Allison Russell – Outside Child

To što je Alison Rasel svoj prvi solo album objavila u svojoj četrdesetoj godini dosta govori o njoj samoj. Govori o njenoj samosvesti i intelektualnom poštenju. Tek kada je u potpunosti artikulisala ono što ima da kaže o sebi i svom životu (a u pitanju su užasno teške, da ne kažem mučne stvari) rešila je da s tim izađe u javnost. Zato je album toliko savršen, zato je bila u stanju da vrlo otvoreno, za malo pa sasvim eksplicitno govori o seksualnom zlostavljanju od strane bliskog člana porodice, u ovom slučaju očuha, uz majčino okretanje glave na drugu stranu. Za razliku od Džon Derniela (The Mountain Goats) u identičnoj situaciji, sa majkom koja se pravi da ništa ne primećuje, koji očuha zlastavljača doživljava kao vuka koji dolazi u svoju jazbinu („Our mother has been absent ever since we founded Rome, but there’s going to be a party when the wolf comes home“ – „Up The Wolves“), Alison sasvim suprotno, čopor vukova doživljava kao spas („The wolves came down, they called me kin; They gave me strength to run and chase“ – „The Hunters“) a očuha i majku kao lovce („Oh Papa, oh Mama; It is of you I am afraid; The hunter and the hunter's bride; Your teeth as sharp as razor blades“).

„Outside Child“ je album koji je u svojoj celosti posvećen kontinuiranom zlostavljanju od strane očuha i majke (Alison ni na koji način ne opravdava majku kad govori o tome). Već prva pesma, „Montreal“ govori o tom gradu kao utočište za zlostavljano dete, govori o gradu koji je prigrlio i zaštitio izgubljenu devojčicu („…ja sam tvoje dete, Montreale…“). Jasno je to i iz naslova albuma, jer outside child u slobodnom prevodu znači dete ulice. Bitne pesme su i „Nightflyer“ koja poput kakvog horor filma dočarava atmosferu prolongiranog zlostavljanja. Iz noći u noć zvuk koraka na stepeništu, silueta na vratima, zadah ustajalog piva iz usta i čekanje da dođe zora kao spas. Ja sam ponoćni jahač, ja sam noćni letač, ja sam anđeo jutra…tako se racionalizuje grozno iskustvo. U pesmi „Persefona“, Alison koristi mit o toj boginji iz grčke mitologije da bi prikazala rascep u kome se nalazila – rascep između mlade, čedne devojke, što bi trebala da bude i kraljice podzemnog sveta kidnapovane od boga Hada, koja je upoznala najmračnije dubine ljudske patnje, što je njena stvarnost. Pesma „4th Day Prayer“ nastavlja priču o Persefoni, iako bez pominjanja njenog imena. Jasna je aluzija na nju i njenu podeljenost između mračnog podzemnog sveta u kome je provodila šest meseci tokom jedne godine i sunčanog sveta na površini zemlje na kojem je provodila drugih šest meseci, i života Alison Rasel, za koju je noć bila pakao, a dan raj. Jadan, ali raj. U toj pesmi govori i o svom poreklu i životnoj priči, koji su uticali na njenu nesrećnu sudbinu. Pominje Grenadu, malo ostrvo u Karibima, odakle je njen biološki otac, koga je upoznala mnogo kasnije od vremena događanja opisanih na ovom albumu. Indirektno pominje i svoju pretkinju (predak – pretkinja?) Kvašibu (poznatu iz njene pesme „Quasheba, Quasheba“ sa „Our Native Daughter“ albuma) koja je kao robinja dovedena iz zapadne Afrike. Pominje sve te usude koji su je, po principu jedna-stvar-vodi-ka-drugoj, doveli u situaciju u kojoj se nalazi. Pesme „The Running“ i „The Hunters“ su povezane – lovci otelotvoreni u majci i očuhu, i lovina (to je ona sama) u stalnoj interakciji. Njeno škotsko poreklo, koje je preko bake donelo misticizam i vradžbine, opevano je u pesmi „Hy-Brasil“. Pesma „All Of The Women“ spada u njene priče sa ulice i govori o prostitutki koju jedne večeri nije srela na njenom ćošku. Ne, ne može se pomisliti da je nema jer joj se nešto lepo desilo, može se samo zabrinuti za njenu sudbinu. Na ulici se lepe stvari ne događaju.

Slučaj Alison Rasel pokazuje da se ipak događaju. Ona je, zahvaljujući čvrstini karaktera, jakom odbrambenim mehanizmima i velikom talentu uspela da se sasvim sama izvuče iz bezizlazne situacije i da napravi respektabilnu karijeru koja će se tek razvijati. Iako joj je, kao što rekoh, ovo prvi solo album, daleko je ona od početnice. Počela je u vankuverskom roots sastavu Po’ Girl koji je izdao sedam albuma (2003-2010) a nastavila sa svojim suprugom JT Nerom u čikaškoj amerikana/folk grupi „Birds of Chicago“ kaja je izdala 3 albuma i EP (2013-2018). Nikako ne treba zaboraviti njen najuspešniji rad do sada, u supergrupi „Our Native Daughters“ sa Rajanon Gidens, Lejlom MekKala i Ametist Kia čiji je album „Songs Of…“ tretirao primarno rasna pitanja, i tek u okviru njih ženska. Sazrevala je godinama Alison, i personalno i umetnički, da bi se osetila sposobnom da svoje užasno iskustvo iskaže na potpuno zadovoljavajući način. Može se reći da je u potpunosti uspela u tome, toliko da se ovaj album može uvrstiti u najveće ispovedne albume svih vremena. Jer, znate, jedno je sesti i napisati pesmu o nekome ili nečemu, ispričati nečiju priču, kroz pesmu iskazati stav, a nešto sasvim drugo potpuno se otvoriti i kroz pesmu otkriti svoje najintimnije stvari. Još kad se to uradi na skoro savršen način, onda imamo album godine, iako godina nije stigla do svoje polovine. Teško je odrediti žanr ove ploče, što ne iznenađuje, jer je Alison u svim svojim dosadašnjim projektima meandrirala kroz roots žanrove, ne držeći se nijednog „ko pijan plota“. Uvek je to bila fina sinteza čiju je rezultantu bilo teško imenovati. Muzika koju čujemo na ovom albumu, ako se mora negde svrstati, neka se svrsta u soul. Tako barem meni zvuči.

JT Nero alias Džeremi Lindzi i Alison Rasel su devet od jedanaest pesama komponovali zajedno, a dve su delo same Alison. JT Nero svira akustičnu gitaru i peva, Alison svira klarinet i bendžo i peva, Dru Lindzi klavijature, Kris Meril bas, Stiv Doson pedal stil gitaru, a Džejson Burger i Džejmi Dik bubnjeve. Prateće vokale pevaju The McCrary Sisters, nešvilska gospel grupa, Yola i Ajrin Rea. Album je producirao Dan Knobler, producent koji je radio sa Kelsi Voldon, Kerolajn Spens, Ajrin Rea, Rodnijem Krauelom…

Na kraju, ponoviću još jednom: retko se sreće album tako savršeno spakovan. Čim vidiš omot, znaš da je vlasnica albuma osoba sa stilom i dobrim ukusom. Čim počneš da slušaš ploču znaš da je u pitanju nesvakidašnje delo koje ima trajnu vrednost. Čim sklopiš oči, vidiš slike, i one uznemirujuće i one ohrabrujuće. Čim muzika prestane, pustiš je ponovo. I ponovo. I ponovo. (indie folk, 9.0/10)

Miloš Zubac – Paralele I & II 

Ne znam da li sam dobro rešio zagonetku koju mi je sa ova dva albuma postavio Miloš Zubac, čovek sa kojim osećam veliku bliskost, iako nismo u životu proveli više od par sati zajedno, kad se saberu svi naši susreti. Naši se razgovori vode preko naših javnih dopisivanja, iako tu nismo ravnopravni – on je umetnik a ja puki komentator. Ipak, kroz njegovu umetnost i moje komentare se sve bolje upoznajemo. Da li se poznajemo dovoljno da proniknem u suštinu „Paralela“, to ne znam, tim pre što se one mogu posmatrati iz različitih uglova. Iz ugla sinhroniciteta nikako nije slučajno što su Paralele nastale 2018 i 2019 godine, paralelno (da, paralelno!) sa nastankom albuma „Manastiri“. Karl Gustav Jung bi rekao da to nije slučajno jer „Manastiri“ i „Paralele“ povezuju duhovno i svetovno nasleđe porodice Zubac. 

Svetovno i duhovno se u Milošu Zupcu prožimaju na najbolji način. Duhovno se prosto svodi na ljubav, baš kao što i treba da bude. Duhovni život Srba je danas nezamisliv van istorijskog konteksta, koji, bremenit lošim nasleđem, ne dozvoljava bezgraničnu, bezuslovnu ljubav kakvu je Isus Hrist propovedao. Miloš ne haje mnogo za pristup po kome se patriotizam zasniva na agresiju prema drugome. Poslušajte zato pesmu „Hercegovina“ Nikole Ninkovića (koja je u aprilu ove godine izdata kao singl) koju je Zubac izveo sa Ninom Romić, ta pesma je najbolji primer za bezuslovnu ljubav koju pominjem. Hercegovina je zajednička otadžbina obe autorske ličnosti koje izvode tu pesmu a koje se razlikuju po polu, veri i zemlji u kojoj žive, ali ljubav prema Hercegovini poništava sve te razlike.

„Ako raj nije mesto, nego vreme, tvoj ga je otac upravo dvostruko zadobio“ - ta je rečenica iz pesme „Paralele“ ključ za razumevanje ova dva albuma. Simboli trajanja, ali i sama supstanca trajanja u prostorno vremenskom kontinuumu, su Mej (Paralele I) i Milena (Paralele II) Zubac, autorove kćerke, koje su, svaka na „svom“ albumu, čak priložile po jednu svoju autorsku pesmu. Na Mejinom albumu (Paralele I), u pesmi o kojoj govorimo, ljubav se poistovećuje sa porodicom čiji je svaki novi izdanak paralelna linija koja dolazi iz beskraja i ide u beskraj. Objasniću ovo podrobnije kada budem govorio o Mileninom albumu (Paralele II). U pesmi „Čovek sa zvezda“, otpevanoj u formi propovedi, Miloš govori o preminulom dedi svojih devojčica i opet o bezgraničnoj ljubavi koja je ipak nemoćna pred samo jednom stvari – pred činjenicom da smo smrtni. Još čovek nije našao recept kako da se pripremi za trenutak završetka života nama drage osobe, ili kako bi to pesnik lepše rekao, „oročene kosmičke mimikrije“. „Usnuli šinobus“ nas nauči da je bezuslovna ljubav u stvari potpuno isto što i bezuslovna dobrota, ali nas istovremeno, na najblaži mogući način suočava sa činjenicom da se danas te stvari mogu naći samo u snovima. 

   

Druga paralela je „Otac na balkonu“ koji sa pijedestala pretka usmerava svoj pogled „negde između“ svoje pozicije i pozicije svojih unuka koje se ljuljaju na ljuljaškama u parku, uzalud pokušavajući da, kroz naslage vremena prošlog i budućeg, dokuči put tih paralelnih pravih linija lansiranih sa njihovih sedišta. Imajte ipak u vidu, kao što autor, korišćenjem ljuljaške kao metafore, pokazuje da ima u vidu, da je ono što svakog od nas gura napred ono što je bilo pre nas. Znate kako ljuljaška funkcioniše – mora se načiniti nekoliko koraka unazad da bi se dobio zamah. Kao da nas oni koji su bili pre nas guraju da idemo dalje. I kad nas ta energija dobijena od prošlih generacija lansira u budućnost, i kad dostignemo najvišu tačku, zakoni fizike nas podsete da moramo da se vratimo, da se ponovo napunimo energijom predaka. To se zove tradicija, ako se ne varam?

   

Zašto paralele, zašto ne jedna, beskonačna prava linija. Prosto zato što je čovekov ovozemaljski život ograničenog trajanja (pa linija nije beskonačna) i zato što mi i naši preci i potomci nismo identični, već je svako jedinka za sebe. Zato su linije koje predstavljaju našu decu paralelne sa našim linijama, baš kao što su naše linije paralelne sa onima od naših roditelja. I tako u prošlost, i u budućnost. Svaki rodoslov, čak i kad ga pogledate nacrtanog na papiru i jeste ravan definisana paralelnim linijama. U prošlosti, ta ravan ima svoj početak, koji je zajednički za sav ljudski rod, i po Bibliji (pramajka Eva) i po nauci (mitohondrijska Eva), u budućnosti pak, kraj je nesaglediv. No, vratimo se Zupcu i njegovoj priči. Put te dve male duše koje se bezbrižno ljuljaju na ljuljašci je ipak samo njihov, pa mi koji smo bili pre njih možemo samo da im želimo da bude ispunjen na pravi način, a sebi da želimo da ga što duže, sa dovoljno ali ne i previše udaljene paralele, pratimo. „Ostani tako lepa“ je porodična saga na tragu „Pobratimstva lica u svemiru“ Tina Ujevića i njegovoj srodnosti duša, ili je, pak, svojevrsni komentar Dilanovog stiha „tada sam bio mnogo, mnogo stariji, sada sam mlađi nego tada“. „Izbor stvarnosti“ je tema za razmišljanje, gde se autorova tolerancija svodi na praštanje moralno posrnulima, što nas opet vodi ka dubletu dobrota/ljubav. „Magija“ je empatija kao ispunjenje. „Stelarno jemstvo“ nas vraća na temu kojom se bavi ovaj albumski par, a tema je trajanje od iskona do večnosti. 

Muzika je na Paralelama samo podrška poeziji, jer Miloš Zubac je pre svega pesnik. Ipak, izbor muzičara za Paralele I i Paralele II izvršen je vrlo pažljivo, što svakako nije slučajno. Prvu paralelu su radili muzičari povezani sa Novim Odmetnicima, neformalnom grupom muzičara okupljenom 2010 iz država nastalih raspadom Jugoslavije - Miloš Zubac, Miloš Drobnjaković, Davor Matošević, Tomislav Zorić, Stipe Periša i na poslednjoj pesmi mlađa Zupčeva kćerka Mej Zubac. Drugu paralelu su radili muzičari iz Novog Sada iz grupe Šinobusi (plus Nešić) sa kojima Zubac već dugo sarađuje - Nenad Patković, Milan Korać, Nemanja Nešić, Predrag Dmitrović i njegova starija kćerka Milena Zubac, opet na poslednjoj pesmi. Mejin album bi, dakle, trebalo da vuče na „Olovni ples“, a Milenin na „Šinobuse“ ali u praksi nije baš sto posto tako. „Olovni ples“ je obogaćen neobičnim zvučnim efektima pa je na prvo slušanje manje pitak od „Šinobusa“ ali posle nekog vremena naviknemo se i sviđa nam se. Uopšte, suočavanje sa oba ova prilično zahtevna albuma, to vam je kao sa rakijom - prva čašica ide teško, svaka sledeća sve lakše i lakše. Kad stignemo do petog-šestog slušanja ovih ploča, mnogo bolje razumemo besmrtnost duša u zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, a to je ono što Miloš Zubac pokušava da nam objasni. Ili samo pokušava da nas uteši.