Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015

Huteneni Fest (Jonah Tolchin, Rebel Star, The Bambi Molesters, Chuck Prophet & The Mission Express) @ Dom omladine Beograd, 15.05.2015

Poslednji prorok Rock’n’Rolla?

Ko mi je kriv što na ovakve događaje dolazim uvek pola sata ranije pa se izbedačim što je malo ljudi prisutno! U trenutku početka nastupa Jonah Tolchina u Amerikana Sali DOBa bilo je prisutno pedesetak ljudi, bolje rečeno sretnika koji su prisustvovali prvom beogradskom nastupu buduće folk zvezde. Krhki, riđokosi Jonahizgleda kao da ga je vremeplov usisao iz lineup-a Newport Folk Festivala 1963. godine i izbacio u Amerikana salu DOB-a ove, 2015. godine. Podsetio je nekim svojim pesmama na Burl Ivesa, nekima na Pete Seegera, a nekima na Dave Van Ronka pa čak i na samog Dylana. Uslovno rečeno podsetio, u stvari je bio samo svoj taj dvadesetdvogodišnji momak nežan po stasu ali gorostasan po glasu i veštini sviranja gitare. Kada je počeo da raspoređuje publiku ko će šta da peva kao što je to nekada radio Pete Seeger na Newportu, na trenutak se u Amerikana sali Doma omladine osetio miris i ukus iz doba nevinosti građanskih pokreta sa samog početka šezdesetih. Brže nego što je smeo, sav taj zanos je otišao u nekakve ekstremizme, leve ili desne, svejedno, ili još gore u dosadne konformizme svakodnevnih života. Mlađahni Jonah nas je na trenutak vratio u te mitske prostore bezgranične slobode, pravde i apsolutne čistote, kojima ćemo, sada kada smo kao civilizacija došli do mrtve tačke, ponovo morati početi da težimo! Eto, da vide oni koji kasne šta su propustili.

Sala se dobrano popunila kad je Mića Glavaški iz Rebel Stara izašao na pozornicu. On u Beogradu ima svoje ljude koji su uvek kad Rebel Star nastupa prisutni u punom sastavu, znaju svaku reč svake pesme, igraju, pevaju, uživaju. Glavaški i momci ih nikad ne iznevere, daju se do poslednje kapi znoja, odabir pesama je uvek savršen, kombinacija proverenih favorite i novih pesama ovoga puta obogaćenih sa dve pesme gitariste Ashleyja otpevane na engleskom koje su se sasvim dobro uklopile u Rebel Star zvuk. Vrhunac njihovog nastupa je ipak bio kada se Ivana Smolović iz On Tour popela na binu da zajedno sa publikom otpevaju sada već klasičnu pesmu “Anđeli”.

The Bambi Molesters pojačani Lukom Benčićem iz My Buddy Moose za klavijaturama ne izgledaju kao neko ko će pokvariti dobar party. Dapače! To su te večeri i pokazali. Neverovatno energični, usvirani i raspoloženi, održali su mini concert koji je i najveće skeptike morao preobratiti u fanove ove njihove verzije surf rocka. Ova muzika je veoma filmična, pa iako je instrumentalna kod mene a verujem i kod drugih ljudi izaziva niz asocijacija koje se u mozgu pretvaraju u nizove slika, u nekakve lične filmove. Filmovi se menjaju u zavisnosti od atmosfere, ritma i melodije svake pesme, ali oni večeras nisu uopšte bili potrebni. Dovoljna je bila energija kojom su The Bambi Molesters zračili da nas sve izmeste u neki drugi svet i pripreme za ono što dolazi.

A došao je Chuck Propher, nekadašnji gitarista jednog od mojih omiljenih “under the radar” bendova Green On Red. Možda je u GOR Dan Stuart bio lider, glavni autor i pokretačka snaga ali definitivno, pošto sam Dana gledao prošle godine na SeaRock festu u Kotoru a Chucka sada, momentum je u ovom trenutku na strani Propheta. Neočekivano dobar prošlogodišnji album Night Surfer me je odmah posle preslušavanja upisao na attending listu ali nisam verovao da će mi Pop Depression, organizator ovog festivala, tako brzo ispuniti želju. U 11:30, na početku nastupa Chuck Propheta & The Mission Expressa sala je dostigla vrhunac ispunjenosti (po mojoj, kako me optužuju, uvek preoptimističkoj proceni oko 500 duša) ali ne i vrhunac isijavanja energije. Ta tačka je dostignuta mnogo kasnije kada je Chuck, ponet izvanrednim prijemom publike uobičajeni festivalski nastup od sat – sat i petnaest, produžio na puna dva sata, znači oko 1:30 sledećeg dana. Dva sata pravog rock’n’rolla, onog nekalkulisanog, znojavog i prljavog, izvedenog kao da im je to poslednji put.

Dva su mi trenutka zapala za oko. Prvi, kada je Chuck posle odsviranog akustičnog seta (uslovno rečeno, pošto bučniji i energičniji akustični set nisam u životu čuo!) svoju akustaru dao devojci iz publike i pozvao je da im se pridruži na sceni. Ona, za razliku od Propheta, očigledno nije znala da je  suština folk muzičkih hootenanny večeri takozvani otvoreni mikrofon, gde se bilo ko od prisutnih može pridružiti muzičarima na sceni da nešto otpeva ili odsvira. Drugi trenutak je bio onaj kada nas je Chuck, najavljujući neku pesmu o San Franciscu, svom rodnom gradu, prosto zamolio da ne dozvolimo promene koje on primećuje da su se od njegovog prethodnog boravka dogodile, a koje će Beograd dovesti do toga da liči na današnji San Francisco ili bilo koji drugi veliki grad ekonomski razvijene i politički korektne zapadne hemisphere. Mislim se ja, e moj Čače, ne boj se ništa, kakav crni napredak, kakav New York, Pariz, London, ovde se ni Drugi svetski rat još nije završio!