Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015

Nina Romić + Jovanović @ KC Grad, Beograd (05.12.2014)

Sasvim (ne)običan dan

Da, bio je to običan petak uveče u Beogradu, pa je trebalo da biram između prvog ikad nastupa furioznog etno-rock benda The Cyclist Conspiracy, oproštajnog (do daljnjeg) koncerta Velikog prezira i prvog nastupa Nine Romić u Beogradu uz koju je kao bonus išao i Jovanović, novi predmet hypea u beogradskim indie-folk krugovima. Prve će biti još prilike gledati, druge smo već gledali, tako da je logičan izbor bila Nina, jer smo zaista predugo čekali da nastupi u Beogradu. I kao što se na kraju pokazalo, čekanje se itekako isplatilo i nama i Nini.

Otvorio je Jovanović svojim solo setom, samo akustična gitara, pedale i glas. Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi. Pa čime onda intrigira Jovanović? Time što je pesnik sasvim običnog dana u sasvim običnom životu u sasvim običnoj zemlji sa sasvim običnim sredstvima izražavanja: glasom, pedalama i gitarom. I ime pod kojim nastupa mu je sasvim obično: Jovanović. Odabir tog u Srbiji najčešćeg prezimena za „stage name“ je takođe stav (ljudi sa čestim imenima ili prezimenima obično beže od toga), i toga postanete svesni čim dođete u dodir sa tim imenom pa potom i sa muzikom koju pravi. To je kao kad bi se u Hrvatskoj neko nazvao Horvat, ili u Mađarskoj Nagy, u Švedskoj Andersson ili u Turskoj Yilmaz. Poezija mu je svedena, reči koje koristi sasvim obične, teme o kojima peva svakodnevne, nije to baš Ujevićeva „Svakidašnja jadikovka“ koja kaže „I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju, od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno“, manje je kod njega romantičarskog pathosa i religijskih referenci nego kod našega Tina, ali nije ni daleko kad se bolje razmisli „Ustajem. Gledam se. Radim. Borim se. Legnem. Sanjam. Budim se. I ne dam se.“ Nije se dao Jovanović ni uobičajenom žamoru u KC Gradu i svoj nastup je odradio kao da ih je pregurao na stotine a ovo mu je bio, ako računamo onaj prvi kad su ga drugovi ubedili da  odsvira par pesama u nekom kafiću, ukupno treći. Lepo je primljen Jovanović, lepo je i ispraćen sa jednim bisom a vama ostaje kao domaći zadatak da proverite njegov album na bandcampu!

Onda je na pozornicu izašla ona, koja oneobičava do tada sasvim običan dan i od njega pravi praznik – Nina Romić, po prvi put u Beogradu. Dobro, sad sam ja malo previše patetičan, ali nastup je bio što kažu naši stari „enchanting“. Iznenadila me je publika (bilo je preko sto prisutnih) koja je došla na nastup vrlo spremna, pevalo se pomalo sa Ninom a momci iz benda su takođe dobijali aplauze na otvorenoj sceni i uzvike podrške. Fama o virtuoznosti Freda Lanza (harmonika i klavijature) je očigledno već pre njega stigla u Beograd pa ne iznenađuju ovacije koje je više puta tokom koncerta dobijao, ali i Naranča na basu i Petar Cvahte za bubnjevima su bili ništa manje dobri a posebno mi se sviđa što se jasno vidi da sva trojica iskreno uživaju u muzici koji sviraju. Nina Romić nam je sa svojim glasom radila šta god je htela. Leteli smo visoko, ronili duboko, vodila nas je na more, išli smo na selo („Ruža“ u rockerskom aranžmanu), igrali rokenol. Od prvog takta uvodne pesme „Sasvim običan dan“ do poslednjeg takta jedne od mojih omiljenih „(Opet sam) Sama“ nije nas Nina puštala, al’ nije da smo se nešto mnogo otimali. Uživali smo  što se kaže „za sve pare“.

Posle koncerta sam imao sreću da razmenim par rečenica sa tom dragom, skromnom i lepo vaspitanom devojkom koja je i sama bila vrlo iznenađena sjajnim prijemom na koji je naišla. Publike je bilo više nego na prvim nastupima nekih drugih izvođača iz Hrvatske iz kruga „Bistroa na rubu šume“ ali to me ne iznenađuje toliko, jer Nina Romić je od svih njih ranije počela svoju karijeru a poslednja je nastupila u Beogradu sticajem različitih okolnosti. Ne iznenađuje me ni visok kvalitet set liste, to sam i očekivao od osobe koja je učestvovala na dva od deset najboljih ovogodišnjih regionalnih albuma (Stablo i Pridjevi). S druge strane, iznenađuje me prava rock svirka njenog benda, jer sam, verovatno zavaran njenim albumima, očekivao više etno i pop elemenata. Možda bi i trebalo njen sledeći dolazak organizovati u nekoj akustičnijoj dvorani nego što je KC Grad (iako je zvuk bio izuzetno dobro podešen, što na tom mestu nije uvek lako) sa sedećom publikom uz repertoar i aranžmane adekvatne takvom mestu. Ninin talenat i svestranost dozvoljavaju i tu i bilo koju drugu varijantu. Možda mi se tada posreći da čujem i onu preko koje sam zavoleo njenu muziku, „U mom malom mraku“.

Jovanović - Jovanović (2014)

Ekipa okupljena oko Petra Rudića iz Svi na pod! daje muzičku pratnju čoveku koji se stilski potpuno razlikuje od njih - beogradskom kantautoru Jovanoviću čiji se prvi album zove takođe Jovanović, pa ga je, među 330.000 rezultata pretrage, nemoguće naći, ako ga uopšte ima, na youtubeu. Još bolji je Bandcamp za prvo predstavljanje. Ako želite neko poređenje, mogu da ga zamislim na double billu sa Kraljem Čačka iako kod Jovanovića nema ni traga džeza ili barrooma a i poezija je više minimalistička. Evo dela pesme Pećina:

Potpuno smešno.
Dan delim
Na ono što moram
i ono što želim.

Sve više mislim
sam sam kriv.
Sasvim sam svestan
sve manje sam živ.

Jovanovic, by Jovanovic

11 track album

Сачувај

JOVANOVIC.BANDCAMP.COM

С