Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015

Svemir @ KC Grad (support Dukat Stray Dogg), Beograd, 14.11.2014

Promoter Ivan Lončarević se zaista brine za moje mentalno zdravlje. Poslednja dva koncerta u njegovoj organizaciji na kojima sam bio nepogrešivo su padala u termine kada su “orlovi slomljenih krila” (za neupućene fudbalska reprezentacija Srbije) igrali svoje nezaboravne mečeve protiv Albanije i Danske koje su na ovaj ili onaj način izgubili. Da ironija bude veća, Lončarević je, uz sve drugo čime se ovaj svestrani čovek bavi, i fudbalski komentator na najvećem sportskom kablovskom kanalu Sport Klub pa je možda i namerno, znajući šta će se dogoditi, odabrao te datume za organizovanje koncerata. No, nisam ni ja baš tolika neznalica u fudbalskim pitanjima, pa sam se lako opredelio za nastupe Marisse Nadler i Svemira respectively umesto za gledanje utakmica. Zvonka mi nikada neće oprostiti ako i jednu reč više kažem o fudbalu pa ću morati da pređem na stvar.

Otvorio je Dukat Stray Dogg, kome je KC Grad kao druga kuća pa je potpuno relaksirano na Zvonkinom telecasteru, potpuno sam, odsvirao četiri nove pesme i jednu obradu. Prva od njih je bila sporijeg tempa od uobičajene Stray Dogg pesme (da li je to uopšte moguće!) pa je sa svakom pesmom dinamika polako rasla da bi u četvrtoj, koju sam jedinu ranije čuo, “What Could Have Been” dostigla vrhunac. Za kraj je ostavio svoj aktuelni koncertni “tour de force”, Elvisovu “Blue Moon” koja je idealna za demonstriranje visina koje svojim glasom može da dosegne. To što je najmanje jedan navijač Manchester Uniteda napustio salu za vreme njenog trajanja nije ga mnogo omelo. Uostalom, on navija za Liverpool (a obećao sam da neću više o fudbalu!).

Zvonka Obajdin, koju sam u svojim tekstovima toliko hvalio da je to već postalo nepristojno, je došla sa svojim bendom Svemir u punom sastavu, čak proširenom odličnom violinistkinjom Ivanom Žabkar koja je bila deo Svemira na tri pesme. Bojao sam se da se bubnjar Matko Boršić nije oporavio od loma noge ali srećom nisam bio u pravu. Pošto joj je ovo bio prvi susret sa beogradskom publikom, set lista je bila veoma pažljivo napravljena, pa je koncert otvoren sa nekoliko pesama sa prvog albuma koje su u skladu sa promenjenim članovima benda postale aranžmanski veoma slične pesmama sa drugog albuma što je za mene pozitivan pomak. Nedostajao mi je vokal Nikole Brkljačića u “Isprano i plavo” (malo!), nedostajala mi je i moja omiljena pesma sa tog albuma “Blaženo jutro”(mnogo!), ali, kako mi je Zvonka sama rekla, ta klavirska pesma se teško prebacuje na gitarsku verziju a da ne izgubi nešto od svoje suštine, pa joj opraštam ovoga puta. Drugi album je izveden skoro u celosti (nedostajala mi je usna harmonika u “Jedru” ali je dobra zamena bio Zvonkin krik), a imali smo priliku da prisustvujemo i jednoj svetskoj premijeri, praizvođenju numere “Dunjina pesma” (ako se ne varam, tako se zove Zvonkina kćerka). Svidela mi se na prvo slušanje iako će, znajući Zvonku, ta pesma imati još nebrojeno promena aranžmana pre konačne verzije, negde na petom albumu (he he). Kakvegod promene bile, violina bi trebala da ostane konstanta pa mi se čini da bismo, ne samo zbog ove pesme, trebali da očekujemo prinovu u bendu. Tokom zasluženog bisa čuli smo “Savu” u za mene boljoj verziji nego na prvom albumu, Zvonkinu čini se najdražu Kornjaču i jedinu obradu, Pale Blue Eyes od Velvet Undergrounda izvedenu na način grupe Svemir.

Da  je došao samo mali deo onih koji su se tog petka uveče opredelili da gledaju Kandu, Kodžu i Nebojšu u Domu Omladine, grupu Zaa u obližnjem Mixer Houseu ili Bjesove u Božidarcu, KC Grad bi, istina, bio pun, ali bi zvuk sasvim sigurno bio loš. Jer u KC Gradu važi pravilo da je kvalitet zvuka obrnuto proporcionalan broju ljudi u sali pa makar za miks pultom sedeo, kao juče, legendarni Dule Bauk. Poseta od, po slobodnoj proceni, između 50 i 100 ljudi, gde je malo bilo onih koji su zalutali na koncert pa su bili tihi kada je trebalo i bučni pri aplauzu, je za prvi dolazak u Beograd benda kakav je Svemir, koga ne prati nikakav hype, sasvim pristojna, mada mi je žao što nije bilo malo više ljudi. Zvonka je, opet, posle koncerta izgledala sasvim zadovoljna, a zašto i ne bi bila kada su nam ona i njen bend pružili odličnu svirku i omogućili prisutnima dobar provod te večeri.

Svemir - Tako jako (2014)

Zvonku Obajdin, glavnu kreativnu snagu grupe Svemir, smo pre dve godine ostavili u „Ne pitam te za istinu“, poslednjoj pesmi prvog albuma njene grupe, u totalnom rasulu, sve se raspadalo u paramparčad. Lebdela je u prostoru koji je ni na nebu ni na zemlji, sa gomilom nerešenih pitanja, kako na emotivnom, tako i na planu svakodnevnog života, što se, kao i kod svakog autentičnog autora, reflektovalo na njenu muziku. Njen tadašnji gitarista Kanizsai je stavljao ljutu travu na ljutu ranu svojim „guitar hero“ solo deonicama. Danas, dve godine kasnije, zatičemo našu junakinju kako, u prvoj pesmi novog albuma Svemira „Tako jako“, sigurnim korakom napreduje ka Beloj planini (Mont Blanc), puna optimizma i obnovljene snage. Tema ove ploče je njen novi početak uz konačni obračun sa prošlošću pa tako u pesmi „Jedro“ eksplicira taj novopronađeni optimizam u zaraznom refrenu „…ali osjećam svejedno kako topli ljetnji vjetar od mene pravi jedro…“ koji se nažalost u pesmi čuje samo jedanput, što opet, na sreću, daje priliku nama pevačima-amaterima da ga otpevamo uz muzičku pratnju Svemira, kada ga Zvonka u drugoj strofi prećuti. Rekao bih da je ključni trenutak za razumevanje cele ploče onaj kada Tomislav Žalac – Žaki (iz Erotic Biljan & His Heretics) uleti sa svojim kratkim ali genijalnim solom na usnoj harmonici i odmah vam bude jasno da je Zvonka ponovo u sedlu i da ponovo upravlja svojim životom. Pesme koje se nižu posle toga (Hladne ruke, Tako jako, Ono što sam dala, Sve i kad bih htjela, Jednog dana) kao da su završne seanse nekakve psihoterapije koju Zvonka sprovodi nad samom sobom, tokom kojih uklanja repove koji se vuku iz njenog pređašnjeg života. Kornjača je, kako je ja tumačim, pesma o izlasku iz svoje ljušture, odluka da se prestaneš biti ono što nisi, da se usudiš da udahneš slobodu i da je dalje dišeš punim plućima. Deveta, pretposlednja pesma, „Ljubit se na kiši“ objašnjava da je nova ljubav ta sila koja je bila dovoljno moćna da otera demone prošlosti i vrati narušeni poredak u njen svemir, da samo nova ljubav može da resetuje sve na novi početak. Odjavna pesma (Outro), fragment uvodne „Mont Blanc“ ali sa setnim vokalom iz off-a kao da nam govori da je i Zvonka svesna da živi „najbolje godine svoga života“ koje će potrajati…ali do kada? Ovde moram da napomenem da je, kao što je lepota u oku posmatrača, isto tako i značenje u oku tumača, pa unapred molim Zvonku da mi oprosti ako joj se ne sviđa moje čitanje njenih pesama.

Svemir koga čine pored Zvonke Obajdin (gitare, vokali, el.klavir na 1.) i Matko Boršić (bubnjevi), San Mikulec (bas) i Aleksandra Saša Dokmanović (solo gitara) a gostovala je pored pomenutog Žakija (usna harmonika na 2.) i Ivana Žabkar (violina na 5. i 7.) je vrlo „utegnut“ što bi rekli, ili dobro usviran, bez ikakvih ego-tripova, sav u funkciji muzike koju izvodi. Što se produkcije tiče (koju su sami radili), u prvom trenutku mi se činilo da je vokal trebao biti malo više izvučen u prvi plan, čime bi se dobio pop kvalitet, ali namera autorice nikako nije bila da pravi pop muziku namenjenu publici, već da koristeći rock idiom kaže nešto o sebi i svom unutrašnjem svetu, pa bi jeftino koketiranje sa slušateljstvom korišćenjem producentskih trikova mnogo više odmoglo nego pomoglo. Kada se sve sabere, zrelo ostvarenje zrele žene na vrhuncu svojih kreativnih moći koja je zaslužila da joj se vrati bar deo onoga što je dala regionalnoj kantautorskoj sceni kroz uglavnom njen projekat „Bistro na rubu šume“ čiji će se pravi značaj tek uvideti u godinama koje dolaze.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: Jedro, Kornjača, Ljubit se na kiši

P.S. Artwork Ivane Kranželić postaje sastavni deo muzike Svemira i teško je zamisliti da bi iko drugi mogao ilustrovati Zvonkine pesme bolje od nje.