Najbolji regionalni albumi 2014: na istoku stare priče, na zapadu ništa novo!

Činilo se da će ove godine kantautorska scena u Hrvatskoj imati daleko jača izdanja od one u Srbiji, da ne govorimo o onima u drugim državama regije. Godina je počela žestoko, sa Denis Katanec Okanagan EP-jem Sve moje Laurie, pa Valentino Bošković, pa Stablo Nine Romić, pa Pridjevi Dina Santaleze, pa Travelling Irene Žilić i Tako jako Svemira, Srbija je uzvratila sa grupom Ti da bi tek pred kraj godine uspostavila kakvu-takvu ravnotežu sa Wooden Ambulanceom, VVhile, On Tour i Jovanovićem. I Slovenija se po prvi put uključila sa Katarinom Juvančič i Dejanom Lapanjom i njihovim albumom Hope's Beautiful Daughter i Makedonija sa Xaxaxa. Nadam se da će se narednih godina i ostale države regiona uključiti u ovo muzičko takmičenje. Teško mi je da pravim redosled jer rizikujem da neko od pomenutih ne bude zadovoljan svojim plasmanom a svi su mi ti ljudi veoma dragi, tim više što su u ovoj delatnosti samo oni kojima materijalna dobit nije u prvom planu, već to vole i žele da rade. Takođe, mesto na listi je kod mene promenjiva kategorija, pošto se vrlo često i rado predomišljam oko pojedinih albuma. Još da napomenem da će lista najboljih EP-ja biti odvojena, jer ipak EP je kraća forma i mnogo je lakše napraviti dobar EP nego dobar album. Drugo je pitanje to što danas retko ko ima vremena i naviku da preslušava albume, 90% ljudi gleda spotove na Jutubu. Ja ove liste i pravim baš za onu drugu, retku sortu ljudi koji još uvek slušaju ploče. Pa evo:

Najbolje pesme ploče u regiji 2014. godine

1. Kralj Čačka - Moj avatar

1. Denis Katanec Okanagan Ltd - Florian

Najbolje EP ploče u regiji 2014. godine:

1. Denis Katanec Okanagan Ltd - Sve moje Laurie

2. Went - Alternative Endings

3. Seine - Seine EP

4. Dojo - Endings EP

5. Nikol, Luka i Vedran - ...and who are you?

Najbolji albumi u regiji 2014. godine:

01. Irena Žilić - Travelling

02. Svemir - Tako jako

03. On Tour - Folkrock
04. Wooden Ambulance - Southern Charms

05. Valentino Bošković - VSSR

06. Pridjevi - Pridjevi

07. Ti - Vidimo se!

08. Nina Romić - Stablo

09. Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughter

10. Jovanović - Jovanović

11. M.O.R.T. - Odjel za žešće

12. VVhile - More

13. KKN - Volja za noć

14. Anita Iličić - Orion

15. Miloš Zubac & Milan Korać - Spektakl

16. Ničim izazvan - Ničim izazvan

17. Eyot - Similarity

18. Gracin  - Mono

19. Xaxaxa - Sami maži i ženi

20. E-play - Obični ljudi

Najbolja kompilacija u regionu 2014. godine:

1. VA - Just Be Simple/Jason Milina Tribute (Pop Depression)

Ostavljam sebi za pravo da prepravljam, menjam, dodajem na ili izbacujem sa ove liste bilo koga u bilo kom trenutku po svom slobodnom nahođenju.

On Tour - Folkrock (2014, Ammonite Records)

"Ako budeš pisao, samo nemoj Amerikanu da pominješ" rekao je Vladimir Marinović prilazeći meni i Ivani Smolović - Iki nekoliko minuta pre početka nastupa grupe On Tour u KC Gradu. Ika i ja smo upravo utvrđivali šta je čiji doprinos u muzici trija On Tour, ko komponuje, ko piše stihove... Kad je čuo o čemu pričamo, Vlada, koji je hodajuća enciklopedija Amer...pardon, folk rocka se odmah uključio: "k'o Danny and Dusty, razumeš šta hoću da kažem" (radi se o Dan Stuartu iz Green on Red i Steve Wynnu iz Dream Syndicate koji su 1985 izdali album Lost Weekend). Nije da sam baš razumeo ali sam shvatio da je bolje da ne insistiram više na toj temi, naročito kad je dodao da je sve precizno zavedeno u SOKOJ-u (pandan HDS/ZAMPu u Hrvatskoj). Razumeo sam ipak da je stvaralački proces u ovom triju koga čine Ivana Smolović - Ika (vokal, melodika, daire), Vladimir Marinović (vokal, gitare, usna harmonika) i Marko Ćebić (mandola, usna harmonika, vokal) stvar kolektivnog pregnuća i da je teško ukratko objasniti šta je čiji doprinos. Svi smo se lako složili da je Maretov najuočljiviji na prvi pogled, jer mandola je ta koja pravi razliku u odnosu na druge izvođače ovog žanra. Tekstove obično peva njihov autor sa izuzecima koji potvrđuju pravilo a muzika nastaje na probama uz doprinos svih njih. Uostalom, to za slušaoca i nije toliko bitno sve dok je muzika koju emituju tako prijatna za uho. Na pomenutom koncertu, koji je ujedno bio i obeležavanje trogodišnjice postojanja benda izveli su i prvi i drugi (novi) album u celosti, uz jednu novu pesmu i obradu pesme Jasona Moline Coxcomb Red na bis. Stalna publika, koja ih prati od početka, je dobila ono što je očekivala. Kod On Tour nema podbačaja, uvek su standardno dobri.
Konačno je došao na red novi album da se i o njemu kaže koja. Folkrock se zove album i jeste to folk rock muzika koju sviraju. Kad malo bolje razmislim, oni su folk rock svirali oduvek. Marko u The Mothership Orchestra, Ivana u svojoj grupi Ika, a Vladimir u Ventolinu, koji jeste žešća varijanta nego On Tour, pa čak i u svojoj prvoj grupi Lucid Mad Love, koliko se sećam grunge usmerenja, imao je na kaseti koju su izdali 1996 obradu pesme "Eldorado" folk rok ikone Neil Younga. Već prvi taktovi uvodne "Broken Teardrops" nam ukazuju na kontrapunkt između Ikinog i Vladinog vokala: njegov je "ravan", melanholičan i rezigniran, njen ustreptao, čežnjiv i strastan. Na tim razlikama se gradi dinamika u okviru kako svake pesme u kojoj oboje pevaju, tako i između različitih pesama. Na "See Us Through" ili kako je kolokvijalno svi zovemo "My Forgetful Heart" Vlada je lead vocal a u refrenu pevanje je unisono. U "The Map" peva Ika "under my lovers coat, I fought the fear of gettin cold" a mi joj potpuno verujemo... "By the Sea" je najlepša pesma na albumu i kao da je nastavak prethodne "...all I do is temper my thoughts, temper my fear...", Markova mandola koja dovodi na ivicu suza da bi se ta ivica prešla Ikinim "...have our hands all tangled and flared, faded and free...". Tog trenutka mrzimo Vladu što nas budi i vraća sa morske obale na front porch da otpeva još jednu pesmu o letu ("Summer"). "Who Do You Love" je opet Ika, sa porukom neodlučnom ljubavniku. I reči pesme ali još više njen glas kažu da je strpljenje na izmaku, ma kako to za nju bilo bolno. Baš ta ekspresivnost je čini, po mom mišljenju, najboljom pevačicom ovog žanra (kako god ga zvali) u regionu. "Whiskey and Wine" je muška pesma, pronađeno neko staro pismo upućeno nekom drugom, krv, viski, vino.. "Penny For Your Thoughts" je klasični duet, strofe su po principu pitanja i odgovora, refren zajednički. Još jedan favorit sa ove ploče. "Pale Blue Dress" je ono često pitanje koje se postavlja kad neka veza malo odmakne od početka, "ima li nečega više od toga što ti se svidela moja svetloplava haljina". Još jedan Vladin lead u "His and Her's" zatvara ovu ploču, pričom o prenošenju porodične istorije i genetike na potomke.
U muzičkoj niši koju pratim, zovimo je ovaj put folk rock, u regiji su počele da se događaju zanimljive stvari što potvrđuje i ovaj album. Na mojoj godišnjoj listi albuma objavljenih u Srbiji biće na samom vrhu iako se mora reći da ove godine u tom žanru i nije imao jaku konkurenciju, za razliku od regiona. Kada ga uporedim sa prethodnim albumom On Tour, izdatim 2012, u prvi mah mi se činilo da taj prethodni ima nešto više uslovno rečeno hitova, ali što više slušam ovaj novi sve manje sam siguran u to. "Folkrock" raste sa svakim slušanjem, i činiće vam dobro ako ga budete obilato koristili kao obavezni deo terapije prazničnih mamurluka.

Went - Alternative Endings EP (2014)

Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk rokuDušan Filimonović, kao i njegova grupa Went, nije novo ime na beogradskoj indie sceni. Njegova grupa čiji su core članovi isti od osnivanja 2005. godine je do sada izdala prvi EP 2008., EP "Wasteland" 2010. godine i EP "Alternative Endings" 2014. Uz to, Filimonović je u grupi Gorana Grubišića Wooden Ambulance svirao klavijature i gitaru na oba njena dosadašnja albuma "Intersection" i "River Sand". Ove godine je Dušan intenzivirao svoju aktivnost pojavivši se prvo solo na Record Store Dayu u najboljoj beogradskoj prodavnici ploča Pinball Wizard, a onda sa kompletnom grupom i na drugom Americana Night festivalu u Domu omladine Beograda deleći stage (takav je koncept festivala, po dva izvođača su istovremeno na stageu i naizmenično izvode svoje pesme) sa čudom iz Zaboka JR Augustom. Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk roku. Taj folk elemenat je mnogo više prisutan kada Filimonović nastupa sam sa gitarom dok je kod benda post-rock fundament mnogo uočljiviji. Nedavno je nastupio i u skoro ispunjenom KC Gradu na promociji EPja koji je predmet ovog prikaza.EP "Alternative Endings" je prvo diskografsko izdanje Wenta posle pune četiri godine, što je dovoljno vremena da dođe do postepene transformacije grupe od tipičnog post-rocka do, recimo, indie folka ipak i dalje baziranog na post-rock osnovama. Već na prethodnom EPju "Wasteland" postoje naznake pokreta u ovom pravcu naročito na poslednje dve pesme "TV" i "Astronaut" u melodiji pevanja, dok su bubnjevi i gitare i dalje u post-rock fazonu. Ipak bih prethodno trebalo da dam svoju definiciju post-rock idioma: za mene je to instrumentalna muzika kod koje svaki instrument ima svoju partituru (kao kod klasične muzike) s tim što u instrumente ubrajam i vokal, i svi oni zajedno daju zvučne pejzaže (matrice) različite teksture i frekvencije pulsiranja. Već od prve pesme sa EPja "Short Term Memory" se vidi da vokal potpuno izlazi iz post-rock idioma i priča nam priču (nije samo jedan od instrumenata), a kad neko priča priču, red je da ga i saslušamo. Ona Tolstojeva čuvena rečenica „sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način“ u Filimonovićevoj reinterpretaciji odnosi se na ljubavne veze. On nam je ovde dao pet arhetipskih završetaka iste (šesta pesma je radio edit treće, "T61"), a to je tema bliska svima nama, svako od nas bi joj sigurno mogao dati svoj doprinos. U prvoj pesmi kaže  „ništa lično, nema to veze s tobom“, u drugoj „da smo imali više vremena možda bi između nas nešto kliknulo“ u trećoj „ako misliš da ostaneš još malo, daj mi bilo kakav znak“ u četvrtoj „tri puta sam zaurlao tvoje ime, ali ti se nisi okrenula“, u petoj „rekao sam da mi je žao, nije li to dovoljno“. Već iz ovih kratkih isečaka (u mom slobodnom prevodu) mogu se videti koje su varijacije na temu u pitanju. Sviđa mi se što je Dušan uspeo da, govoreći o ljubavnim rastancima, ni jedan jedini put ne upotrebi reč ljubav. Sviđa mi se i to što su tekstovi napisani tako da slušaocu ostavljaju dovoljno prostora za učitavanje sopstvenih značenja. Muzika kao da je išla u suprotnom pravcu od prethodnog EPja, početak je bio više u folk raspoloženju, kako se približavao kraj post-rock je isplivavao na površinu ("I Swear" a posebno "Robot Thoughts"). Bendu se nema šta zameriti, odlično su odradili posao. Moram da pohvalim nenametljivu ali efektnu upotrebu trube u pesmi "Glad To See You" (gošća Marina Milošević). Produkciju je radio sam Dušan Filimonović a snimanje i mix Stefan Gaćeša.Potpuno je u trendu ovaj EP sa svetskim tokovima indie folk muzike, neki od kreatora najboljih prošlogodišnjih albuma kao što su War On Drugs, Jesse Marchant ili Steve Gunn su takođe iz ovog millieua, s tim što su oni bezrezervno pružili slušaocu „srce na dlanu“, što se može reći i za Dušanovog prijatelja i saradnika Gorana Grubišića iz Wooden Ambulance. Kod Dušana se još uvek oseća određena distanca to jest nepotpuno (uzdržano) izlaganje svojih osećanja auditorijumu. Ako tu barijeru prevaziđe, grupa Went bi mogla da itekako proširi krug svojih poštovalaca.

Nina Romić + Jovanović @ KC Grad, Beograd (05.12.2014)

Sasvim (ne)običan dan

Da, bio je to običan petak uveče u Beogradu, pa je trebalo da biram između prvog ikad nastupa furioznog etno-rock benda The Cyclist Conspiracy, oproštajnog (do daljnjeg) koncerta Velikog prezira i prvog nastupa Nine Romić u Beogradu uz koju je kao bonus išao i Jovanović, novi predmet hypea u beogradskim indie-folk krugovima. Prve će biti još prilike gledati, druge smo već gledali, tako da je logičan izbor bila Nina, jer smo zaista predugo čekali da nastupi u Beogradu. I kao što se na kraju pokazalo, čekanje se itekako isplatilo i nama i Nini.

Otvorio je Jovanović svojim solo setom, samo akustična gitara, pedale i glas. Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi. Pa čime onda intrigira Jovanović? Time što je pesnik sasvim običnog dana u sasvim običnom životu u sasvim običnoj zemlji sa sasvim običnim sredstvima izražavanja: glasom, pedalama i gitarom. I ime pod kojim nastupa mu je sasvim obično: Jovanović. Odabir tog u Srbiji najčešćeg prezimena za „stage name“ je takođe stav (ljudi sa čestim imenima ili prezimenima obično beže od toga), i toga postanete svesni čim dođete u dodir sa tim imenom pa potom i sa muzikom koju pravi. To je kao kad bi se u Hrvatskoj neko nazvao Horvat, ili u Mađarskoj Nagy, u Švedskoj Andersson ili u Turskoj Yilmaz. Poezija mu je svedena, reči koje koristi sasvim obične, teme o kojima peva svakodnevne, nije to baš Ujevićeva „Svakidašnja jadikovka“ koja kaže „I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju, od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno“, manje je kod njega romantičarskog pathosa i religijskih referenci nego kod našega Tina, ali nije ni daleko kad se bolje razmisli „Ustajem. Gledam se. Radim. Borim se. Legnem. Sanjam. Budim se. I ne dam se.“ Nije se dao Jovanović ni uobičajenom žamoru u KC Gradu i svoj nastup je odradio kao da ih je pregurao na stotine a ovo mu je bio, ako računamo onaj prvi kad su ga drugovi ubedili da  odsvira par pesama u nekom kafiću, ukupno treći. Lepo je primljen Jovanović, lepo je i ispraćen sa jednim bisom a vama ostaje kao domaći zadatak da proverite njegov album na bandcampu!

Onda je na pozornicu izašla ona, koja oneobičava do tada sasvim običan dan i od njega pravi praznik – Nina Romić, po prvi put u Beogradu. Dobro, sad sam ja malo previše patetičan, ali nastup je bio što kažu naši stari „enchanting“. Iznenadila me je publika (bilo je preko sto prisutnih) koja je došla na nastup vrlo spremna, pevalo se pomalo sa Ninom a momci iz benda su takođe dobijali aplauze na otvorenoj sceni i uzvike podrške. Fama o virtuoznosti Freda Lanza (harmonika i klavijature) je očigledno već pre njega stigla u Beograd pa ne iznenađuju ovacije koje je više puta tokom koncerta dobijao, ali i Naranča na basu i Petar Cvahte za bubnjevima su bili ništa manje dobri a posebno mi se sviđa što se jasno vidi da sva trojica iskreno uživaju u muzici koji sviraju. Nina Romić nam je sa svojim glasom radila šta god je htela. Leteli smo visoko, ronili duboko, vodila nas je na more, išli smo na selo („Ruža“ u rockerskom aranžmanu), igrali rokenol. Od prvog takta uvodne pesme „Sasvim običan dan“ do poslednjeg takta jedne od mojih omiljenih „(Opet sam) Sama“ nije nas Nina puštala, al’ nije da smo se nešto mnogo otimali. Uživali smo  što se kaže „za sve pare“.

Posle koncerta sam imao sreću da razmenim par rečenica sa tom dragom, skromnom i lepo vaspitanom devojkom koja je i sama bila vrlo iznenađena sjajnim prijemom na koji je naišla. Publike je bilo više nego na prvim nastupima nekih drugih izvođača iz Hrvatske iz kruga „Bistroa na rubu šume“ ali to me ne iznenađuje toliko, jer Nina Romić je od svih njih ranije počela svoju karijeru a poslednja je nastupila u Beogradu sticajem različitih okolnosti. Ne iznenađuje me ni visok kvalitet set liste, to sam i očekivao od osobe koja je učestvovala na dva od deset najboljih ovogodišnjih regionalnih albuma (Stablo i Pridjevi). S druge strane, iznenađuje me prava rock svirka njenog benda, jer sam, verovatno zavaran njenim albumima, očekivao više etno i pop elemenata. Možda bi i trebalo njen sledeći dolazak organizovati u nekoj akustičnijoj dvorani nego što je KC Grad (iako je zvuk bio izuzetno dobro podešen, što na tom mestu nije uvek lako) sa sedećom publikom uz repertoar i aranžmane adekvatne takvom mestu. Ninin talenat i svestranost dozvoljavaju i tu i bilo koju drugu varijantu. Možda mi se tada posreći da čujem i onu preko koje sam zavoleo njenu muziku, „U mom malom mraku“.

Mario Liguori - Predstavljanje knjige Prva ljubav (priče, 2014) @ Knjižara Delfi

Ne znam kakav je pisac Mario Liguori iz Sarna kod Napulja. Možda najbolji na svetu, ali verovatnije je da nije. Nisam još pročitao njegovu knjigu "Prva ljubav", kao što nije ni ogromna većina prisutnih u knjižari Delfi na promociji njegove knjige priča na srpskom jeziku, gde je, po mojoj proceni, bilo više od tri stotine ljudi. Jedino racionalno objašnjenje za ovoliku posećenost je istovremeno banalan i veličanstven: ljubav. I to Mariova ljubav prema napaćenoj, zgaženoj, zaglupljenoj, raspolućenoj, pogrešno vođenoj, neobrazovanoj, suicidnoj, potcenjenoj, ponizenoj, zanemarenoj zemlji Srbiji, od koje su svi, pa i njeni stanovnici odavno digli ruke. Dobri Mario je takvu spodobu smogao snage da voli, i to ne kutroazno, davanjem prigodnih izjava, već je uložio truda i volje da nauči srpski jezik (posle deset godina učenja ima naglasak bolji od većine spikera sa državne televizije!), pa je onda seo i napisao čitavu knjigu priča i to na srpskom. Nije to prevod sa italijanskog, to je direktno pisanje na srpskom! Tako je Mario Liguori iz Sarna kod Salerna kod Napulja u Italiji, postao deo srpske književnosti. Što reče Dušan Veličković, učesnik tribine, da se ovo dogodilo u Londonu, da je neki recimo Srbin napisao svoju knjigu na engleskom, Englezima to ne bi bilo nimalo čudno, oni su na to kao kolonijalna sila i velika kultura odavno navikli. U Srbiji je to, baš zato što je vrlo retko, itekakav događaj! Dok smo izlazili, po glavi mi se motao, ko zna zašto, onaj stih Oskara Daviča: ...Majko, o majko blaga, mekanog dlana tvog milovanja željan sam. Izdaje snaga....