Allison Russell – Outside Child

To što je Alison Rasel svoj prvi solo album objavila u svojoj četrdesetoj godini dosta govori o njoj samoj. Govori o njenoj samosvesti i intelektualnom poštenju. Tek kada je u potpunosti artikulisala ono što ima da kaže o sebi i svom životu (a u pitanju su užasno teške, da ne kažem mučne stvari) rešila je da s tim izađe u javnost. Zato je album toliko savršen, zato je bila u stanju da vrlo otvoreno, za malo pa sasvim eksplicitno govori o seksualnom zlostavljanju od strane bliskog člana porodice, u ovom slučaju očuha, uz majčino okretanje glave na drugu stranu. Za razliku od Džon Derniela (The Mountain Goats) u identičnoj situaciji, sa majkom koja se pravi da ništa ne primećuje, koji očuha zlastavljača doživljava kao vuka koji dolazi u svoju jazbinu („Our mother has been absent ever since we founded Rome, but there’s going to be a party when the wolf comes home“ – „Up The Wolves“), Alison sasvim suprotno, čopor vukova doživljava kao spas („The wolves came down, they called me kin; They gave me strength to run and chase“ – „The Hunters“) a očuha i majku kao lovce („Oh Papa, oh Mama; It is of you I am afraid; The hunter and the hunter's bride; Your teeth as sharp as razor blades“).

„Outside Child“ je album koji je u svojoj celosti posvećen kontinuiranom zlostavljanju od strane očuha i majke (Alison ni na koji način ne opravdava majku kad govori o tome). Već prva pesma, „Montreal“ govori o tom gradu kao utočište za zlostavljano dete, govori o gradu koji je prigrlio i zaštitio izgubljenu devojčicu („…ja sam tvoje dete, Montreale…“). Jasno je to i iz naslova albuma, jer outside child u slobodnom prevodu znači dete ulice. Bitne pesme su i „Nightflyer“ koja poput kakvog horor filma dočarava atmosferu prolongiranog zlostavljanja. Iz noći u noć zvuk koraka na stepeništu, silueta na vratima, zadah ustajalog piva iz usta i čekanje da dođe zora kao spas. Ja sam ponoćni jahač, ja sam noćni letač, ja sam anđeo jutra…tako se racionalizuje grozno iskustvo. U pesmi „Persefona“, Alison koristi mit o toj boginji iz grčke mitologije da bi prikazala rascep u kome se nalazila – rascep između mlade, čedne devojke, što bi trebala da bude i kraljice podzemnog sveta kidnapovane od boga Hada, koja je upoznala najmračnije dubine ljudske patnje, što je njena stvarnost. Pesma „4th Day Prayer“ nastavlja priču o Persefoni, iako bez pominjanja njenog imena. Jasna je aluzija na nju i njenu podeljenost između mračnog podzemnog sveta u kome je provodila šest meseci tokom jedne godine i sunčanog sveta na površini zemlje na kojem je provodila drugih šest meseci, i života Alison Rasel, za koju je noć bila pakao, a dan raj. Jadan, ali raj. U toj pesmi govori i o svom poreklu i životnoj priči, koji su uticali na njenu nesrećnu sudbinu. Pominje Grenadu, malo ostrvo u Karibima, odakle je njen biološki otac, koga je upoznala mnogo kasnije od vremena događanja opisanih na ovom albumu. Indirektno pominje i svoju pretkinju (predak – pretkinja?) Kvašibu (poznatu iz njene pesme „Quasheba, Quasheba“ sa „Our Native Daughter“ albuma) koja je kao robinja dovedena iz zapadne Afrike. Pominje sve te usude koji su je, po principu jedna-stvar-vodi-ka-drugoj, doveli u situaciju u kojoj se nalazi. Pesme „The Running“ i „The Hunters“ su povezane – lovci otelotvoreni u majci i očuhu, i lovina (to je ona sama) u stalnoj interakciji. Njeno škotsko poreklo, koje je preko bake donelo misticizam i vradžbine, opevano je u pesmi „Hy-Brasil“. Pesma „All Of The Women“ spada u njene priče sa ulice i govori o prostitutki koju jedne večeri nije srela na njenom ćošku. Ne, ne može se pomisliti da je nema jer joj se nešto lepo desilo, može se samo zabrinuti za njenu sudbinu. Na ulici se lepe stvari ne događaju.

Slučaj Alison Rasel pokazuje da se ipak događaju. Ona je, zahvaljujući čvrstini karaktera, jakom odbrambenim mehanizmima i velikom talentu uspela da se sasvim sama izvuče iz bezizlazne situacije i da napravi respektabilnu karijeru koja će se tek razvijati. Iako joj je, kao što rekoh, ovo prvi solo album, daleko je ona od početnice. Počela je u vankuverskom roots sastavu Po’ Girl koji je izdao sedam albuma (2003-2010) a nastavila sa svojim suprugom JT Nerom u čikaškoj amerikana/folk grupi „Birds of Chicago“ kaja je izdala 3 albuma i EP (2013-2018). Nikako ne treba zaboraviti njen najuspešniji rad do sada, u supergrupi „Our Native Daughters“ sa Rajanon Gidens, Lejlom MekKala i Ametist Kia čiji je album „Songs Of…“ tretirao primarno rasna pitanja, i tek u okviru njih ženska. Sazrevala je godinama Alison, i personalno i umetnički, da bi se osetila sposobnom da svoje užasno iskustvo iskaže na potpuno zadovoljavajući način. Može se reći da je u potpunosti uspela u tome, toliko da se ovaj album može uvrstiti u najveće ispovedne albume svih vremena. Jer, znate, jedno je sesti i napisati pesmu o nekome ili nečemu, ispričati nečiju priču, kroz pesmu iskazati stav, a nešto sasvim drugo potpuno se otvoriti i kroz pesmu otkriti svoje najintimnije stvari. Još kad se to uradi na skoro savršen način, onda imamo album godine, iako godina nije stigla do svoje polovine. Teško je odrediti žanr ove ploče, što ne iznenađuje, jer je Alison u svim svojim dosadašnjim projektima meandrirala kroz roots žanrove, ne držeći se nijednog „ko pijan plota“. Uvek je to bila fina sinteza čiju je rezultantu bilo teško imenovati. Muzika koju čujemo na ovom albumu, ako se mora negde svrstati, neka se svrsta u soul. Tako barem meni zvuči.

JT Nero alias Džeremi Lindzi i Alison Rasel su devet od jedanaest pesama komponovali zajedno, a dve su delo same Alison. JT Nero svira akustičnu gitaru i peva, Alison svira klarinet i bendžo i peva, Dru Lindzi klavijature, Kris Meril bas, Stiv Doson pedal stil gitaru, a Džejson Burger i Džejmi Dik bubnjeve. Prateće vokale pevaju The McCrary Sisters, nešvilska gospel grupa, Yola i Ajrin Rea. Album je producirao Dan Knobler, producent koji je radio sa Kelsi Voldon, Kerolajn Spens, Ajrin Rea, Rodnijem Krauelom…

Na kraju, ponoviću još jednom: retko se sreće album tako savršeno spakovan. Čim vidiš omot, znaš da je vlasnica albuma osoba sa stilom i dobrim ukusom. Čim počneš da slušaš ploču znaš da je u pitanju nesvakidašnje delo koje ima trajnu vrednost. Čim sklopiš oči, vidiš slike, i one uznemirujuće i one ohrabrujuće. Čim muzika prestane, pustiš je ponovo. I ponovo. I ponovo. (indie folk, 9.0/10)