Stray Dogg – Prvih deset godina (trenuci koje ću pamtiti)

foto: Milena Popović

Roditeljima se često zamera da svoje neostvarene snove žele da ostvare preko svoje dece, pa ih teraju da uče i završavaju škole, ili da se bave sportom, ili štagod drugo što su želeli a nije im se ostvarilo. Ja sam oduvek želeo da se bavim rokenrolom ali za to na žalost nisam imao ono što je najpotrebnije – ni volju ni talenat. Ipak, nisam ja taj koji je terao Dušana da krene tim putem. Čak nisam bio ni svestan da se to događa kad je počelo da se događa. Nisam čuo da vežba gitaru u njegovoj sobi na spratu (dobra zvučna izolacija!), mislio sam da uči po ceo dan. Nisam bio svestan ni onda kad nam je Dukat, jedne zimske večeri 2011. onako usput rekao da ide na svirku. OK, pomislio sam, nije ni prva ni poslednja na koju ide, ne znam što mi to uopšte govori. Ono što nije rekao je to da je to njegova svirka, i to prva ikada. Za istoriju, reći ću da se odigrala 12.02.2011 u odavno nepostojećoj Žici, u Karađorđevoj ulici pre nego što je ta ulica postala fensi. Prvoj svirci, dakle, nisam prisustvovao. Ni drugoj, ni trećoj. Tada još uvek nije bio spreman da nastupi pred roditeljima, a mi nismo insistirali. Onda je došao KC Grad i otvaranje za Chinawoman. Prvi trenutak za pamćenje. Nerina i ja smo bili valjda najuzbuđeniji ljudi u prepunom KC Gradu. Iz današnje perspektive, to je bilo daleko od dobre svirke, u onoj gužvi jedva da se išta čulo a i sastav koji su činili Ana (violina), Jelena (klavir), Dukat (akustična gitara) i Štef Unković (električna gitara) nije bio baš usviran. Bez bubnjeva i basa sve je nekako lebdelo u vazduhu. Bogami, lebdeo sam i ja, ali od ushićenja. Ono kad ti se ostvaruju dečački snovi, to je bilo to osećanje. Kakve god da su bile te prve svirke, bilo je ljudi koji su osetili potencijal i pomogli razvoju karijere. Prvi od svih Dule Bauk, čuveni tonac B92 koji je odmah primetio potencijal i ponudio besplatno snimanje  albuma. Kao rezultat, u Baukovoj sobi nastao je "Almost". Pa Ivan Lončarević, koji je od početka bio i prijatelj i savetnik i menadžer i izdavač i popularizator. Ili filmadžije Ikić i Jaćimović, koji su nagovorili Dukatovog budućeg kuma, producenta Milana Stojanovića da snimi spot Strej Doga za pesmu „Almost“, sa Anom Konjović (ćerkom Slobe Konjovića) u glavnoj ulozi. Retko ko je imao priliku da debitantski spot snimi na vrhunskoj profesionalnoj opremi, uz kompletnu filmsku ekipu i to za nula dinara. Sledeći momenat za pamćenje bio je onaj čuveni rasprodati koncert u DOBu sa Bitipatibi, što je bilo iznenađenje za sve, uključujući i uvek dobro obaveštenog o događajima na sceni Dragana Ambrozića. Jedan od najdražih trenutaka u celoj karijeri Strej Doga za mene je onaj kad su na pola pesme „Drunk“ uz nezapamćene ovacije, na scenu po prvi put izašli basista Miljan Đokić (kome je to bio jedini nastup sa SD – Vlada je svirao već sledeću svirku) i (tom prilikom) bubnjar Uroš Milkić, inače legenda beogradske alternativne scene. To je onaj prelomni trenutak, kada postaje jasno da Strej Dog neće igrati samo jedno leto. Interesantno je da je na tom koncertu za bubnjevima Bitipatibi koji su nastupili posle Strej Doga sedeo Marko Ajković, sada moj zet. Pamtim i trenutak kad je, negde u to vreme, izašao Dukatov intervju u nedeljniku „Vreme“ dat istom tom Ambroziću, koji je verovatno morao da objašnjava urednicima zašto baš Dukat, tada još sasvim anoniman, u ranoj fazi svoje karijere. U januaru sledeće godine, 2012, u sred noći Dukat ulete u moju radnu sobu: tata, idi na sajt Blica! Kad tamo, kao grom iz vedra neba, tekst o Strej Dogu iz pera nikog drugog do legendarnog Aleksandra Žikića, uz Žikicu Simića mog omiljenog rok pisca. Kako je on došao do albuma „Almost“ objavljenog samo na Bandcampu i na CDu ručne izrade (ja sam narezivao, Marija dizajnirala omot, a cela porodica ga sklapala i lepila) koji je na promociji u BIGZovoj Čekaonici „otišao“ do poslednjeg primerka, to ne znam, ali znam da mu se veoma svideo, bar po onome što je napisao. Sećam se da te noći nisam mogao da zaspim. I Žikica Simić je mnogo puta pisao o Strej Dogu, i uvek afirmativno, još od koncerta Mark Ajcela kada je Strej Dog bio podrška, i svaki njegov tekst sam čitao sa uživanjem. KC Grad, omiljeno okupljalište gradske omladine početkom desetih godina je 2013 postao skoro pa stalna rezidencija Ane Ćurčin i Strej Doga. Njihov prvi (od nekoliko) nastup u prepunoj bašti pamtiću pre svega po kaveru Nil Jangove pesme „Out On The Weekend“ kome se i danas rado vraćam (ima snimak na Jutjubu). Nastup u Mojo Klubu  u Senti 26.7.2013 nije bio mnogo bitan za Strej Dog, ali jeste za mene, jer sam tada upoznao svog danas dobrog prijatelja i muzički srodnu dušu (koliko to mogu biti jedan Zvezdaš i Partizanovac) Milana Gagića. Negde u to vreme Dukat se pojavio u kultnoj emisiji radio Beograda Pop Karusel koju vodi Katarina Epštajn, koja ga je uvek bezrezervno podržavala. Ipak, ključni događaj za bend te godine bio je onaj trenutak kad je Devendra Banhart na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici šerovao Dukatovu pesmu „Time“ koju je snimio sa Strej Dogom u Beogradu ranije. Ni pre ni posle, kad je Strej Dog u pitanju, brojač pregleda na Jutjubu se nije tako brzo vrteo. Sa današnjim danom stao je na 540.000. Te godine održan je prvi od pet Americana Night festivala, čiji je bend domaćin bio i ostao Strej Dog. Uz njih, te prve godine održavanja, na programu su bili i Ana Ćurčin, On Tour i Wooden Ambulance, najbolji lajnap tog festivala ikada. 2014 ključni događaji bili su mejnstejdž na Exitu i SeaRock festival u Kotoru, kada je na koncert došlo nekoliko autobusa fanova iz Podgorice. Sećam se da je na sred nastupa došlo do kvara na električnim instalacijama, što ipak nije „ubilo“ raspoloženje oduševljene publike. Draga uspomena mi  je i prvi nastup Lise Hannigan u Beogradu, 2015 uz pratnju Strej Doga i „Attic Session“ video koji su snimili sa Bert Janšovom pesmom „Courting Blues“. 2016 je godina nastupa u velikim dvoranama: rasprodat Sava Centar sa Anom Ćurčin, inače čestom Dukatovom saputnicom (i publika i izvođači su bili na stejdžu – oko 700 mesta) i rasprodat Lisinski u Zagrebu (mala dvorana) koji posebno pamtim i po prijemu publike i po gostoljubivosti osoblja. I po prvom velikom nastupu JR Augusta. Nastup u kazalištu Marin Držić u Dubrovniku kasnije te iste godine možda nije oborio rekord u poseti, ali je svakako bio stvar prestiža. To je godina u kojoj je Strej Dog nastupio pred najbrojnijom publikom ikada – na Lake Festu u Nikšiću, neposredno pre Manu Chao, kada je bilo prisutno, po mojoj proceni 10.000 ljudi. 2017 smo gledali Stray Dogg u Italiji, u Trstu, na festivalu koji je organizovao još jedan drag prijatelj i saradnik Marco Valva. To je bio kraj njihove evropske turneje, jedne od nekoliko koje su tokom ovih deset godina imali. Drag mi je i nastup u Novom Sadu 2020, u sred pandemije, u okviru festivala uličnih svirača, po očajnom vremenu ali u dobrom društvu (Gagiću i meni se pridružio prof. Zoran Paunović, lepo smo se ispričali posle koncerta). Drag mi je i skorašnji dvoipočasovni razgovor Galeba Nikačevića (supruga dugogodišnjeg PR-a Strej Doga Sandre Planojević) i Dukata za Galebov popularni „Agelast“ podkast. Jedan od mojih najvećih ličnih dobitaka za ovih deset godina karijere Strej Doga je to što sam stekao veliki broj prijatelja, i starih i mladih, sa jugoslovenskih prostora ali i izvan njih. Da nije bilo Strej Doga sigurno ne bih počeo da se krećem u tim krugovima pa ni da pišem o muzici. Rado se sećam i trenutka kada se pesma „Drunk“ našla na BIRPovoj kompilaciji američkih indi bendova, ili kad je postala viralna pesma „Almost“ u videu o brizi za kućne ljubimce mađarske rediteljke koji ima 40 miliona pregleda, ili kad se „She Said“ našla na zvaničnoj Mercedesovoj kompilaciji. Drago mi je bilo kad se Stray Dogg našao na plejlisti nekog radija na Aljasci, ili kad sam na Spotifaju video da je pesma „Time“ hit u Turskoj. Najbizarnije je bilo korišćenje pesme „Smile“ u kampanji nekog političara za izbore u Kaliforniji. To su moji trenuci za pamćenje kad se radi o Strej Dogu. Možda bih pamtio, da sam bio prisutan, svirku u Studiju 6 Radio Beograda, ili nastupe na festivalima u Groningenu, Klermon-Feranu, Budimpešti, Kelnu, ili u rasprodatom klubu Lotte Lindenberg u Frankfurtu na Majni, u Kvirineti u Rimu, ili u Sori kod dragog projatelja Vittoria, možda i onaj u Moskvi sa Anom Ćurčin. Možda bih pamtio turneju po selima i gradovima Poljske, gde je Stray Dogg prilično popularan. Možda bih pamtio i dan kad su Ceca Đolović, Ivan Lončarević, Ana Ćurčin i Dukat osnovali Pop Depresiju ali za to nisam ni znao, to sam saznao iz skorašnje Ivanove objave kojom je najavio koncert za desetogodišnjicu. Bilo je i retkih trenutaka koje bih radije zaboravio, ma primer onu promociju drugog albuma u Božidarcu, kada su se, prvo ozvučenje a zatim i svirka benda, prosto raspali. Ili, ona svirka u nekompletnom sastavu na Mikser festivalu, po pljusku, na nepokrivenoj bini i natezanje oko isplate honorara koje je usledilo. Srećom, mnogo je manje bilo loših nego lepih uspomena. Za mene, ovih deset proteklih godina su bile možda najbolje godine mog života, i zbog nas, i zbog sina i zbog kćerke Marije, koja je paralelno gradila svoju uspešnu umetničko-poslovnu karijeru, koja se često ukrštala sa Strej Dogom (dizajn omota albuma, režija najuspešnijeg Strej Dog spota, scenografija koncerata, izrada merčendajza). Od njih i njihovih životnih saputnika Nataše i Marka dobismo i tri unuka, i četvrta je na putu – šta više od života tražiti! Na kraju mogu samo da poručim Ani, Jeleni, Marku, Vladi, Andreju, Dukatu, ali i bivšim članovima Relji, Urošu Milkiću, Štefu Unkoviću, Đokiću, Boletu Mijuškoviću i anonimnom gitaristi poznatom po kodnom imenu Džimi Hendriks koji je svirao druge večeri Chinawoman – Srećna vam prva desetogodišnjica!

 Srđan Strajnić

Stray Dogg - Crow Jane (2015)

Dožine u svom studiju, opušteno, u čast nastupa Two Gallants!

Stray Dogg - Crow Jane (Two Gallants)

Stray Dogg covers Two Gallants song, Crow Jane, in their studio in Belgrade

YOUTUBE.COM

Aw Zikroulah Wade and Stray Dogg Duo @ Trieste, June 2015

Taj Senegalac je spontano prišao i pitao da otpeva nešto na nastupu Stray Dogg dua u Trstu. Kad su ga Dukat i Marko pitali šta da sviraju rekao je: svirajte bilo šta! Oni su krenuli sa I Know It's Over od Smithsa a šta je ispalo na kraju čućete.

Stray Dogg Live @ Cinema City, Novi Sad, 02.07.2015

Stray Dogg @ Cinema City, Novi Sad nastupio je pred više od 500 manje od 800 ljudi (bar tako kažu različiti izvori koje sam konsultovao) na koncertu koji je počeo trideset minuta posle ponoći i završio se oko dva ujutro 2.7.2015. Izveli su dosta pesama sa svog novog još neimenovanog albuma koji je u pripremi. Slušao sam direktan prenos na O Radiju, čuo te nove pesme, i moram da kažem makar me optužili za pristrasnost (priznajem, pristrasan sam, a ko ne bi bio!) da će to biti mnogo dobar album. Raduje me što je bilo dosta ljudi i to bez slučajnih prolaznika, majki sa decom, maloletnika i nas matoraca koji ne možemo da izdržimo to "cimanje" u pozne noćne sate. Od 2011 kada je sve počelo skromno i skoro inkognito do 2015 i skoro hiljadu ljudi na koncertu i to sa indie-folk-americana muzikom pevanom na engleskom jeziku!?! U zemlji Srbiji!?! Mašala!

Lisa Hannigan & Stray Dogg @ Irishfest, Dom Omladine Beograda, 21.03.2015

Haplogrupa R1b1 ili Zašto Srbi vole Irce?

Iako Kelti jesu osnovali Singidun (današnji Beograd) možda je ipak previše potencirana ta veza Iraca i Srba, bar sudeći po činjenici da je Y-hromozomska haplo grupa R1b1 koju ima 80% Iraca kod Srba zastupljena sa ne više od 10%. Opet, velika podudarnost kola i irskog tradicionalnog plesa, priličan broj bendova u Srbiji koji izvode irsku muziku, i uopšte, jedno pozitivno osećanje prema Ircima koje ovde u Beogradu vlada, pa domaći bend Stray Dogg i svakako najviše prvi nastup Lise Hannigan ne samo u Beogradu već i u regiji, verovatno su doprineli da se u Americana salu Doma omladine okupi više od osam stotina ljudi. Prostorom su dominirale reklame za Guinness pivo i Jameson Whiskey a bogami i hostese obučene u prigodne zelene kostime.

Možda će nekima biti čudno što je organizator odabrao Stray Dogg kao partnera Lisi, jer ovaj bend sam sebe obično taguje sa “Americana” ali meni se čini da oni ipak više naginju evropskoj muzici (čiji je jedan od praizvora keltska muzika) i po promenama tempa i po dinamici pa i po tekstovima svojih pesama. Pisati o bendu svoga sina nije baš lako jer imaš nagon da ga, kad je dobar, previše hvališ, a kad nije dobar, da ga previse kudiš, pa ću se truditi da se uzdržim od bilo kakvih ekstremnih tvrdnji. Set lista za njihov jednočasovni nastup je bila ukomponovana tako da se testiraju neke nove pesme koje spremaju za treći album najavljen za jesen ove godine ("Come Along Wind" i još nekoliko kojima ni ja ne znam imena) ali i da publika ne bude uskraćena za hitove sa prethodnog albuma ("Disappear", "Time", "Almost" i još nekoliko drugih) kao i da na kraju Dukat sam na bis otpeva jednu od meni najdražih njegovih obrada, Morrisseyjev klasik "I Know It’s Over". Dobro je to sve uradio Stray Dogg, primetan je kod njih konstantni napredak što se same svirke tiče. Reakcija publike koja je u velikoj većini došla da vidi Lisu Hannigan (iako je viđen određeni broj Dog Tailsa, fanova Stray Dogga koji ne propuštaju nijedan koncert) je bila vrlo dobra, čak odlična.

Onda je na scenu izašla Lisa. Ta količina šarma, spontanosti i blagosti odavno nije viđena na sceni Doma omladine. Početne nedaće sa baterijom njene amplifikovane akustične gitare koje su se manifestovale kao više uzastopnih glasnih praskova bi kod bilo koga drugog izazvali nervozu, negodovanje ili nešto slično. Ne i kod Lise! Uz osmeh, dovijala se kako zna i ume da ovlada situacijom i sa lakoćom uspevala da šarmira publiku. Kada joj je Marko iz Stray Dogga dodao svoju gitaru, sa zahvalnošću je prokomentarisala “Marko to the rescue!”. Čuli smo "Passenger", "O Sleep", "Little Bird", "Paper House", pa jedan od vrhunaca večeri "Safe Travels" čiji je refren publika horski otpevala. Čini se da je Lisa bila zaista iznenađena i brojem i posvećenošću prisutnih, a naročito veoma dobrim poznavanjem njenog repertoara. Usledilo je prvo iznenađenje večeri, ponovo se pojavio Dukat da bi zajedno otpevali Bert Janschovupesmu "Courting Blues". Po meni dobar izbor jer ta pesma nije od onih za egzibiciju, sa nebeskim visinama, što standardno čujemo od oba ova izvođača, već suptilna numera koja se uglavnom peva nisko, i koja potvrđuje mišljenje da je teže pevati naizgled nezahtevnu numeru. Veoma lepo slaganje glasova, što nećete čuti na priloženom snimku lošeg audio kvaliteta, ali, kako čujem, snimili su ovu pesmu u studiju pa ćete uskoro moći da uživate. Marko Ignjatović na gitari i Ana Janković na violini se svakako nisu obrukali, naprotiv! Na očekivani bis je izašla u neočekivanom okruženju. Pratio ju je kompletan Stray Dogg (bez Dukata). Prva pesma, mirnija "Flowers", bila je samo uvod u veličanstvenu "A Sail", u kojoj je Stray Dogg briljirao, da ne govorim o Lisi, koja je završila u potpunom transu izvodeći “headbanging”. Kao poslednju pesmu Lisa je izvela predivan irski tradicional. Ovacije publike koje je doživela sama kaže da će dugo pamtiti. Verujem joj kada kaže da joj je ovo jedan od najdražih koncerata u karijeri. Posle ovakvog nastupa, sve joj verujem!

Štata što nije češća saradnja domaćih bendova sa gostujućim zvezdama. Čak je vrlo retka. Iz bliže prošlosti pada mi na pamet jedino Chris Eckman i The Bambi Molesters ali Chris ipak živi u Ljubljani. Takva saradnja je na korist i gostima i domaćima. Publika veoma dobro prima takve saradnje, promoterima su mnogo manji troškovi, a domaći muzičari šire krug potencijalnih saradnika a i slušalaca. Naravno, pre svega je potrebno da se poklope senzibiliteti i muzički ukusi i da menadžeri odrade svoj deo posla povezivanja umetnika. U ovom slučaju postoji predistorija ove saradnje, Lisa je sticajem okolnosti znala i slušala Stray Dogg i pre dolaska u Beograd, bend je spremio unapred te dve pesme na kojima ju je pratio, jedino je duet sa Dukatom bio uvežban na dan koncerta, ali treba imati u vidu da su oboje tu pesmu imali u svom repertoaru od ranije.

Eto vidite, ipak je moguće pisati o Lisi Hannigan a ne pomenuti Demiana “The Greatest Bastard” Ricea. Ups, ipak nije moguće!

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughters (2014)

Mislim da nije Sveti Avgustin sa svojom Nadom i njene dve kćeri, Hrabrosti i Besom povezao Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju sa njihovim škotskim kolegama muzičarima. Pre će biti da je ta tajna veza keltsko nasleđe koje ne povezuje samo Sloveniju i Škotsku, već i veći deo onoga što danas nazivamo Evropom. Naime prapostojbina Kelta je obuhvatala između ostalih i teritoriju današnje Slovenije pa su se keltska plemena odatle širila sve do Škotske, Irske i Velsa gde je, za razliku od ostalog dela Evrope, i danas sačuvan njihov identitet. Iako nisam proučavao nikakve antropološke studije, moj je utisak da je i keltsko muzičko nasleđe duboko utkano u evropsku muziku, kako umetničku, tako i popularnu (narodnu). Iseljenici su taj keltski supstrat preneli i u Ameriku, gde je, pomešan sa afričkim i nativno američkim uticajima izgubio stilsku čistoću ali se i dalje da jasno prepoznati. Katarina se, prema tome, oseća kao riba u vodi dok izvodi ove folk numere na njoj stranom jeziku (iako se ne primećuje da joj je to strani jezik) ali sa ritmičko-melodijskim obrascima koji su im usađeni duboko u genima. I nama koji ih slušamo, te su balade nekako bliske, kao da ih oduvek znamo. Tema ove ploče su žene. Od nepoznatih mučenica koje trpe nasilje pijanih muževa, do onih koje su se snagom svojih ličnosti uzdigle do najvećih dostignuća ljudskog roda. I u tri "spoken word" numere, gosti iz Škotske David Campbell, Tom Muir i Lawrence Tulloch govore o ženama, onima iz bajki, mitova i legendi, ali isto tako govore da se ljudska suština, uprkos tehnološkom i civilizacijskom napretku, ni za mrvicu ne menja. Bili žene ili muškarci, verovali u ove ili one bogove, vi sami ste ti koji ćete sebi kreirati sudbinu, tako ja čitam Katarininu poruku koju nam šalje ovim pesmama. Ova ploča je oda ženi kao takvoj, ali je za mene istovremeno oda kreatorki ovog muzičko-scenskog dela, Katarini Juvančič koja, skromna kakva jeste, nipošto nije htela samu sebe da gura u prvi plan. Ta skromnost ide dotle da na plakatu koji najavljuje scensko izvođenje ovog dela u Edinburgu uopšte nije navedeno njeno i Dejanovo ime (svi ostali učesnici su navedeni!) a da ona to uopšte nije primetila sve dok joj neki dobronamernik sa fejzbuka nije na to ukazao. Dejan Lapanja je takođe zauzeo "low profile", skoro uopšte nema gitarskih sola (lažem, ima jedan lep u Sister Sun i još jedan u Rosi takođe), kao da je namerno prepustio svojim škotskim prijateljima svetlost pozornice a on ostao duboko u senci. Ipak, prepoznaju se njegova lucidna aranžmanska rešenja i postepeno dizanje atmosfere sa krešcendom u pesmi o Rozi Luksemburg na kraju ploče. Neki od najboljih škotskih folk muzicara koji su na njoj svirali su sasvim opravdali svoju reputaciju. Tinka Volarič i Jerneja Rodica su uradile maestralni posao kao ilustratorka i dizajnerka. Ali, koji je domet ovako lepo skrojenog dela? Izgleda da će lakše biti organizovati koncertnu promociju u zapadnoj Evropi nego u regionu, iako je i u novoprocvetaloj regionalnoj kantautorskoj sceni takođe prisutan odjek tih proto-evropskih keltskih uticaja. Na primer, u Fire’s NeverWrong beogradskog benda Stray Dogg ili u pesmi Guide me home grupe Nikol, Luka i Vedran iz Pule ili pak u pesmi I Can't Ane Ćurčin iz Beograda. Mislim da se kvantitativnim pa sledstveno tome i kvalitativnim procvatom scene formirala i publika koja u sve većem broju dolazi na ovakve koncerte spremna da prihvati intenzitet isporučenih emocija i autentične autorske vizije. Zato bih želeo da vidim Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju u Beogradu. Uostalom, staro keltsko pleme Skordisci su, pre nekoliko milenijuma, spuštajući se niz Dunav i Savu, prvi uspostavili te regionalne veze koje, kolikogod ih istorijske okolnosti prekidale, uvek teže da se ponovo formiraju. Šta ćete lepše, ako to bude uz pomoć muzike!

SeaRock Festival, Kotor, Montenegro, 2014

Dan prvi

Solid Ground

Stray Dogg

Dan Stuart

Ivan Guido Krivokapić, organizator festivala, sastavio je takav lajnap da me je naterao da posle iscrpljujuće četvorodnevne igre preživljavanja na Exit-u zapucam u bratsku nam državu Crnu Goru. Nisam bio jedini, ovde me je sačekao creme de la creme beogradskog amerikana kružoka, od Žikice Simića do Magdalene Belic, sve u svemu pedesetak ljudi (Dusan Bauk službeno odsutan, Ana Banić Grubišić verovatno kao i uvek ima dobro opravdanje), novosađani na čelu sa Majkićem, Jelenina ekipa iz Bijelog Polja (pozdrav za Miloša Vojinovića i Semira Salemovića), stotinak Podgoričana koji su došli organizovano autobusima, nepoznat broj Nikšićana i Dubrovčana a ostatak do hiljadu su popunili domaćini Bokelji i njihovi gosti. Prvi je nastupio crnogorski bend Solid Ground, koji je bio čvrst i s obe noge na zemlji kao što mu ime kaže, i sigurno se svideo onima koji vole Soundgarden i slične grandž metal bendove. Truba koju koriste je interesantan, mada ne uvek ukusan začin u njihovoj muzici. Treba ipak pozdraviti hrabrost da se u rock muzici koristi ovaj instrument, na trenutke čak uspešno, jer koliko se ja sećam, osim soul/funk duvačkih sekcija, grupe Beirut i drugih etno inspirisanih bendova i jazz-rock grupa, niko ga nikad nije koristio. Do nastupa Stray Dogg-a Ljetnja pozornica u Kotoru se potpuno ispunila, koncert je počeo energično da bi, baš kada je Marko Ignjatovic počeo svoj žestoki solo na pesmi Dart koju su svirali treću po redu, iskočili osigurači i crkla mikseta. Pauza je poprilično potrajala, nova mikseta je imala manje ulaza pa smo ostali uskraćeni za Aninu violinu, što joj je pružilo priliku da animira publiku i diriguje horskom pevanju prvih nekoliko redova. Dukat je, kada je sve opet proradilo, krenuo sa Blue Moon podsetivši i izgledom, a naročito frizurom sa krestom, na mladog Elvisa (dobro 'ajde, konstitucijom više podseća na poznog Elvisa). Od obrada bile su tu i Cortez od Younga, Lover od Buckley-a i kao bis Lonely Boy i naravno skoro sve Stray Dogg pesme. Reakcija publike je bila neverovatna, od horskog pevanja, aplauza na sred pesme, do standing ovations i nekoliko poziva na bis na kraju koncerta. Ovaj nastup je za mene neoboriv dokaz da je Stray Dogg ušao u prvu ligu regionalne rock scene. Nije bilo lako Dan Stuartu da posle te euforije izađe na scenu, pogotovo što je više od pola publike otišlo, ali stari lisac je, uz podršku izvanrednog gitariste koga ja pogrešno zovem Anđelo Badalamenti, ubrzo vratio jedan deo. I tako, dok sam ja gledao Dana, a on izvodio što svoje, što Green on Red favorite pa čak i Vicious od Lou Reed-a, Howe Gelb je u bekstejdžu čestitao Dušanu na odličnom show-u i upoznavao sa mojom ženom Nerinom. Ivan Loncarevicu, obećao si mi!

 Dan drugi

Lovely Quinces

Howe Gelb

Dan Stuart & Howe Gelb

Otvorila ga je naša draga Dunja ili Lovely Quinces, prostor je bio pristojno popunjen, Dunja je kao i uvek dala sve od sebe, ali kao da je prilično mlak odziv publike raspoložene za priču uticao da izostanu oni njeni sočni komentari između pesama. Doduše, opsovala je nekog u publici koji ju je pitao što ne peva na našem jeziku! Saznali smo čim smo došli da Chuck Prophet neće doći pa nas nije iznenadilo ponovno pojavljivanje Dan Stuart-a i Antonia Gramentierija koji su obećali da neće ponavljati pesme od juče što su i ispunili. Pošto sam čuo par GoR klasika, prežalio sam Chuckov izostanak, i kao i ostali željno čekao da vidim Howe Gelba, pustinjsku lisicu rokenrola. Stari as iz Tuscona, Arizona, hodajuća definicija amerikana muzike odžao nam je javni čas iz iste. I sa gitarom i za klavirom suvereno je vladao scenom odajući utisak južnjačkog džentlmena koji sve konce drži u svojim rukama.Impresivan nastup! Vrhunac večeri je bio kada su se na binu ponovo popeli Dan i Antonio uz smeh i ovacije prisutnih što je Gelb prokomentarisao rečima "Antonio, pa ti si ovde kralj!" da bi izveli Hank Williamsovu I'm so lonesome I could cry uz Gelbov komentar "Dan, ovu sigurno znaš". Blago dezorjentisani Dan mu je odgovorio "Ali, ne znam reči" a ovaj njemu "Misliš da ja znam, improvizovaćemo". Tako se, uz prve kapi kiše, završio ovogodišnji SeaRock festival, predivna manifestacija koja je okupila zaista veliki broj ljubitelja muzike iz regiona i dala mi priliku da uživo upoznam mnoge moje prijatelje sa društvenih mreža (pozdrav za Luda Mater i Dejana Seferovića iz dubrovačkog benda Izae). A kažu da društvene mreže izazivaju otuđenje!

 

Americana Night Festival #2 @ Dom Omladine Beograda, 12.06.2014

Kada sam kretao na jučerašnji Americana Night Festival, moram priznati da sam se pribojavao kakva će poseta da bude. Čitav niz koncerata domaćih i stranih rok zvezda nekoliko dana pre i posle festivala, i otvaranje svetskog fudbalskog prvenstva isto veče u isto vreme nisu bile baš činjenice koje ulivaju nadu. Na moju veliku radost, dvorana je bila puna, istina je da je moglo još ljudi da stane ali je i oko 400 prisutnih bio zadovoljavajući broj s obzirom na okolnosti. Na zadovoljstvo malobrojnih pripadnika muškog pola koji su se odrekli fudbala zbog festivala, žene su činile prilično ubedljivu većinu (pogledaj slike sa Balkanrock portalahttp://balkanrock.com/americana-night-festival-12-06-2014/. Opet su, kao i prošle godine, po dva izvođača bila istovremeno na bini i naizmenično izvodila svoje pesme. U prvoj postavi su bili grupa Went koja je iz mračnih dubokih voda post-rock-a poslednjih godina polako isplivala u bistre vode amerikane pa su tako juče počeli tiho i osećajno da bi kako je koncert odmicao ubrzavali tempo i postajali sve živahniji. Kao da su iz močvara Luizijane došli na sunčane obale Floride da podignu atmosferu na plaži, naročito sa pesmom kojom su završili sinoćni nastup, obradom proto rock'n'roll klasika Hank Williams-a "Mind Your Own Business", na koji je deo publike sišao na prostor ispred bine i odigrao celu pesmu u žestokom tempu. Sa njima je delio scenu simpatični momak iz Zaboka, Hrvatska, Nikola Vranić koji nastupa pod stage name-om JR August, za mene najprijatnije iznenađenje festivala. On svira najameričkiju muziku od svih učesnika festivala, njegove autorske pesme kao da su izašle iz brodvejskih mjuzikala, to su izmišljene priče o serijskom ubici, ptici koja će umreti, nekom tajanstvenom John-John-u, reci koja teče...svirao je i Distort Reality sa jednog od dva objavljena vrlo gledana videa i meni najbolju Crucify Me koju bih stvarno želeo još koji put da čujem. Poput Marvina Hamlisch-a ili Billy Joel-a, i njegove pesme su klavirske pesme a to je instrument kojim on superiorno vlada. Kad zasvira, ni ne primećujete da je potpuno sam na pozornici, čak ponekad pomislite da je njegovo (više nego dobro) pevanje pomalo suvišno. Ono što sam slušao na YouTube-u od njega zvuči potpuno drugačije nego ovo uživo, a sada svira sa bendom i to će verovatno biti nešto sasvim treće. Videćemo gde će ga budućnost odneti, ali za ovog momka ćemo sasvim sigurno još čuti. Drugu postavu su činile uslovno rečeno zvezde festivala Stray Dogg i Dunja Ercegovic, naša draga Lovely Quinces. Stray Dogg je izveo tri nove pesme koje su vrlo dobro primljene (onu Love is Blind je pohvalio čak i Zli Hadžo u Novom Sadu hehe) i pregršt starih koje su izgleda dobile svoj konačni oblik i sve su zaista perfektno izvedene, pa mogu mirne duše da kažem (iako sam u sukobu interesa ovde) da svako dobronameran mora da primeti da Stray Dogg postaje jedan od najkvalitetnijih predstavnika domaće rock scene. A šta tek reći za Dunju? Ona peva kao da je indijanski poglavica ratničkog imena Lovely Quinces koji je na ratnoj stazi protiv onih pičaka od muškaraca (kako bi to Dunja lepo svojim poetskim izrazom rekla) koji varaju, lažu i iskorišćavaju nježne žene i kojima majku treba jebati preventivno da se ne bi mnogo osilili. Sa koliko energije ta mlada žena peva, svira i komunicira, kad se dim raziđe i prašina slegne, ostaće joj da bira između Blek Stene i Chuck Norrisa jer su Zagor i Steven Segal slučajno baš tada otišli da kupe cigare. Simpatična je bila i verbalna i neverbalna komunikacija između nje i Dukata, na primer, kad je Stray Dogg izveo Disappear uz ovacije publike, Dunja se okrenula prema njemu i pitala "a ća ću ja sad?" on joj je odgovorio "bolje ti je da bude neki hit" na šta mu je ona ladno pokazala srednji prst i dobila još veći aplauz! Pošto sam o sinu dosta pisao, moram da pomenem i ćerku Mariju Strajnić i Janka Tadića koji su upravljali grafoskopom sa koga se kreirana slika projektovala na zid iza izvođača u ritmu muzike i u skladu sa raspoloženjem svake pesme što je uz odličan lajt show i savršen zvuk (opet Joca i Dusan Bauk) doprinelo veoma lepom audio-vizuelnom utisku. Oni koji su bili znaće o čemu pričam, oni koji nisu, čekamo ih sledeće godine!