što danas retko ko ima vremena i naviku da preslušava albume, 90% ljudi gleda spotove na Jutubu. Ja ove liste i pravim baš za onu drugu, retku sortu ljudi koji još uvek slušaju ploče. Pa evo:

Najbolje pesme ploče u regiji 2014. godine

1. Kralj Čačka - Moj avatar

1. Denis Katanec Okanagan Ltd - Florian

Najbolje EP ploče u regiji 2014. godine:

1. Denis Katanec Okanagan Ltd - Sve moje Laurie

2. Went - Alternative Endings

3. Seine - Seine EP

4. Dojo - Endings EP

5. Nikol, Luka i Vedran - ...and who are you?

Najbolji albumi u regiji 2014. godine:

01. Irena Žilić - Travelling

02. Svemir - Tako jako

03. On Tour - Folkrock
04. Wooden Ambulance - Southern Charms

05. Valentino Bošković - VSSR

06. Pridjevi - Pridjevi

07. Ti - Vidimo se!

08. Nina Romić - Stablo

09. Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughter

10. Jovanović - Jovanović

11. M.O.R.T. - Odjel za žešće

12. VVhile - More

13. KKN - Volja za noć

14. Anita Iličić - Orion

15. Miloš Zubac & Milan Korać - Spektakl

16. Ničim izazvan - Ničim izazvan

17. Eyot - Similarity

18. Gracin  - Mono

19. Xaxaxa - Sami maži i ženi

20. E-play - Obični ljudi

Najbolja kompilacija u regionu 2014. godine:

1. VA - Just Be Simple/Jason Milina Tribute (Pop Depression)

Ostavljam sebi za pravo da prepravljam, menjam, dodajem na ili izbacujem sa ove liste bilo koga u bilo kom trenutku po svom slobodnom nahođenju.

On Tour - Folkrock (2014, Ammonite Records)

"Ako budeš pisao, samo nemoj Amerikanu da pominješ" rekao je Vladimir Marinović prilazeći meni i Ivani Smolović - Iki nekoliko minuta pre početka nastupa grupe On Tour u KC Gradu. Ika i ja smo upravo utvrđivali šta je čiji doprinos u muzici trija On Tour, ko komponuje, ko piše stihove... Kad je čuo o čemu pričamo, Vlada, koji je hodajuća enciklopedija Amer...pardon, folk rocka se odmah uključio: "k'o Danny and Dusty, razumeš šta hoću da kažem" (radi se o Dan Stuartu iz Green on Red i Steve Wynnu iz Dream Syndicate koji su 1985 izdali album Lost Weekend). Nije da sam baš razumeo ali sam shvatio da je bolje da ne insistiram više na toj temi, naročito kad je dodao da je sve precizno zavedeno u SOKOJ-u (pandan HDS/ZAMPu u Hrvatskoj). Razumeo sam ipak da je stvaralački proces u ovom triju koga čine Ivana Smolović - Ika (vokal, melodika, daire), Vladimir Marinović (vokal, gitare, usna harmonika) i Marko Ćebić (mandola, usna harmonika, vokal) stvar kolektivnog pregnuća i da je teško ukratko objasniti šta je čiji doprinos. Svi smo se lako složili da je Maretov najuočljiviji na prvi pogled, jer mandola je ta koja pravi razliku u odnosu na druge izvođače ovog žanra. Tekstove obično peva njihov autor sa izuzecima koji potvrđuju pravilo a muzika nastaje na probama uz doprinos svih njih. Uostalom, to za slušaoca i nije toliko bitno sve dok je muzika koju emituju tako prijatna za uho. Na pomenutom koncertu, koji je ujedno bio i obeležavanje trogodišnjice postojanja benda izveli su i prvi i drugi (novi) album u celosti, uz jednu novu pesmu i obradu pesme Jasona Moline Coxcomb Red na bis. Stalna publika, koja ih prati od početka, je dobila ono što je očekivala. Kod On Tour nema podbačaja, uvek su standardno dobri.
Konačno je došao na red novi album da se i o njemu kaže koja. Folkrock se zove album i jeste to folk rock muzika koju sviraju. Kad malo bolje razmislim, oni su folk rock svirali oduvek. Marko u The Mothership Orchestra, Ivana u svojoj grupi Ika, a Vladimir u Ventolinu, koji jeste žešća varijanta nego On Tour, pa čak i u svojoj prvoj grupi Lucid Mad Love, koliko se sećam grunge usmerenja, imao je na kaseti koju su izdali 1996 obradu pesme "Eldorado" folk rok ikone Neil Younga. Već prvi taktovi uvodne "Broken Teardrops" nam ukazuju na kontrapunkt između Ikinog i Vladinog vokala: njegov je "ravan", melanholičan i rezigniran, njen ustreptao, čežnjiv i strastan. Na tim razlikama se gradi dinamika u okviru kako svake pesme u kojoj oboje pevaju, tako i između različitih pesama. Na "See Us Through" ili kako je kolokvijalno svi zovemo "My Forgetful Heart" Vlada je lead vocal a u refrenu pevanje je unisono. U "The Map" peva Ika "under my lovers coat, I fought the fear of gettin cold" a mi joj potpuno verujemo... "By the Sea" je najlepša pesma na albumu i kao da je nastavak prethodne "...all I do is temper my thoughts, temper my fear...", Markova mandola koja dovodi na ivicu suza da bi se ta ivica prešla Ikinim "...have our hands all tangled and flared, faded and free...". Tog trenutka mrzimo Vladu što nas budi i vraća sa morske obale na front porch da otpeva još jednu pesmu o letu ("Summer"). "Who Do You Love" je opet Ika, sa porukom neodlučnom ljubavniku. I reči pesme ali još više njen glas kažu da je strpljenje na izmaku, ma kako to za nju bilo bolno. Baš ta ekspresivnost je čini, po mom mišljenju, najboljom pevačicom ovog žanra (kako god ga zvali) u regionu. "Whiskey and Wine" je muška pesma, pronađeno neko staro pismo upućeno nekom drugom, krv, viski, vino.. "Penny For Your Thoughts" je klasični duet, strofe su po principu pitanja i odgovora, refren zajednički. Još jedan favorit sa ove ploče. "Pale Blue Dress" je ono često pitanje koje se postavlja kad neka veza malo odmakne od početka, "ima li nečega više od toga što ti se svidela moja svetloplava haljina". Još jedan Vladin lead u "His and Her's" zatvara ovu ploču, pričom o prenošenju porodične istorije i genetike na potomke.
U muzičkoj niši koju pratim, zovimo je ovaj put folk rock, u regiji su počele da se događaju zanimljive stvari što potvrđuje i ovaj album. Na mojoj godišnjoj listi albuma objavljenih u Srbiji biće na samom vrhu iako se mora reći da ove godine u tom žanru i nije imao jaku konkurenciju, za razliku od regiona. Kada ga uporedim sa prethodnim albumom On Tour, izdatim 2012, u prvi mah mi se činilo da taj prethodni ima nešto više uslovno rečeno hitova, ali što više slušam ovaj novi sve manje sam siguran u to. "Folkrock" raste sa svakim slušanjem, i činiće vam dobro ako ga budete obilato koristili kao obavezni deo terapije prazničnih mamurluka.

Went - Alternative Endings EP (2014)

Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk rokuDušan Filimonović, kao i njegova grupa Went, nije novo ime na beogradskoj indie sceni. Njegova grupa čiji su core članovi isti od osnivanja 2005. godine je do sada izdala prvi EP 2008., EP "Wasteland" 2010. godine i EP "Alternative Endings" 2014. Uz to, Filimonović je u grupi Gorana Grubišića Wooden Ambulance svirao klavijature i gitaru na oba njena dosadašnja albuma "Intersection" i "River Sand". Ove godine je Dušan intenzivirao svoju aktivnost pojavivši se prvo solo na Record Store Dayu u najboljoj beogradskoj prodavnici ploča Pinball Wizard, a onda sa kompletnom grupom i na drugom Americana Night festivalu u Domu omladine Beograda deleći stage (takav je koncept festivala, po dva izvođača su istovremeno na stageu i naizmenično izvode svoje pesme) sa čudom iz Zaboka JR Augustom. Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk roku. Taj folk elemenat je mnogo više prisutan kada Filimonović nastupa sam sa gitarom dok je kod benda post-rock fundament mnogo uočljiviji. Nedavno je nastupio i u skoro ispunjenom KC Gradu na promociji EPja koji je predmet ovog prikaza.EP "Alternative Endings" je prvo diskografsko izdanje Wenta posle pune četiri godine, što je dovoljno vremena da dođe do postepene transformacije grupe od tipičnog post-rocka do, recimo, indie folka ipak i dalje baziranog na post-rock osnovama. Već na prethodnom EPju "Wasteland" postoje naznake pokreta u ovom pravcu naročito na poslednje dve pesme "TV" i "Astronaut" u melodiji pevanja, dok su bubnjevi i gitare i dalje u post-rock fazonu. Ipak bih prethodno trebalo da dam svoju definiciju post-rock idioma: za mene je to instrumentalna muzika kod koje svaki instrument ima svoju partituru (kao kod klasične muzike) s tim što u instrumente ubrajam i vokal, i svi oni zajedno daju zvučne pejzaže (matrice) različite teksture i frekvencije pulsiranja. Već od prve pesme sa EPja "Short Term Memory" se vidi da vokal potpuno izlazi iz post-rock idioma i priča nam priču (nije samo jedan od instrumenata), a kad neko priča priču, red je da ga i saslušamo. Ona Tolstojeva čuvena rečenica „sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način“ u Filimonovićevoj reinterpretaciji odnosi se na ljubavne veze. On nam je ovde dao pet arhetipskih završetaka iste (šesta pesma je radio edit treće, "T61"), a to je tema bliska svima nama, svako od nas bi joj sigurno mogao dati svoj doprinos. U prvoj pesmi kaže  „ništa lično, nema to veze s tobom“, u drugoj „da smo imali više vremena možda bi između nas nešto kliknulo“ u trećoj „ako misliš da ostaneš još malo, daj mi bilo kakav znak“ u četvrtoj „tri puta sam zaurlao tvoje ime, ali ti se nisi okrenula“, u petoj „rekao sam da mi je žao, nije li to dovoljno“. Već iz ovih kratkih isečaka (u mom slobodnom prevodu) mogu se videti koje su varijacije na temu u pitanju. Sviđa mi se što je Dušan uspeo da, govoreći o ljubavnim rastancima, ni jedan jedini put ne upotrebi reč ljubav. Sviđa mi se i to što su tekstovi napisani tako da slušaocu ostavljaju dovoljno prostora za učitavanje sopstvenih značenja. Muzika kao da je išla u suprotnom pravcu od prethodnog EPja, početak je bio više u folk raspoloženju, kako se približavao kraj post-rock je isplivavao na površinu ("I Swear" a posebno "Robot Thoughts"). Bendu se nema šta zameriti, odlično su odradili posao. Moram da pohvalim nenametljivu ali efektnu upotrebu trube u pesmi "Glad To See You" (gošća Marina Milošević). Produkciju je radio sam Dušan Filimonović a snimanje i mix Stefan Gaćeša.Potpuno je u trendu ovaj EP sa svetskim tokovima indie folk muzike, neki od kreatora najboljih prošlogodišnjih albuma kao što su War On Drugs, Jesse Marchant ili Steve Gunn su takođe iz ovog millieua, s tim što su oni bezrezervno pružili slušaocu „srce na dlanu“, što se može reći i za Dušanovog prijatelja i saradnika Gorana Grubišića iz Wooden Ambulance. Kod Dušana se još uvek oseća određena distanca to jest nepotpuno (uzdržano) izlaganje svojih osećanja auditorijumu. Ako tu barijeru prevaziđe, grupa Went bi mogla da itekako proširi krug svojih poštovalaca.

Nina Romić + Jovanović @ KC Grad, Beograd (05.12.2014)

Sasvim (ne)običan dan

Da, bio je to običan petak uveče u Beogradu, pa je trebalo da biram između prvog ikad nastupa furioznog etno-rock benda The Cyclist Conspiracy, oproštajnog (do daljnjeg) koncerta Velikog prezira i prvog nastupa Nine Romić u Beogradu uz koju je kao bonus išao i Jovanović, novi predmet hypea u beogradskim indie-folk krugovima. Prve će biti još prilike gledati, druge smo već gledali, tako da je logičan izbor bila Nina, jer smo zaista predugo čekali da nastupi u Beogradu. I kao što se na kraju pokazalo, čekanje se itekako isplatilo i nama i Nini.

Otvorio je Jovanović svojim solo setom, samo akustična gitara, pedale i glas. Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi. Pa čime onda intrigira Jovanović? Time što je pesnik sasvim običnog dana u sasvim običnom životu u sasvim običnoj zemlji sa sasvim običnim sredstvima izražavanja: glasom, pedalama i gitarom. I ime pod kojim nastupa mu je sasvim obično: Jovanović. Odabir tog u Srbiji najčešćeg prezimena za „stage name“ je takođe stav (ljudi sa čestim imenima ili prezimenima obično beže od toga), i toga postanete svesni čim dođete u dodir sa tim imenom pa potom i sa muzikom koju pravi. To je kao kad bi se u Hrvatskoj neko nazvao Horvat, ili u Mađarskoj Nagy, u Švedskoj Andersson ili u Turskoj Yilmaz. Poezija mu je svedena, reči koje koristi sasvim obične, teme o kojima peva svakodnevne, nije to baš Ujevićeva „Svakidašnja jadikovka“ koja kaže „I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju, od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno“, manje je kod njega romantičarskog pathosa i religijskih referenci nego kod našega Tina, ali nije ni daleko kad se bolje razmisli „Ustajem. Gledam se. Radim. Borim se. Legnem. Sanjam. Budim se. I ne dam se.“ Nije se dao Jovanović ni uobičajenom žamoru u KC Gradu i svoj nastup je odradio kao da ih je pregurao na stotine a ovo mu je bio, ako računamo onaj prvi kad su ga drugovi ubedili da  odsvira par pesama u nekom kafiću, ukupno treći. Lepo je primljen Jovanović, lepo je i ispraćen sa jednim bisom a vama ostaje kao domaći zadatak da proverite njegov album na bandcampu!

Onda je na pozornicu izašla ona, koja oneobičava do tada sasvim običan dan i od njega pravi praznik – Nina Romić, po prvi put u Beogradu. Dobro, sad sam ja malo previše patetičan, ali nastup je bio što kažu naši stari „enchanting“. Iznenadila me je publika (bilo je preko sto prisutnih) koja je došla na nastup vrlo spremna, pevalo se pomalo sa Ninom a momci iz benda su takođe dobijali aplauze na otvorenoj sceni i uzvike podrške. Fama o virtuoznosti Freda Lanza (harmonika i klavijature) je očigledno već pre njega stigla u Beograd pa ne iznenađuju ovacije koje je više puta tokom koncerta dobijao, ali i Naranča na basu i Petar Cvahte za bubnjevima su bili ništa manje dobri a posebno mi se sviđa što se jasno vidi da sva trojica iskreno uživaju u muzici koji sviraju. Nina Romić nam je sa svojim glasom radila šta god je htela. Leteli smo visoko, ronili duboko, vodila nas je na more, išli smo na selo („Ruža“ u rockerskom aranžmanu), igrali rokenol. Od prvog takta uvodne pesme „Sasvim običan dan“ do poslednjeg takta jedne od mojih omiljenih „(Opet sam) Sama“ nije nas Nina puštala, al’ nije da smo se nešto mnogo otimali. Uživali smo  što se kaže „za sve pare“.

Posle koncerta sam imao sreću da razmenim par rečenica sa tom dragom, skromnom i lepo vaspitanom devojkom koja je i sama bila vrlo iznenađena sjajnim prijemom na koji je naišla. Publike je bilo više nego na prvim nastupima nekih drugih izvođača iz Hrvatske iz kruga „Bistroa na rubu šume“ ali to me ne iznenađuje toliko, jer Nina Romić je od svih njih ranije počela svoju karijeru a poslednja je nastupila u Beogradu sticajem različitih okolnosti. Ne iznenađuje me ni visok kvalitet set liste, to sam i očekivao od osobe koja je učestvovala na dva od deset najboljih ovogodišnjih regionalnih albuma (Stablo i Pridjevi). S druge strane, iznenađuje me prava rock svirka njenog benda, jer sam, verovatno zavaran njenim albumima, očekivao više etno i pop elemenata. Možda bi i trebalo njen sledeći dolazak organizovati u nekoj akustičnijoj dvorani nego što je KC Grad (iako je zvuk bio izuzetno dobro podešen, što na tom mestu nije uvek lako) sa sedećom publikom uz repertoar i aranžmane adekvatne takvom mestu. Ninin talenat i svestranost dozvoljavaju i tu i bilo koju drugu varijantu. Možda mi se tada posreći da čujem i onu preko koje sam zavoleo njenu muziku, „U mom malom mraku“.

Mario Liguori - Predstavljanje knjige Prva ljubav (priče, 2014) @ Knjižara Delfi

Ne znam kakav je pisac Mario Liguori iz Sarna kod Napulja. Možda najbolji na svetu, ali verovatnije je da nije. Nisam još pročitao njegovu knjigu "Prva ljubav", kao što nije ni ogromna većina prisutnih u knjižari Delfi na promociji njegove knjige priča na srpskom jeziku, gde je, po mojoj proceni, bilo više od tri stotine ljudi. Jedino racionalno objašnjenje za ovoliku posećenost je istovremeno banalan i veličanstven: ljubav. I to Mariova ljubav prema napaćenoj, zgaženoj, zaglupljenoj, raspolućenoj, pogrešno vođenoj, neobrazovanoj, suicidnoj, potcenjenoj, ponizenoj, zanemarenoj zemlji Srbiji, od koje su svi, pa i njeni stanovnici odavno digli ruke. Dobri Mario je takvu spodobu smogao snage da voli, i to ne kutroazno, davanjem prigodnih izjava, već je uložio truda i volje da nauči srpski jezik (posle deset godina učenja ima naglasak bolji od većine spikera sa državne televizije!), pa je onda seo i napisao čitavu knjigu priča i to na srpskom. Nije to prevod sa italijanskog, to je direktno pisanje na srpskom! Tako je Mario Liguori iz Sarna kod Salerna kod Napulja u Italiji, postao deo srpske književnosti. Što reče Dušan Veličković, učesnik tribine, da se ovo dogodilo u Londonu, da je neki recimo Srbin napisao svoju knjigu na engleskom, Englezima to ne bi bilo nimalo čudno, oni su na to kao kolonijalna sila i velika kultura odavno navikli. U Srbiji je to, baš zato što je vrlo retko, itekakav događaj! Dok smo izlazili, po glavi mi se motao, ko zna zašto, onaj stih Oskara Daviča: ...Majko, o majko blaga, mekanog dlana tvog milovanja željan sam. Izdaje snaga....

Petar Peca Popović, Mihajlo Pantić - Biti rokenrol, 2012, Službeni glasnik

Ovaj diptih se sastoji od Popovićevog Ulaska u harem i Pantićeve Čudne šume, paralelnih sećanja o događajima i ljudima sa beogradske i srpske rok scene od njenih početaka do sredine devedesetih godina prošlog veka. Popović iz publicističko-novinarskog a Pantić iz književnog diskursa vode nas na sentimentalno putovanje kroz istoriju pretežno beogradskog rokenrola sve do trenutaka kada se ta istorija po njima završava, negde u godinama krvavog raspada SFRJ. Popović čak navodi da negde u to vreme muzičari počinju da trče za parama i da duh rokenrola polako nestaje (strana 134, drugi pasus). Mislim da stvari ne stoje baš tako. Recimo, ovu knjigu mi je poklonio moj sin Dušan (frontmen grupe Stray Dogg, koja uprkos svemu u drugoj deceniji XXI veka svira rokenrol u Beogradu) i tim činom (svesno ili nesvesno) pokazao da oseća pripadnost toj još uvek živoj sceni to jest da se oseća njenim delom. Ali, između Partibrejkersa i Ramba Amadeusa koji su poslednjepomenuti u knjizi i Stray Dogga postoji čitav niz grupa i autora koji su taj preteški barjak rokenrola nosili kroz možda najteži period još od onog kad su po ulicama Beograda jurili "čupavce" da ih na silu šišaju. Da navedem samo najveće: Darkwood Dub, KKN, DLM, Blockout, Jarboli, Veliki prezir, Eva Braun, Rebel Star, Repetitor (verovatno sam nekog zaboravio, dopišite po svom izboru!). Doba opšte dostupnosti sredstava za proizvodnju, snimanje i distribuciju muzike bi naizgled trebalo da pogoduje razvoju rokenrola ali ta demokratizacija je potpuno oterala pare iz njega. Ko će da daje pare za nešto što je tako lako dostupno i besplatno. Dakle toj Popovićevoj tezi o sviranju rokenrola zbog para suprotstavljam svoju antitezu: ko hoće pare radi nešto drugo a rokenrol zaobilazi u širokom luku. Ove nove generacije rokera čak najčešće pare zarađene u drugim oblastima investiraju u svoju opsesiju rokenrolom. Na stranu ova mala primedba, bilo mi je vrlo zanimljivo čitati ovu knjigu koja ima taj meni toliko dragi patetični ton i koja je puna tih sitnih detalja i zanimljivosti koje mogu da znaju samo pravi insajderi. I Pantić a naročito Peca Popović su bili aktivni učesnici beogradsko/srpsko/jugoslovenske rok scene, a Popović je, bogami, svojim svestranim angažmanom presudno uticao na na njeno formiranje i oblikovanje. Lepo napisano, afirmativno i blagonaklono prema dragim ali i prema manje dragim akterima scene, ovo štivo čitaocu pruža ne samo čitalačko zadovoljstvo nego i već zaboravljene ili nikad objavljene informacije iz prve ruke.

Jovanović - Jovanović (2014)

Ekipa okupljena oko Petra Rudića iz Svi na pod! daje muzičku pratnju čoveku koji se stilski potpuno razlikuje od njih - beogradskom kantautoru Jovanoviću čiji se prvi album zove takođe Jovanović, pa ga je, među 330.000 rezultata pretrage, nemoguće naći, ako ga uopšte ima, na youtubeu. Još bolji je Bandcamp za prvo predstavljanje. Ako želite neko poređenje, mogu da ga zamislim na double billu sa Kraljem Čačka iako kod Jovanovića nema ni traga džeza ili barrooma a i poezija je više minimalistička. Evo dela pesme Pećina:

Potpuno smešno.
Dan delim
Na ono što moram
i ono što želim.

Sve više mislim
sam sam kriv.
Sasvim sam svestan
sve manje sam živ.

Jovanovic, by Jovanovic

11 track album

Сачувај

JOVANOVIC.BANDCAMP.COM

С

Steve Earle – Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući (roman, 2014, 233 str., Geopoetika, naslov originala: I’ll Never Get Out Of This World Alive, 2011)

Petnaest albuma autorskog materijala koje je Steve Earle do sada snimio je vrlo ujednačenog, iznadprosečnog do visokog kvaliteta pa su moja očekivanja od njegovog romana prvenca takođe bila prilično visoka. Uostalom, čovek koji može da ispriča priču u tri minuta, morao bi da može da to isto uradi i na 233 strane. Odmah da kažem, Steve me nije razočarao ni na ovom za njega novom polju. Kad sam prvi put čuo za ovu knjigu, očekivao sam da to bude romansirana biografija Hanka Williamsa u najboljem slučaju, a dobio sam pravi pravcati višeslojni roman. U prvom sloju, to je priča o Doku, stanovniku siromašnog dela San Antonija, koji je izgubio svoju lekarsku licencu zbog svoje zavisnosti od droge ali je nastavio sa praksom ilegalnih pobačaja da bi mogao da finansira tu svoju adikciju. Da se naslutiti da je sve počelo kada je dao smrtonosnu dozu morfijuma svom idolu Hanku Williamsu čiji ga duh, koji je jedan od glavnih junaka ove knjige, od tada proganja. Devojku Gracielu je sam Bog poslao da ga spase, ali…tu prelazimo na drugi nivo ove priče, nivo koji nas baca u razmišljanje o svecima i grešnicima odnosno o dobru i zlu za one koji nisu oduševljeni religijskim referencama, i kako to dobro i zlo nisu fiksirane kategorije, nego više zavise od ugla iz koga se gleda. Treći značenjski nivo je pitanje morala i etike kod različitih kultura, religija ili društvenih grupa. Ne brinite, čitanje romana će vam ići mnogo lakše nego čitanje ovog mog teksta koji je otišao u nekakvu kvazi filozofiju, Steve Earle nije napravio takvu grešku. 

Svemir @ KC Grad (support Dukat Stray Dogg), Beograd, 14.11.2014

Promoter Ivan Lončarević se zaista brine za moje mentalno zdravlje. Poslednja dva koncerta u njegovoj organizaciji na kojima sam bio nepogrešivo su padala u termine kada su “orlovi slomljenih krila” (za neupućene fudbalska reprezentacija Srbije) igrali svoje nezaboravne mečeve protiv Albanije i Danske koje su na ovaj ili onaj način izgubili. Da ironija bude veća, Lončarević je, uz sve drugo čime se ovaj svestrani čovek bavi, i fudbalski komentator na najvećem sportskom kablovskom kanalu Sport Klub pa je možda i namerno, znajući šta će se dogoditi, odabrao te datume za organizovanje koncerata. No, nisam ni ja baš tolika neznalica u fudbalskim pitanjima, pa sam se lako opredelio za nastupe Marisse Nadler i Svemira respectively umesto za gledanje utakmica. Zvonka mi nikada neće oprostiti ako i jednu reč više kažem o fudbalu pa ću morati da pređem na stvar.

Otvorio je Dukat Stray Dogg, kome je KC Grad kao druga kuća pa je potpuno relaksirano na Zvonkinom telecasteru, potpuno sam, odsvirao četiri nove pesme i jednu obradu. Prva od njih je bila sporijeg tempa od uobičajene Stray Dogg pesme (da li je to uopšte moguće!) pa je sa svakom pesmom dinamika polako rasla da bi u četvrtoj, koju sam jedinu ranije čuo, “What Could Have Been” dostigla vrhunac. Za kraj je ostavio svoj aktuelni koncertni “tour de force”, Elvisovu “Blue Moon” koja je idealna za demonstriranje visina koje svojim glasom može da dosegne. To što je najmanje jedan navijač Manchester Uniteda napustio salu za vreme njenog trajanja nije ga mnogo omelo. Uostalom, on navija za Liverpool (a obećao sam da neću više o fudbalu!).

Zvonka Obajdin, koju sam u svojim tekstovima toliko hvalio da je to već postalo nepristojno, je došla sa svojim bendom Svemir u punom sastavu, čak proširenom odličnom violinistkinjom Ivanom Žabkar koja je bila deo Svemira na tri pesme. Bojao sam se da se bubnjar Matko Boršić nije oporavio od loma noge ali srećom nisam bio u pravu. Pošto joj je ovo bio prvi susret sa beogradskom publikom, set lista je bila veoma pažljivo napravljena, pa je koncert otvoren sa nekoliko pesama sa prvog albuma koje su u skladu sa promenjenim članovima benda postale aranžmanski veoma slične pesmama sa drugog albuma što je za mene pozitivan pomak. Nedostajao mi je vokal Nikole Brkljačića u “Isprano i plavo” (malo!), nedostajala mi je i moja omiljena pesma sa tog albuma “Blaženo jutro”(mnogo!), ali, kako mi je Zvonka sama rekla, ta klavirska pesma se teško prebacuje na gitarsku verziju a da ne izgubi nešto od svoje suštine, pa joj opraštam ovoga puta. Drugi album je izveden skoro u celosti (nedostajala mi je usna harmonika u “Jedru” ali je dobra zamena bio Zvonkin krik), a imali smo priliku da prisustvujemo i jednoj svetskoj premijeri, praizvođenju numere “Dunjina pesma” (ako se ne varam, tako se zove Zvonkina kćerka). Svidela mi se na prvo slušanje iako će, znajući Zvonku, ta pesma imati još nebrojeno promena aranžmana pre konačne verzije, negde na petom albumu (he he). Kakvegod promene bile, violina bi trebala da ostane konstanta pa mi se čini da bismo, ne samo zbog ove pesme, trebali da očekujemo prinovu u bendu. Tokom zasluženog bisa čuli smo “Savu” u za mene boljoj verziji nego na prvom albumu, Zvonkinu čini se najdražu Kornjaču i jedinu obradu, Pale Blue Eyes od Velvet Undergrounda izvedenu na način grupe Svemir.

Da  je došao samo mali deo onih koji su se tog petka uveče opredelili da gledaju Kandu, Kodžu i Nebojšu u Domu Omladine, grupu Zaa u obližnjem Mixer Houseu ili Bjesove u Božidarcu, KC Grad bi, istina, bio pun, ali bi zvuk sasvim sigurno bio loš. Jer u KC Gradu važi pravilo da je kvalitet zvuka obrnuto proporcionalan broju ljudi u sali pa makar za miks pultom sedeo, kao juče, legendarni Dule Bauk. Poseta od, po slobodnoj proceni, između 50 i 100 ljudi, gde je malo bilo onih koji su zalutali na koncert pa su bili tihi kada je trebalo i bučni pri aplauzu, je za prvi dolazak u Beograd benda kakav je Svemir, koga ne prati nikakav hype, sasvim pristojna, mada mi je žao što nije bilo malo više ljudi. Zvonka je, opet, posle koncerta izgledala sasvim zadovoljna, a zašto i ne bi bila kada su nam ona i njen bend pružili odličnu svirku i omogućili prisutnima dobar provod te večeri.

Valentino Bošković - VSSR (2014); Gracin - Mono (2014)

                                                                           

Ono što je poslednjih godina za Ameriku Austin, Texas, to je odnedavno za regiju Split, Splitsko-dalmatinska županija, znači, novi kreativni centar na regionalnoj muzičkoj sceni. Jest da je Lovely Quinces, još dok je bila Dunja Ercegović, napustila svoje rodno mesto da bi se preko Zagreba vinula u svetski stardom (biće, biće!), jest da je odatle, uz S.A.R.S. i Dubioza Kolektiv najiritantnija grupa u regiji, hard rock klapa Libar, ali pojava sinjskih M.O.R.T. i ova dva gorepomenuta muzička entiteta su dovoljan dokaz da polako dolazi do diseminacije kreativnosti, koja je dugo bila zarobljena u najvećim gradovima Zagrebu i Beogradu. Takođe je primetno da novi autori ne samo iz Splita već i šire, svesno ili nesvesno žele da se iskobeljaju iz bermudskog trougla novotalasne estetike osamdesetih godina na liniji Disciplina kičme – EKV – Idoli, koja je suvereno vladala ovim prostorima preko trideset godina i još nije prestala, sudeći po uspešnim karijerama Punčki i Repetitora na primer.  

            Branko Dragičević i Josip Radić čija muzička simbioza otelotvoruje Valentina Boškovića i Tomislav Gracin nemaju mnogo toga zajedničkog. Dok su prvi nastavljači tradicije splitske legende, voljenog šempija Tome Bebića, Gracin je bliži poetskom izrazu još jednog ne baš sugrađanina ali suseda, Arsena Dedića (vrlo uslovno, više radi održavanja ove nategnute analogije). Interesantno je da se na ova dva albuma čuju tri jezičke varijante. Valentino peva na bračkoj podvarijanti splitskog dijalekta čakavice, Tomislav na hrvatskom i engleskom. Moram priznati da bolje razumem Tomislava kad peva na engleskom nego Valentina (što ne znači da mi se to više sviđa, naprotiv, tu su negde!)  i to samo potvrđuje moju staru tezu da uopšte nije bitno ko na kom jeziku peva sve dok su pesme dobre. S druge strane, jeste za diskusiju kad se na istom izdanju koriste dva različita jezika. Taj pristup bih, da se ja pitam, izbegao, pošto se stvara utisak da je album sklepan od nekakvih restlova, malo sa ove gomile, malo sa one. Ono što im jeste zajedničko, to je fakat da ih mogu zamisliti kako nastupaju na Splitskom festivalu da su samo sadašnji organizatori dovoljno otvoreni da ih pozovu, kao što su bili oni koji su nekad davno pozvali pomenutog Tomu Bebića. Razlike su brojnije a najuočljivija je sama muzika koju prave – dok je Valentino Bošković jazzy elektropop (ima li bolje zvučne kulise za putovanje u kosmos!) sa jakim autorskim pečatom, Gracin je klasični kantautor sa svim vrlinama i manama koje to zvanje sa sobom nosi. Tekstualni predlošci njihove muzike se takođe veoma razlikuju. Dragičević i Radić imaju skoro genijalni konceptualni album o prvom Bračaninu (ili BrOčaninu) u svemiru za koji nisam siguran da li se zasniva na nekakvoj postojećoj legendi ili je plod mašte ove dvojice. Šanpjero Kozmonaut je projektovao i izgradio spaceship, a naš Valentino Bošković se hiljadušestočetrdesetšestegodine vinuo u kosmos i vozio se raketom koju je sam napravio. Kaže, tamo nema nigde nikoga! Ni levo ni desno, ni gore ni dole. Na volšeban način našao je negde u svemiru neke kolače i odneo ih noni. I još da je umesto kolača svojoj noni doneo novu protezu i nona bi bila zadovoljna a i misija bi mu bila skroz uspešna za razliku od putovanja njegovog dalekog potomka Major Toma, koji se jadan nije vratio i pored sve te moderne tehnike i stalne veze sa zemaljskom kontrolom. Nema mnogo logike ni sličnosti, ali meni je stalno u glavi muzika grupe Steely Dan iz Aja – Gaucho faze. Ovde muzika nije ni blizu tako dosadna niti je svirka tako savršena već se pojavljuje u obliku pitkog, živahnog jazzy popa sa urenebesnim tekstovima i zanimljivim marvingayevskim vokalima. Kod Tomislava Gracina, opet, nema ni traga zajebanciji. Na albumu „Mono“ sve što čujete je njegovo delo, svi instrumenti, muzika, tekstovi, produkcija, mix.…Ova muzika je preširoka i preduboka za mene…peva Gracin u pesmi „Ova muzika“, ali vraga muzika, on u stvari govori o ljubavi.  Govori i o prijateljstvu u „Nepotreban“, pa onda poput Ryan Adamsa u Damn Sam (I Love The Woman That Rains) u pesmi „Irena“ se ređaju samo njemu jasne asocijacije tipa …Irena je prostor ispred vremena i gleda očima malog laneta, ona razmišlja šareno i živi kao koliba, dok nebodere ruše ona se nebom odvija…Kao da Gracin govori o uraganu, ali osećanja, koji takođe može imati veliku rušilačku moć. „U bojama“ takođe u tekstu ima pristup nimalo sličan balaševićevskim jednostavnim rimama i realističkim slikama ali je opet u pitanju lepa ljubavna pesma…dok zamišljam svijet za nas da vodim te na put bez povratka i sanjam u bojama, u bojama… Desetominutna „Tamo gdje tražiš ljubav“ jedna je od onih recitovanih pesama sa predugim instrumentalnim deonicama, za mene je to najslabiji trenutak na albumu. Slede četiri pesme na engleskom kod kojih je poetski izraz dosta jednostavniji nego kod onih pisanih na hrvatskom, ali su u biti slične i čak za nijansu prijemčivije. Debut koji obećava!

            Da li će se i kada ove dve sušte suprotnosti u muzičkom smislu mrdnuti iz Splita i krenuti stazama šire (regionalne) prepoznatljivosti ne bi znao da odgovori ni Šanpjero Kozmonaut a kamoli ja. Da ima potencijala, ima! Da će biti poteškoća realizovati ga, biće! Veće šanse dajem ekstrovertnom Valentinu, iako će i Gracin svakako zadobiti uži ali posvećeni krug sledbenika. Samo neka ne jure za uspehom M.O.R.T.a jer bi u toj trci mogli nešto od sadašnjeg šarma izgubiti.

Ana Ćurčin + Marissa Nadler @ Cinema Rex, 14.10.2014

Ana Ćurčin

Marissa Nadler

U noći kada su svi pogledi bili uprti u dron koji je leteo nad hramom fudbala, grupa od dvestotinjak freakova (ili su freakovi bili na utakmici Srbija-Albanija, a ovde oni normalni) okupila se u Cinema Rexu da isprati nastup Ane Ćurčin i Marisse Nadler, koja je prvi put svirala u Beogradu. Ana Ćurčin je, mogu slobodno da kažem, imala svoj najbolji nastup od onih koje sam do sada gledao a gledao sam ih dosta. Ako kao metaforu upotrebim izradu analognih fotografija, posle dugog boravka u razvijaču pa u fiksiru, njene pesme su večeras dobile konačan oblik. Sve kockice su se složile: pažljiva publika, odličan zvuk, Anino raspoloženje za svirku i glas u dobroj formi omogućili su da Ana emituje svoje tople, lične pesme na upečatljiv način. Večeras je briljirala u novoj "Keep Quiet" koja ima hit potencijal i poslednjeodsviranoj "Communicate" koja je jedna od onih, kako ih ja zovem, pesama većih od života, koja je, otpevana Aninim moćnim ali ipak toplim glasom potpuno nadkrilila auditorijum. Dobar uvod za ono što je sledilo, za nastup Marisse Nadler. Ana i Marissa su dosta slične po načinu pevanja, ima dosta uspona i padova u njihovim melodijskim linijama, ipak, Anine su nepravilnije strukture, Marisine konvencionalnije. Anin glas je topao, Marissin je hladan. Ipak, sveukupna Marissina zvučna slika je večeras bila bogatija a razliku je pravila devojka za čelom i električnim klavirom koja je pevala i prateće vokale. Na Marissin "noir" folk Janel Leppin,  plavuša u crnoj čipki, je dodavala "haunting" i "creepy" muzičku podlogu tako da su murder ballads koje Marissa uglavnom peva zvučale još jezivije nego na ploči. Tako jezivo da bi komotno mogle da budu soundtrack za „Ubistva u ulici Morgue“ Edgara Alana Poa, to mi se stalno vrtelo po glavi. Čak je i obrada moje najdraže pesme Townes Van Zandta "Tecumseh Valley" koja i sama spada u murder ballads umesto Townesovog sažaljivog tona dobila ton kojim se pričaju strašne priče oko logorske vatre. Iako ih nije predstavila kao članove svog benda, a trebala je, pošto im je tokom celog koncerta poput dirigenta davala uputstva, Joca i Dule Bauk koji su radili zvuk su večeras pošteno zaradili svaku paru. Pojačavanjem i utišavanjem instrumenata i glasa Marissa je vešto menjala zvučnu sliku, uvek u pravcu postizanja utiska bezvremenog i neovozemaljskog. Skoro da nikad nisam video ćutljiviju i pažljiviju publiku za vreme trajanja pesama, ali prilično bučnu prilikom aplaudiranja. Ipak, publika nije uspela da dozove prehlađenu Marissu na drugi bis pa se koncert, kao što je počeo tačno u minut, i završio pre nego što su otišli poslednji tramvaji. Da stignemo do njih, trebalo je proći tek nekoliko mračnih Dorćolskih ulica.

Marissa Nadler

Ana Ćurčin

Rebel Star with guests @ DOB Klub, 11.10.2014

Rebel Star & Guests

Briljantan nastup grupe Rebel Star i njihovih gostiju u dobro popunjenom klubu Doma omladine počeo je neuobičajeno, obradom pesme Diane Krall Wide River to Cross sa gostima Anom Ćurčin, Ikom i Dukatom koji su uz Milana, Majka i Ešlija činili frontline. Sledilo je više od dva sata predivne muzike Milana Glavaškog i benda uz povremeno uskakanje gostiju, Ike na vokalu i Dukata na usnoj harmonici u pesmi Anđeli, pa Ike i Ane Ćurčin u odličnoj Stuck inside of Mobile with the Memphis Blues again koja je počela kao da je obrada Cat Power verzije ali se završila furiozno - haotično kao u Rolling Thunder Revue Boba Dylana. Kole iz Velikog Prezira je takođe otpevao jednu pesmu i odsvirao solo na usnjaku, pred kraj su Dukat i Milan počeli, pa se priključio ceo Rebel Star i Ana Ćurčin da bi izveli Neil Youngovu Cortez the Killer. Ne znam tačno koliko je puta Milan izlazio na bis.Magdalena ga je iz publike sve vreme pratila, ma šta pratila, šaputala mu reči i povremeno preuzimala lead! Kad sam je pitao zašto, kad je par dana ranije upozorena od strane našeg razrednog starešine Lončarevića da to ne radi, 'ladno mi je odgovorila: Gagic mi dozvolio! Znao sam da je Gagić i zemljak i imenjak Milana Glavaškog ali da se njegov uticaj pruža čak do Beograda, to nisam znao! Čovek se uči dok je živ, iako, kako Milan Glavaški kaže u pesmi Industrija ...uz neko prirodno piće (Gagićevu krušku na primer) rado ću priznati da smo svi zajebali se... Generalno jesmo, ali se večaras bogme zajebao onaj ko nije došao!

Rebel Star

Milan&Dukat

Milan&Kole

Anita Iličić – Orion (2014)

Anita Iličić - Orion (2014)

Kikinda baš i nije grad poznat po rock muzičkoj tradiciji, ako izuzmemo jednu od najboljih radio emisija u regionu posvećenih roku, Kozmic Blues Aleksandra Šomođija na Radio Kikindi i srpskog Nick Drakea (koji je hvalabogu još uvek živ i zdrav) Radovana Radicu Petrovića i njegov poluzaboravljeni polualbum Melina iz osamdesetšeste godine, pa je pojava Kikinđanke Anite Iličić na srpskoj i regionalnoj kantautorskoj sceni i samo zbog te činjenice vredna pažnje. Anita jeste unikatna – od superiornog raspona glasa i iste takve vokalne tehnike do vanvremenske muzike koju komponuje. Čudna kombinacija hippie tematike pesama, engleskog folka šezdesetih godina prošlog veka i vokalnih egzibicija na tragu Kate Bush iz sedamdesetih/osamdesetih godina u prilično konvencionalnoj i predvidljivoj pratnji Aleksandra Kovačevića – Koče, lidera grupe Bulevar vodenih mozaika čiji mi se album prvenac, moram priznati, manje sviđa od ovoga što je ovde pružio. Ako bismo tražili domaće reference, ovo bi mogao biti pobednik stručnog žirija kantautorske večeri Omladinskog festivala u Subotici krajem sedamdesetih godina. Dakle, ovaj album se nikako ne bi mogao nazvati modernim, čak se ne bi mogao proglasiti ni delom „Nove osećajnosti“, pokreta koji sam sam izmislio a koji proklamuje „evo ti srce na dlanu“ pristup pisanju pesama i individualizaciju kao reakciju na totalno otuđenje i ritualizaciju koje su prisutne u savremenoj electro/techno/house/dance muzici. Možda grešim, ali u ovim pesmama ne osećam da se Anita potpuno otvorila i svoje najličnije emocije podelila sa publikom. Više izgleda kao da prepričava nešto što se dogodilo nekom drugom. Paradoksalno, najveći problem ovog albuma je ujedno i najveći kvalitet: njen moćni glas. Kao da je sve podređeno demonstraciji njegovih performansi, dok je muzičko-tekstualni sadržaj u drugom planu, ostavši isključivo u funkciji glasa. Ja bih više voleo da je obrnuto. Voleo bih, takođe, da čujem Anitu kako sama sebe prati na akustičnoj gitari, siguran sam da bi u toj varijanti sve izgledalo uverljivije. Što se pojedinih pesama tiče, omiljena mi je uvodna „Kreni sad“ koja počinje kao da je outtake Ragni/Rado/MacDermot mjuzikla „Hair“ (Kosa) da bi se nastavila kao oda cvetnom polju, od početka do kraja u hippie fazonu. Uopšte, u većini pesama je prisutno to sjedinjavanje s prirodom tako karakteristično za hippie ideologiju. I dve basne („Zmaj“ i „Vuk“) sa alegoričkim slikama i moralnom podukom su sasvim na tom tragu. U pesmi „Vetar“, koja je ranije objavljena kao singl, melodijska linija ćarlija poput nestašnog povetarca sa povremenim udarima što zvuči vrlo interesantno. Ljubavne pesme sa albuma su pisane jezikom poezije a ne jezikom kojim svakodnevno govorimo pa možda zato taj utisak distance u odnosu na temu o kojoj govore. Ne bih želeo da Anita, ako ovo bude čitala, pojedine kritičke opaske shvati na pogrešan način jer baviti se rock muzikom u ovoj zemlji je pravi podvig dostojan najvećeg poštovanja, biti svoj i ploviti uz struju (ne povlađivati ukusu mase) takođe izaziva bezrezervno divljenje. Album „Orion“ svakako nije za svačiji ukus, više je to muzika za ljude koji su prešli tridesetu godinu života, ali ako mu se da šansa i presluša se nekoliko puta, verujem da će mnogi slušalac, poput mene, naći neke pesme koje će mu se uvući pod kožu!

Download Link: http://www.balkanrock-records.com/anita-ilicic-orion-cd-2014/

Ivana Picek - ❁ (cvjetić) (2014)

Ivana Picek je svoje argume ostavila na rubu šume i hrabro zakoračila u njenu mračnu unutrašnjost. Ostavila je ispred i nevinost i detinji pogled na svet i tako odrasla i spremna počela da se suočava sa onim što zovemo život. A život baš ume da bude jeziv! Ova muzika je nekoliko galaksija daleko od njena prva dva albuma, iako je pažljiviji slušalac mogao naslutiti pravac u kome će se Ivanina muzika razvijati. Ona sada zvuči kao liturgija nekakvog prehrišćanskog staroslovenskog kulta, Ivana u videu izgleda kao njegova prvosveštenica a harmonikaš Marko Kuten i ksilofonista Goran Brkić kao njeni bosonogi apostoli. Regionalni ambiental folk je dobio svoju novu zvezdu!

On Tour - See Us Through

Prvo malo o Iki:
Najemotivniji trenutak jučerašnjeg nastupa Ane Ćurčin i Dukata u vrlo pričljivom publikom skoro potpuno ispunjenom prostoru KC Grada je bio izvođenje pesme "Fire, Darling" Ivane Smolović, hommage dragoj Iki koja je preteča (da ne kažemo pramajka) onoga što danas zovemo beogradska amerikana. Ika je kao i uvek kad nastupaju njene kolege sa domaće i regionalne scene bila prisutna, bilo joj je naravno drago, ali moram reći da je više nego zaslužila ovakvu čast. Ne samo zbog svog neprocenjivog muzičkog doprinosa, već i zbog nesebičnog podržavanja ove male, ranjive scene. Hvala i Ani i Dukatu što su bili iznad uobičajene balkanske zlobe, surevnjivosti i uskogrudosti pa su pored obrada stranih autora izabrali i jednu domaću autorku, čija pesma po kvalitetu nimalo ne zaostaje za njima, naprotiv! Morao sam ovo da napišem jer mislim da je malo ko iz sinoć previše brbljive publike uopšte shvatio o čemu se radi. 

Onda o novom singlu On Tour
Mi o Iki a Ika na vrata! Baš kao što kaže stara poslovica, danas se raspisah o Iki i čim sam pritisnuo dugme "objavi" pojavi mi se na zidu obaveštenje o dve nove pesme koje je On Tour izdao na Bandcampu. Pravo da vam kažem, više mi se sviđa original, "See Us Through" koja će u narodu ostati poznata kao "My Forgetful Heart" iliti u slobodnom prevodu "Moje srce sklono praštanju". Ovde dominira vokal Vladimira Marinovića, Ika ga diskretno prati u većem delu pesme. Srce možda jeste sklono praštanju, ali lik iz pesme očigledno ima tahikardiju sudeći po brzom ritmu koji diktira Marko na mandoli, ali to je baš dobro, već sam se uplašio da će ljudi pomisliti, slušajući naše predstavnike žanra, da u celoj amerikani nema brze pesme što je u stvari daleko od istine. U drugoj, obradi Townes Van Zandt-a, koja je takođe nešto bržeg tempa od njegovog uobičajenog, ali ne spada u red mojih omiljenih iz njegovog kataloga, Ivana i Vlada dele vokalne deonice, što je šarmantno, ali ipak, ja sam već počeo da lobiram da obrade Jason Isbell-ovu Cover Me Up sa njegovog poslednjeg albuma!

Svemir - Tako jako (2014)

Zvonku Obajdin, glavnu kreativnu snagu grupe Svemir, smo pre dve godine ostavili u „Ne pitam te za istinu“, poslednjoj pesmi prvog albuma njene grupe, u totalnom rasulu, sve se raspadalo u paramparčad. Lebdela je u prostoru koji je ni na nebu ni na zemlji, sa gomilom nerešenih pitanja, kako na emotivnom, tako i na planu svakodnevnog života, što se, kao i kod svakog autentičnog autora, reflektovalo na njenu muziku. Njen tadašnji gitarista Kanizsai je stavljao ljutu travu na ljutu ranu svojim „guitar hero“ solo deonicama. Danas, dve godine kasnije, zatičemo našu junakinju kako, u prvoj pesmi novog albuma Svemira „Tako jako“, sigurnim korakom napreduje ka Beloj planini (Mont Blanc), puna optimizma i obnovljene snage. Tema ove ploče je njen novi početak uz konačni obračun sa prošlošću pa tako u pesmi „Jedro“ eksplicira taj novopronađeni optimizam u zaraznom refrenu „…ali osjećam svejedno kako topli ljetnji vjetar od mene pravi jedro…“ koji se nažalost u pesmi čuje samo jedanput, što opet, na sreću, daje priliku nama pevačima-amaterima da ga otpevamo uz muzičku pratnju Svemira, kada ga Zvonka u drugoj strofi prećuti. Rekao bih da je ključni trenutak za razumevanje cele ploče onaj kada Tomislav Žalac – Žaki (iz Erotic Biljan & His Heretics) uleti sa svojim kratkim ali genijalnim solom na usnoj harmonici i odmah vam bude jasno da je Zvonka ponovo u sedlu i da ponovo upravlja svojim životom. Pesme koje se nižu posle toga (Hladne ruke, Tako jako, Ono što sam dala, Sve i kad bih htjela, Jednog dana) kao da su završne seanse nekakve psihoterapije koju Zvonka sprovodi nad samom sobom, tokom kojih uklanja repove koji se vuku iz njenog pređašnjeg života. Kornjača je, kako je ja tumačim, pesma o izlasku iz svoje ljušture, odluka da se prestaneš biti ono što nisi, da se usudiš da udahneš slobodu i da je dalje dišeš punim plućima. Deveta, pretposlednja pesma, „Ljubit se na kiši“ objašnjava da je nova ljubav ta sila koja je bila dovoljno moćna da otera demone prošlosti i vrati narušeni poredak u njen svemir, da samo nova ljubav može da resetuje sve na novi početak. Odjavna pesma (Outro), fragment uvodne „Mont Blanc“ ali sa setnim vokalom iz off-a kao da nam govori da je i Zvonka svesna da živi „najbolje godine svoga života“ koje će potrajati…ali do kada? Ovde moram da napomenem da je, kao što je lepota u oku posmatrača, isto tako i značenje u oku tumača, pa unapred molim Zvonku da mi oprosti ako joj se ne sviđa moje čitanje njenih pesama.

Svemir koga čine pored Zvonke Obajdin (gitare, vokali, el.klavir na 1.) i Matko Boršić (bubnjevi), San Mikulec (bas) i Aleksandra Saša Dokmanović (solo gitara) a gostovala je pored pomenutog Žakija (usna harmonika na 2.) i Ivana Žabkar (violina na 5. i 7.) je vrlo „utegnut“ što bi rekli, ili dobro usviran, bez ikakvih ego-tripova, sav u funkciji muzike koju izvodi. Što se produkcije tiče (koju su sami radili), u prvom trenutku mi se činilo da je vokal trebao biti malo više izvučen u prvi plan, čime bi se dobio pop kvalitet, ali namera autorice nikako nije bila da pravi pop muziku namenjenu publici, već da koristeći rock idiom kaže nešto o sebi i svom unutrašnjem svetu, pa bi jeftino koketiranje sa slušateljstvom korišćenjem producentskih trikova mnogo više odmoglo nego pomoglo. Kada se sve sabere, zrelo ostvarenje zrele žene na vrhuncu svojih kreativnih moći koja je zaslužila da joj se vrati bar deo onoga što je dala regionalnoj kantautorskoj sceni kroz uglavnom njen projekat „Bistro na rubu šume“ čiji će se pravi značaj tek uvideti u godinama koje dolaze.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: Jedro, Kornjača, Ljubit se na kiši

P.S. Artwork Ivane Kranželić postaje sastavni deo muzike Svemira i teško je zamisliti da bi iko drugi mogao ilustrovati Zvonkine pesme bolje od nje. 

Irena Žilić – Travelling (2014)

I treća dobra vila regionalne kantautorske scene (prva je Nina Romić sa svojom Začaranom močvarom, druga Zvonka Obajdin sa svojim Bistroom na rubu šume) koja je tu titulu stekla pokrenuvši video serijal Cuckoo Sessions (snimali uz Irenu i  Luka Belani, Stray Dogg, Elephant and the Moon i Lovely Quinces) je ove godine izdala album, svoj prvi. Istina, prvo izdanje joj je krajem 2012-e na Bandcampu objavljeni EP Days of Innocence sa četiri pesme, od kojih se samo pesma By My Side, jedina snimljena uz učešće kompletnog benda, ne nalazi na albumu, što je po meni šteta, jer po svemu pripada tu.

Album, kako ga ja shvatam, govori o odrastanju, o osamostaljenju, o dobrovoljnom bekstvu iz sigurnosti u neizvesnost, o borbenosti i težnji za slobodom, ali onom najvažnijom, ličnom slobodom. Spokoj roditeljskog doma, gde te mama zove cvrčak a tata miš, ti godi, ali ti otupljuje instinkte i uljuljkuje te (Cricket and Mouse). Onda dolaze prve ljubavi i oni trenuci kad se iz slow-motion-a prelazi na fast-forward „…prestani da brineš, i uradi ono što misliš da treba uraditi…“ ohrabruje junakinja pesme svog mlađanog dragog (Whatever Feels Right). Onda dolazi vreme da se postane „svoj“ čovek i pesma koja je ključ za razumevanje ovog albuma (On My Own). Irena putuje u nepoznato, noseći samo ono što zaista želi da zadrži iz prethodnog života, odlazi da počne samostalni život, da počne da diše…A tamo baš ne cvetaju ruže, više je ružnog (The Storm) nego onog lepog, ali i lepo se može naći u prirodi (Autumn Delight) ili u sećanju na bezbrižne dane (Days of Innocence). Tešiti nekoga znači istovremeno tešiti samu sebe (Little One) jer svakim korakom koji napravimo smo sve bliže padu (The Fall). I dok glavinjamo po ovom svetu, ne znajući kuda idemo i da li ćemo tamo stići, nemamo ničega, samo snova imamo u izobilju (More Than a Lot). A rane? Rane su kao znamenja koje nas podsećaju na izgubljene, ponekad i dobijene bitke koje smo vodili (Scars) i podsećaju nas da smo još živi i slobodni “…kao vetar na otvorenom moru…“ (Eve).

Da ponovim još jednom, ovo je moj doživljaj ove ploče, možda je Irena imala sasvim nešto drugo u glavi kad je pravila ove pesme. Volim da slušam svačiji prvi album, jer u njemu je autor/ica uvek apsolutno iskren/a, na njemu su pesme koje su najčešće nastajale godinama a na čiji nastanak nisu uticali nikakvi spoljašnji faktori. Zato nam nečiji prvi album, poput kakvog manifesta, pokazuje pravce kojima će se kretati autor/ica i otkrivaju nam njegovu/njenu poetiku. Obično ga izbace u „komadu“, čini se kao da je to jedna dugačka pesma. I kod Irene je isti slučaj, svaka je otpevana na isti način, svaka je deo iste priče što sam pokušao da prikažem u prethodnom pasusu. To bi kod većine bio problem, javio bi se zamor kod slušaoca, ali Irenine pesme su, svaka pojedinačno, toliko kvalitetne da mi je veoma teško da izdvojim svoje favorite. Kada bih morao, odabrao bih svakako Cricket and Mouse, Whatever Feels Right, On My Own (kako sam krenuo, redom, navešću na kraju sve!) pa Days of Innocence, Little One i svakako Scars koja je, čini mi se, poslednja nastala i koju mogu lako da zamislim u izvođenju Dunje Ercegović aka Lovely Quinces. Ipak, Irena nije jedna od, kako ih ja zovem, „ljutih Hrvatica“ (Dunja Ercegović i Lucija Ivšić iz Punčki su im predvodnice), nemam utisak da bi nam svima j… mater kao ove pomenute, ali nije ni od onih presentimentalnih razneženih slabašnih žena. Njen glas odaje nekakvu „mušku“ čvrstinu i borbenost. Interesantna je i kombinacija potpuno američkog načina pevanja sa potpuno evropskom muzičkom pratnjom (način sviranja violinistkinje Ivane Žabkar je sigurno sličniji Elizi Carthy nego Alison Krauss!), što Ireninoj muzici daje ako ne autohtonost (nema ni traga domaćeg melosa za razliku od Nine Romić na primer), onda sigurno autentičnost mnogo veću nego da je pratila jedan ili drugi obrazac. Produkcija Marka Mrakovčića je insistirala na vokalu izvučenom u prvi plan, što albumu daje određenu pop notu. Kad se sve sabere i oduzme, ovaj album je svakako u najužem krugu kandidata za ploču godine na regionalnoj kantautorskoj sceni.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: On My Own, Whatever Feels Right, Cricket and Mouse, Scars

Amy LaVere & Will Sexton @ KC Grad, 19.09.2014

Da se Amerikana „primila“ u Beogradu uverio sam se sinoć, oko pola dva posle ponoći, kada je dražesna Amy LaVere, u skoro potpuno praznom KC Gradu, pošto ga je preko 300 ljudi koji su prisustvovali koncertu odavno napustilo, spontano prišla Aleksandru Delibasicu, organizatoru ove njihove male balkanske turneje, i onako „na suvo“ bez muzike, vidno zadovoljna, otplesala sa njim oproštajni valcer. Prethodno se sigurno sat vremena grlila i ljubila sa većim delom onih koji su prisustvovali njenom i Will Sextonovom više nego upečatljivom nastupu, a koji su imali neodoljivu želju da ih dodirnu, da proćaskaju i da se slikaju s njima. Nisu se štedeli Amy i Will u onih dva i kusur sati koliko je trajao njihov nastup, tokom koga su nam očiglednom nastavom pokazali šta je Amerikana. Krenulo je očekivano, standardnim country folk napevima sa Amy na bas gitari i Willom na akustičnoj, da bi se, kako se koncert bližio kraju, sve to pretvorilo u blues jam session sa Amy na kontrabasu i Willom na električnoj gitari. Fluid koji postoji između njih je toliko jak da se skoro može opipati rukama, njihova fizička lepota sigurno ne odmaže u postizanju utiska kod publike, Ejmini „stand up comedian“ kvaliteti pri najavljivanju pesama takođe doprinose opštem utisku, ali za mene je najveće uživanje bilo slušati kako Will Sexton svira gitaru. Boja tona njegove gitare topi i najtvrđe srce, odmerena upotreba pedala i efekata i uopšte, način sviranja po ko zna koji put potvrđuje ispravnost „manje je više“ estetike. Svidela mi se obrada Dylanove Just Like Tom Thumb’s Blues koju je uz jednog Townes Van Zandta on otpevao, čak i više nego skoro džez verzija takođe Dylanove Don’t Think Twice u Ejminom izvođenju. Repertoar im se uglavnom sastojao, pored ovih obrada, od pesama sa poslednja dva Ejmina albuma, ali opet nisu izveli moju omiljenu pesmu sa njenog poslednjeg „Lousy Pretender“. Očigledno me prati to prokletstvo da ne čujem svoju omiljenu pesmu uživo jer i na nedavnom nastupu, njihov prijatelj John Paul Keith nije svirao takođe moju omiljenu „There’s a Heartache Goin’ Round". Kad sam je pitao posle koncerta tokom mog prvog mini intervjua (Ivan Ivan Loncarevic: Ooo, ne, samo nemoj intervjue!), zašto je nije izvela, rekla je da je to pesma koju je o njoj napisao njen biši dečko Mike McCarthy, genijalan kao muzičar, ali kao čovek je sasvim nešto drugo, pa joj se nije baš dalo da to danas otpeva. Srećom, videćemo Amy sledećeg maja, i to u kombinaciji sa John Paul Keithom, Will Sextonom i Keithovim bubnjarem, onim što liči na Bo Diddley-a, pa mi se možda posreći da čujem i ovo. Bolje bi vam bilo da taj nastup ne propustite!

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughters (2014)

Mislim da nije Sveti Avgustin sa svojom Nadom i njene dve kćeri, Hrabrosti i Besom povezao Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju sa njihovim škotskim kolegama muzičarima. Pre će biti da je ta tajna veza keltsko nasleđe koje ne povezuje samo Sloveniju i Škotsku, već i veći deo onoga što danas nazivamo Evropom. Naime prapostojbina Kelta je obuhvatala između ostalih i teritoriju današnje Slovenije pa su se keltska plemena odatle širila sve do Škotske, Irske i Velsa gde je, za razliku od ostalog dela Evrope, i danas sačuvan njihov identitet. Iako nisam proučavao nikakve antropološke studije, moj je utisak da je i keltsko muzičko nasleđe duboko utkano u evropsku muziku, kako umetničku, tako i popularnu (narodnu). Iseljenici su taj keltski supstrat preneli i u Ameriku, gde je, pomešan sa afričkim i nativno američkim uticajima izgubio stilsku čistoću ali se i dalje da jasno prepoznati. Katarina se, prema tome, oseća kao riba u vodi dok izvodi ove folk numere na njoj stranom jeziku (iako se ne primećuje da joj je to strani jezik) ali sa ritmičko-melodijskim obrascima koji su im usađeni duboko u genima. I nama koji ih slušamo, te su balade nekako bliske, kao da ih oduvek znamo. Tema ove ploče su žene. Od nepoznatih mučenica koje trpe nasilje pijanih muževa, do onih koje su se snagom svojih ličnosti uzdigle do najvećih dostignuća ljudskog roda. I u tri "spoken word" numere, gosti iz Škotske David Campbell, Tom Muir i Lawrence Tulloch govore o ženama, onima iz bajki, mitova i legendi, ali isto tako govore da se ljudska suština, uprkos tehnološkom i civilizacijskom napretku, ni za mrvicu ne menja. Bili žene ili muškarci, verovali u ove ili one bogove, vi sami ste ti koji ćete sebi kreirati sudbinu, tako ja čitam Katarininu poruku koju nam šalje ovim pesmama. Ova ploča je oda ženi kao takvoj, ali je za mene istovremeno oda kreatorki ovog muzičko-scenskog dela, Katarini Juvančič koja, skromna kakva jeste, nipošto nije htela samu sebe da gura u prvi plan. Ta skromnost ide dotle da na plakatu koji najavljuje scensko izvođenje ovog dela u Edinburgu uopšte nije navedeno njeno i Dejanovo ime (svi ostali učesnici su navedeni!) a da ona to uopšte nije primetila sve dok joj neki dobronamernik sa fejzbuka nije na to ukazao. Dejan Lapanja je takođe zauzeo "low profile", skoro uopšte nema gitarskih sola (lažem, ima jedan lep u Sister Sun i još jedan u Rosi takođe), kao da je namerno prepustio svojim škotskim prijateljima svetlost pozornice a on ostao duboko u senci. Ipak, prepoznaju se njegova lucidna aranžmanska rešenja i postepeno dizanje atmosfere sa krešcendom u pesmi o Rozi Luksemburg na kraju ploče. Neki od najboljih škotskih folk muzicara koji su na njoj svirali su sasvim opravdali svoju reputaciju. Tinka Volarič i Jerneja Rodica su uradile maestralni posao kao ilustratorka i dizajnerka. Ali, koji je domet ovako lepo skrojenog dela? Izgleda da će lakše biti organizovati koncertnu promociju u zapadnoj Evropi nego u regionu, iako je i u novoprocvetaloj regionalnoj kantautorskoj sceni takođe prisutan odjek tih proto-evropskih keltskih uticaja. Na primer, u Fire’s NeverWrong beogradskog benda Stray Dogg ili u pesmi Guide me home grupe Nikol, Luka i Vedran iz Pule ili pak u pesmi I Can't Ane Ćurčin iz Beograda. Mislim da se kvantitativnim pa sledstveno tome i kvalitativnim procvatom scene formirala i publika koja u sve većem broju dolazi na ovakve koncerte spremna da prihvati intenzitet isporučenih emocija i autentične autorske vizije. Zato bih želeo da vidim Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju u Beogradu. Uostalom, staro keltsko pleme Skordisci su, pre nekoliko milenijuma, spuštajući se niz Dunav i Savu, prvi uspostavili te regionalne veze koje, kolikogod ih istorijske okolnosti prekidale, uvek teže da se ponovo formiraju. Šta ćete lepše, ako to bude uz pomoć muzike!