Went - Westbound Lane (2015)

Filimonović goes country!

WENT - Westbound Lane (Official Video)

Produkcija - KUD sestre Koncept - Sofija Budimir, Milica Budimir Režija - Sofija Budimir Kostim - Nevena Budimir, Scenografija - Jelena Budimir, Goran Horvat...

YOUTUBE.COM

Went - Alternative Endings EP (2014)

Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk rokuDušan Filimonović, kao i njegova grupa Went, nije novo ime na beogradskoj indie sceni. Njegova grupa čiji su core članovi isti od osnivanja 2005. godine je do sada izdala prvi EP 2008., EP "Wasteland" 2010. godine i EP "Alternative Endings" 2014. Uz to, Filimonović je u grupi Gorana Grubišića Wooden Ambulance svirao klavijature i gitaru na oba njena dosadašnja albuma "Intersection" i "River Sand". Ove godine je Dušan intenzivirao svoju aktivnost pojavivši se prvo solo na Record Store Dayu u najboljoj beogradskoj prodavnici ploča Pinball Wizard, a onda sa kompletnom grupom i na drugom Americana Night festivalu u Domu omladine Beograda deleći stage (takav je koncept festivala, po dva izvođača su istovremeno na stageu i naizmenično izvode svoje pesme) sa čudom iz Zaboka JR Augustom. Ne voli Filimonović da ga trpaju u americana žanr i tu je u pravu, jer muzika koju njegov bend svira potiče iz post-rocka i ide ka psihodeličnom folk roku. Taj folk elemenat je mnogo više prisutan kada Filimonović nastupa sam sa gitarom dok je kod benda post-rock fundament mnogo uočljiviji. Nedavno je nastupio i u skoro ispunjenom KC Gradu na promociji EPja koji je predmet ovog prikaza.EP "Alternative Endings" je prvo diskografsko izdanje Wenta posle pune četiri godine, što je dovoljno vremena da dođe do postepene transformacije grupe od tipičnog post-rocka do, recimo, indie folka ipak i dalje baziranog na post-rock osnovama. Već na prethodnom EPju "Wasteland" postoje naznake pokreta u ovom pravcu naročito na poslednje dve pesme "TV" i "Astronaut" u melodiji pevanja, dok su bubnjevi i gitare i dalje u post-rock fazonu. Ipak bih prethodno trebalo da dam svoju definiciju post-rock idioma: za mene je to instrumentalna muzika kod koje svaki instrument ima svoju partituru (kao kod klasične muzike) s tim što u instrumente ubrajam i vokal, i svi oni zajedno daju zvučne pejzaže (matrice) različite teksture i frekvencije pulsiranja. Već od prve pesme sa EPja "Short Term Memory" se vidi da vokal potpuno izlazi iz post-rock idioma i priča nam priču (nije samo jedan od instrumenata), a kad neko priča priču, red je da ga i saslušamo. Ona Tolstojeva čuvena rečenica „sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način“ u Filimonovićevoj reinterpretaciji odnosi se na ljubavne veze. On nam je ovde dao pet arhetipskih završetaka iste (šesta pesma je radio edit treće, "T61"), a to je tema bliska svima nama, svako od nas bi joj sigurno mogao dati svoj doprinos. U prvoj pesmi kaže  „ništa lično, nema to veze s tobom“, u drugoj „da smo imali više vremena možda bi između nas nešto kliknulo“ u trećoj „ako misliš da ostaneš još malo, daj mi bilo kakav znak“ u četvrtoj „tri puta sam zaurlao tvoje ime, ali ti se nisi okrenula“, u petoj „rekao sam da mi je žao, nije li to dovoljno“. Već iz ovih kratkih isečaka (u mom slobodnom prevodu) mogu se videti koje su varijacije na temu u pitanju. Sviđa mi se što je Dušan uspeo da, govoreći o ljubavnim rastancima, ni jedan jedini put ne upotrebi reč ljubav. Sviđa mi se i to što su tekstovi napisani tako da slušaocu ostavljaju dovoljno prostora za učitavanje sopstvenih značenja. Muzika kao da je išla u suprotnom pravcu od prethodnog EPja, početak je bio više u folk raspoloženju, kako se približavao kraj post-rock je isplivavao na površinu ("I Swear" a posebno "Robot Thoughts"). Bendu se nema šta zameriti, odlično su odradili posao. Moram da pohvalim nenametljivu ali efektnu upotrebu trube u pesmi "Glad To See You" (gošća Marina Milošević). Produkciju je radio sam Dušan Filimonović a snimanje i mix Stefan Gaćeša.Potpuno je u trendu ovaj EP sa svetskim tokovima indie folk muzike, neki od kreatora najboljih prošlogodišnjih albuma kao što su War On Drugs, Jesse Marchant ili Steve Gunn su takođe iz ovog millieua, s tim što su oni bezrezervno pružili slušaocu „srce na dlanu“, što se može reći i za Dušanovog prijatelja i saradnika Gorana Grubišića iz Wooden Ambulance. Kod Dušana se još uvek oseća određena distanca to jest nepotpuno (uzdržano) izlaganje svojih osećanja auditorijumu. Ako tu barijeru prevaziđe, grupa Went bi mogla da itekako proširi krug svojih poštovalaca.

Americana Night Festival #2 @ Dom Omladine Beograda, 12.06.2014

Kada sam kretao na jučerašnji Americana Night Festival, moram priznati da sam se pribojavao kakva će poseta da bude. Čitav niz koncerata domaćih i stranih rok zvezda nekoliko dana pre i posle festivala, i otvaranje svetskog fudbalskog prvenstva isto veče u isto vreme nisu bile baš činjenice koje ulivaju nadu. Na moju veliku radost, dvorana je bila puna, istina je da je moglo još ljudi da stane ali je i oko 400 prisutnih bio zadovoljavajući broj s obzirom na okolnosti. Na zadovoljstvo malobrojnih pripadnika muškog pola koji su se odrekli fudbala zbog festivala, žene su činile prilično ubedljivu većinu (pogledaj slike sa Balkanrock portalahttp://balkanrock.com/americana-night-festival-12-06-2014/. Opet su, kao i prošle godine, po dva izvođača bila istovremeno na bini i naizmenično izvodila svoje pesme. U prvoj postavi su bili grupa Went koja je iz mračnih dubokih voda post-rock-a poslednjih godina polako isplivala u bistre vode amerikane pa su tako juče počeli tiho i osećajno da bi kako je koncert odmicao ubrzavali tempo i postajali sve živahniji. Kao da su iz močvara Luizijane došli na sunčane obale Floride da podignu atmosferu na plaži, naročito sa pesmom kojom su završili sinoćni nastup, obradom proto rock'n'roll klasika Hank Williams-a "Mind Your Own Business", na koji je deo publike sišao na prostor ispred bine i odigrao celu pesmu u žestokom tempu. Sa njima je delio scenu simpatični momak iz Zaboka, Hrvatska, Nikola Vranić koji nastupa pod stage name-om JR August, za mene najprijatnije iznenađenje festivala. On svira najameričkiju muziku od svih učesnika festivala, njegove autorske pesme kao da su izašle iz brodvejskih mjuzikala, to su izmišljene priče o serijskom ubici, ptici koja će umreti, nekom tajanstvenom John-John-u, reci koja teče...svirao je i Distort Reality sa jednog od dva objavljena vrlo gledana videa i meni najbolju Crucify Me koju bih stvarno želeo još koji put da čujem. Poput Marvina Hamlisch-a ili Billy Joel-a, i njegove pesme su klavirske pesme a to je instrument kojim on superiorno vlada. Kad zasvira, ni ne primećujete da je potpuno sam na pozornici, čak ponekad pomislite da je njegovo (više nego dobro) pevanje pomalo suvišno. Ono što sam slušao na YouTube-u od njega zvuči potpuno drugačije nego ovo uživo, a sada svira sa bendom i to će verovatno biti nešto sasvim treće. Videćemo gde će ga budućnost odneti, ali za ovog momka ćemo sasvim sigurno još čuti. Drugu postavu su činile uslovno rečeno zvezde festivala Stray Dogg i Dunja Ercegovic, naša draga Lovely Quinces. Stray Dogg je izveo tri nove pesme koje su vrlo dobro primljene (onu Love is Blind je pohvalio čak i Zli Hadžo u Novom Sadu hehe) i pregršt starih koje su izgleda dobile svoj konačni oblik i sve su zaista perfektno izvedene, pa mogu mirne duše da kažem (iako sam u sukobu interesa ovde) da svako dobronameran mora da primeti da Stray Dogg postaje jedan od najkvalitetnijih predstavnika domaće rock scene. A šta tek reći za Dunju? Ona peva kao da je indijanski poglavica ratničkog imena Lovely Quinces koji je na ratnoj stazi protiv onih pičaka od muškaraca (kako bi to Dunja lepo svojim poetskim izrazom rekla) koji varaju, lažu i iskorišćavaju nježne žene i kojima majku treba jebati preventivno da se ne bi mnogo osilili. Sa koliko energije ta mlada žena peva, svira i komunicira, kad se dim raziđe i prašina slegne, ostaće joj da bira između Blek Stene i Chuck Norrisa jer su Zagor i Steven Segal slučajno baš tada otišli da kupe cigare. Simpatična je bila i verbalna i neverbalna komunikacija između nje i Dukata, na primer, kad je Stray Dogg izveo Disappear uz ovacije publike, Dunja se okrenula prema njemu i pitala "a ća ću ja sad?" on joj je odgovorio "bolje ti je da bude neki hit" na šta mu je ona ladno pokazala srednji prst i dobila još veći aplauz! Pošto sam o sinu dosta pisao, moram da pomenem i ćerku Mariju Strajnić i Janka Tadića koji su upravljali grafoskopom sa koga se kreirana slika projektovala na zid iza izvođača u ritmu muzike i u skladu sa raspoloženjem svake pesme što je uz odličan lajt show i savršen zvuk (opet Joca i Dusan Bauk) doprinelo veoma lepom audio-vizuelnom utisku. Oni koji su bili znaće o čemu pričam, oni koji nisu, čekamo ih sledeće godine!