Ivan Guido Krivokapić, organizator festivala, sastavio je takav lajnap da me je naterao da posle iscrpljujuće četvorodnevne igre preživljavanja na Exit-u zapucam u bratsku nam državu Crnu Goru. Nisam bio jedini, ovde me je sačekao creme de la creme beogradskog amerikana kružoka, od Žikice Simića do Magdalene
Belic, sve u svemu pedesetak ljudi (
Dusan Bauk službeno o
dsutan, Ana Banić Grubišić verovatno kao i uvek ima dobro opravdanje), novosađani na čelu sa Majkićem, Jelenina ekipa iz Bijelog Polja (pozdrav za Miloša Vojinovića i Semira Salemovića), stotinak Podgoričana koji su došli organizovano autobusima, nepoznat broj Nikšićana i Dubrovčana a ostatak do hiljadu su popunili domaćini Bokelji i njihovi gosti. Prvi je nastupio crnogorski bend Solid Ground, koji je bio čvrst i s obe noge na zemlji kao što mu ime kaže, i sigurno se svideo onima koji vole Soundgarden i slične grandž metal bendove. Truba koju koriste je interesantan, mada ne uvek ukusan začin u njihovoj muzici. Treba ipak pozdraviti hrabrost da se u rock muzici koristi ovaj instrument, na trenutke čak uspešno, jer koliko se ja sećam, osim soul/funk duvačkih sekcija, grupe Beirut i drugih etno inspirisanih bendova i jazz-rock grupa, niko ga nikad nije koristio. Do nastupa Stray Dogg-a Ljetnja pozornica u Kotoru se potpuno ispunila, koncert je počeo energično da bi, baš kada je Marko Ignjatovic počeo svoj žestoki solo na pesmi Dart koju su svirali treću po redu, iskočili osigurači i crkla mikseta. Pauza je poprilično potrajala, nova mikseta je imala manje ulaza pa smo ostali uskraćeni za Aninu violinu, što joj je pružilo priliku da animira publiku i diriguje horskom pevanju prvih nekoliko redova. Dukat je, kada je sve opet proradilo, krenuo sa Blue Moon podsetivši i izgledom, a naročito frizurom sa krestom, na mladog Elvisa (dobro 'ajde, konstitucijom više podseća na poznog Elvisa). Od obrada bile su tu i Cortez od Younga, Lover od Buckley-a i kao bis Lonely Boy i naravno skoro sve Stray Dogg pesme. Reakcija publike je bila neverovatna, od horskog pevanja, aplauza na sred pesme, do standing ovations i nekoliko poziva na bis na kraju koncerta. Ovaj nastup je za mene neoboriv dokaz da je Stray Dogg ušao u prvu ligu regionalne rock scene. Nije bilo lako Dan Stuartu da posle te euforije izađe na scenu, pogotovo što je više od pola publike otišlo, ali stari lisac je, uz podršku izvanrednog gitariste koga ja pogrešno zovem Anđelo Badalamenti, ubrzo vratio jedan deo. I tako, dok sam ja gledao Dana, a on izvodio što svoje, što Green on Red favorite pa čak i Vicious od Lou Reed-a, Howe Gelb je u bekstejdžu čestitao Dušanu na odličnom show-u i upoznavao sa mojom ženom Nerinom. Ivan Loncarevicu, obećao si mi!
Otvorila ga je naša draga Dunja ili Lovely Quinces, prostor je bio pristojno popunjen, Dunja je kao i uvek dala sve od sebe, ali kao da je prilično mlak odziv publike raspoložene za priču uticao da izostanu
oni njeni sočni komentari između pesama. Doduše, opsovala je nekog u publici koji ju je pitao što ne peva na našem jeziku! Saznali smo čim smo došli da Chuck Prophet neće doći pa nas nije iznenadilo ponovno pojavljivanje Dan Stuart-a i Antonia Gramentierija koji su obećali da neće ponavljati pesme od juče što su i ispunili. Pošto sam čuo par GoR klasika, prežalio sam Chuckov izostanak, i kao i ostali željno čekao da vidim Howe Gelba, pustinjsku lisicu rokenrola. Stari as iz Tuscona, Arizona, hodajuća definicija amerikana muzike odžao nam je javni čas iz iste. I sa gitarom i za klavirom suvereno je vladao scenom odajući utisak južnjačkog džentlmena koji sve konce drži u svojim rukama.Impresivan nastup! Vrhunac večeri je bio kada su se na binu ponovo popeli Dan i Antonio uz smeh i ovacije prisutnih što je Gelb prokomentarisao rečima "Antonio, pa ti si ovde kralj!" da bi izveli Hank Williamsovu I'm so lonesome I could cry uz Gelbov komentar "Dan, ovu sigurno znaš". Blago dezorjentisani Dan mu je odgovorio "Ali, ne znam reči" a ovaj njemu "Misliš da ja znam, improvizovaćemo". Tako se, uz prve kapi kiše, završio ovogodišnji SeaRock festival, predivna manifestacija koja je okupila zaista veliki broj ljubitelja muzike iz regiona i dala mi priliku da uživo upoznam mnoge moje prijatelje sa društvenih mreža (pozdrav za
Luda Mater i Dejana Seferovića iz dubrovačkog benda Izae). A kažu da društvene mreže izazivaju otuđenje!
Prošle godine, jesenju sezonu u KC Gradu su otvorili Ana Ćurčin i Dukat Stray. Oni su bili tu i ove godine, ali u publici, koja je bila brojna i dobro raspoložena. Ovogodišnji rekao bih double-bill sačinjavali su Matija Habijanecalias The Marshmallow Notebooks, dragi gost iz Hrvatske i šampioni domaće klupske scene On Tour. Otvorio je Matija, ovoga puta sasvim sam, i svojim toplim prijatnim glasom, predivnim melodijama i spontanim pomalo nespretnim najavama pesama osvojio i one dosada neinicirane. Izveo je novi singl You Can Tell Me Lies, izveo je Summer sa Markom na mandoli, koji mu se spontano priključio, ali je zvučalo kao da su sto puta pre nastupa prosviravali jer se dobri muzičari lako uklope i brzo skapiraju, izveo je obradu stanovitog Matthew-a, posle mi je objasnio da je to M.Ward, izveo je takođe spontani ali savršeni duet sa Ikom, izveo je i The Last Tourist in Town, takođe jedan od mojih favorita, samo nije izveo I'll OK It ali mora nešto da ostavi i za sledeći put. A sledeći put nadam se da smo zaslužili da dođe sa celim bendom. On Tour su se savršeno nadovezali na prethodnu svirku. Ika, Vlada i Marko su zaista, svaki od njih pojedinačno, izvrsni. Šta se tek dobija kad se te tri ličnosti sa svim svojim kvalitetima, spoje u skladnu celinu. To nije lako rečima opisati, oni koji ih nisu slušali moraju to što pre da učine, a prilike će biti jer se uveliko priprema novi album sa kojeg su večeras izveli dve pesme od kojih će obe a ona prvoizvedena sigurno stati rame uz rame sa Hondo, Arrows ili Fire, Darling, već sada klasicima domaće scene. Naravno, nije izostalo ni nekoliko obrada, od kojih je ona Danny Whitten-ove "I Don't Wanna Talk About It" provereno izazvala nekoliko potoka suza u publici. Veče ispunjeno veoma kvalitetnom muzikom i to kvalitetnom u globalnim razmerama vas natera da se zapitate kada će ta za sada tajna andergaund regionalna scena čiji su Habijanec i On Tour svakako jedni od najkvalitetnijih ali sigurno ne jedini predstavnici, isplivati na površinu i dobiti više nego zasluženo priznanje muzičkih mejnstrim medija. Istina je da se u regionalnom izdanju Rolling Stone-a pomene i Matija i Dunja Ercegović, ali sve je to na nivou incidenta i slučajnosti, jer ne mogu da dođu na red od Brege, Tončija Huljića, Gobca, Koje i drugih zaslužnih ili manje zaslužnih veterana. Ali šta čovek od Rolling Stone-a da očekuje kad nije doš'o na red ni Mile Kekin iz Hladnog Piva!
