Nina Romić je zaista stablo regionalne kantautorske scene. Stablo koje odiše postojanošću, čvrstinom i dugovečnošću. Stablo koje je izvor i utočište cele scene. Djevojka iz moga kraja, što bi rekao Arsen. Devojka iz svačijeg kraja, dodao bih ja. Pristojna, skromna i lepo vaspitana, ali čvrsta i uporna. Na trećem albumu otišla je korak dalje u uobličavanju svog muzičkog izraza uputivši se ka vodama sofisticiranog popa. To je ona vrsta muzike koja ima premalo folka da bi bila folk, premalo roka da bi bila rok, premalo džeza da bi bila džez. Pitka ali nikad banalna, prijatna, ali nikad dosadna. Omiljene pesme su mi "Kraj mene" koju doživljavam kao nastavak legendarne Opet (sam sama), pa naslovna "Stablo" i završna "Osmijeh kao porculan", ali time činim nepravdu pesmama koje smo već ranije čuli kao što su "Sasvim običan dan", "Vožnja" i "Bicikl". Jazzy vokalno fraziranje u "Možda" stvarno na momente podseća na Josipu Lisac što mi ni najmanje ne smeta. Tradicionalno, i na ovom albumu postoji jedna izvorna pesma, kao i uvek nepogrešivo odabrana. Moram na kraju da kažem da je celu ploču obojio izvrsni Frederic Lanzo svojim klavirom i harmonikom, uz tačnu pratnju ritam sekcije Cvahte/Antunović. Kvalitet ovde postignut će u pop žanru teško neko nadmašiti ove godine.
Wednesday, April 16, 2014
Denis Katanec Okanagan LTD - Sve moje Laurie (2014)
Denis Katanec, moj prijatelj, je nezavisan čovek i muzičar, koji se sam bori sa svim životnim radostima i nedaćama. Izborio se da snimi ovaj EP onako kako je on to hteo sa supergrupom koja se na volšeban način sakupila baš u tom sastavu baš u tom trenutku. Tako je valjda nebo htelo, i da mu muze poklone ove pesme kojima muzika i ne treba, one su poezija same po sebi. Ali zašto im ne dodati još jednu dimenziju, onu koja na koncu konca izaziva "goosebumps" u poslednoj pesmi Florijan, koja je kruna ovog EP-ja. Ipak, krenimo redom, od ljubavne 27th May koja počinje skoro a capella, zatim se u drugoj strofi priključio ceo bend, da bi kraj postao one-man-show Nikole Brkljačića, čija gitara baš kako treba diže tenziju do sledeće pesme Listopad, u kojoj se Katanecov pop senzibilitet ipak probio kroz Denisove odbrambene mehanizme i isplivao na površinu na kojoj će ostati do kraja. Nikolina gitara je i dalje tu, čisto da začini celu stvar. Pjege su već pravi pop hit brzog ritma, pa je logično da tu Lucija i Jerko imaju glavnu ulogu, dok Nikola sve to vrlo diskretno i disciplinovano prati. Remek delo je kao što i treba da bude, na kraju. Počinje teskobno, u skladu sa tekstom, tenzija u pesmi postepeno raste, da bi crescendo dostigli na kraju (opet Nikola!). Ladi di ladi da....Kada se gleda kao celina, ovaj EP je sasvim u skladu sa svetskim tokovima na indie muzičkoj sceni, i ovde je prisutna ta pulsirajuća muzička matrica (tu se mora pomenuti doprinos Zvonimira Varge na klaviru), koja se ispunjava sadržajuma koje autor odabere. Bila bi zaista velika šteta da ovo ostane jedini "uradak" ovog benda. Dame i gospodo.......Sve moje Laurie!
Subscribe to:
Posts (Atom)