Nina Romić je zaista stablo regionalne kantautorske scene. Stablo koje odiše postojanošću, čvrstinom i dugovečnošću. Stablo koje je izvor i utočište cele scene. Djevojka iz moga kraja, što bi rekao Arsen. Devojka iz svačijeg kraja, dodao bih ja. Pristojna, skromna i lepo vaspitana, ali čvrsta i uporna. Na trećem albumu otišla je korak dalje u uobličavanju svog muzičkog izraza uputivši se ka vodama sofisticiranog popa. To je ona vrsta muzike koja ima premalo folka da bi bila folk, premalo roka da bi bila rok, premalo džeza da bi bila džez. Pitka ali nikad banalna, prijatna, ali nikad dosadna. Omiljene pesme su mi "Kraj mene" koju doživljavam kao nastavak legendarne Opet (sam sama), pa naslovna "Stablo" i završna "Osmijeh kao porculan", ali time činim nepravdu pesmama koje smo već ranije čuli kao što su "Sasvim običan dan", "Vožnja" i "Bicikl". Jazzy vokalno fraziranje u "Možda" stvarno na momente podseća na Josipu Lisac što mi ni najmanje ne smeta. Tradicionalno, i na ovom albumu postoji jedna izvorna pesma, kao i uvek nepogrešivo odabrana. Moram na kraju da kažem da je celu ploču obojio izvrsni Frederic Lanzo svojim klavirom i harmonikom, uz tačnu pratnju ritam sekcije Cvahte/Antunović. Kvalitet ovde postignut će u pop žanru teško neko nadmašiti ove godine.
No comments:
Post a Comment