Kako bubanj kaže!
Ova poplava
dueta bubanj/gitara u savremenom rocku nije uopšte slučajna! Prvo i najvažnije,
nema mnogo deoničara love posle koncerta a uz to imaš ritam, imaš melodiju a
možeš da napraviš buku k'o da je na sceni dvadeset ljudi. Za podelu para ne
znam kako je bilo ali ovu buku nam je večeras demonstrirala predgupa iz Češke
Please The Trees koja je bila glasniji nego što su moje bubne opne ne baš mudro
pozicionirane u prvom redu mogle da podnesu. Kad sam iz šteka izvadio vatu za
uši postala je čak prijatna ta njihova feedbackom i povremenim vokalnim
uplivima obojena bubnjarska simfonija. U klimaksu njihovog nastupa i gitarista
je batalio svoj instrument, zgrabio palice i počeo iz sve snage da šamara svoj
doboš i odozgo i sa strane unisono sa bubnjarem koji, što se ono kaže, nije
znao gde udara! Upečatljiv
nastup, kod mene je mogao da prođe al' se Nerinici nikako nije svideo. Naivno
smo verovali i ona i ja da će se lopta spustiti na zemlju, da ćemo doći na
svoje, da na miru odslušamo uživo Steady Rollin' i druge stare favorite
večerašnjih zvezda Two Gallants. Al' ne lezi vraže, bubanj i gitara se ne daju
tako lako. Da li su Adam Stephens i Tyson Vogel hteli da nadmaše svoje prethodnike
u jačini zvuka (u čemu ipak nisu uspeli) ili su se bubanj i gitara otrgli
kontroli i zasvirali neku svoju muziku, tek, dobili smo daleko energičniju i
bučniju svirku od one folkerske "pričam ti priču" bajalice sa
početaka njihove karijere. Kod njih je, za razliku od Čeha, ipak bilo
slabljenja zvučnog udara dok su izvodili one meni tako drage stare pesme (koje
su bile "pojačane" u odnosu na originale), imali su i jedan izlet u
klavirske vode ( Ana Banić: "ovi su malo zastranili"!?!?!) ali veći
deo repertoara je zvučao kao rani Black Keys/White Stripes, što je meni, iako
sam čuo njihove poslednje albume, ipak bilo iznenađenje. Bar sam se lepo
pripremio za Left Lane Cruiser koji stiže sledeće nedelje. Samo, tom prilikom,
prvi red me neće videti!
PS. To što sam otišao pre kraja ne ide na dušu
momcima iz Two Gallants koji su sjajno odsvirali koncert, ali videvši Nerinin
izraz lica za vreme Tysonovog bubnjarskog sola na negde sat vremena od početka,
znao sam da je vreme da se polako rastajemo. Bolje s njima nego sa ženom!
