Najbolji regionalni albumi 2013: Budi se istok i zapad!

Ovo je lista albuma. Najbolje EP ploče pogledaj OVDE

1. Bistro na rubu šume Vol.1, Vol.2, Vol.3, Vol.4 i Snimke iz sobe

Nemam običaj da na prva mesta svojih godišnjih lista stavljam kompilacije, ali ovoga puta moram da napravim izuzetak. Značaj ove kompilacije daleko prevazilazi i trenutak u kome je nastala i izvođače koji se na njoj pojavljuju. Značaj njen se ne ogleda u kvalitetu pesama ili u sveobuhvatnom prikazu regionalne scene. Kvalitet pesama varira (ali ipak ne ide ispod pristojnog nivoa), kantautorska hrvatska scena je prikazana dosta dobro (ali ipak nedostaju Sabina Herman i Luka Belani na primer), srpska scena je predstavljena samo najprominentnijim predstavnicima, slovenačka samo jednim duetom a ostale zemlje iz regiona nisu uopšte. To je potpuno logično ako znamo da je i ideja i realizacija ovog projekta u potpunosti hrvatska, urednici kompilacije najbolje poznaju lokalnu scenu i ako ćemo pošteno, scena je u Hrvatskoj ubedljivo najrazvijenija. Ako se traži dlaka u jajetu, može se reći i da kriterijumi ulaska na kompilaciju nisu baš najjasniji: tu su recimo Punčke, a nije tu Vlasta Popić i Repetitor, ili, recimo, zašto nema Denisa Kataneca u Snimkama iz sobe, kad je onaj njegov album snimljen za 24 sata arhetipski primer snimaka iz sobe (pa i Vlasta i Denis su na kompilaciji kao Seine i Felon, niko neće biti dva puta zastupljen, odgovoriće na to urednici) , ili, da li se kantautorima mogu zvati i Zvonimir Varga koji to jeste i Rolin Humes ili Kimiko koji to pak nisu (a ko kaže da su to kantautorske kompilacije, reći će urednici kompilacija), i tako možemo razmenjivati argumente u nedogled. Pa u čemu je značaj, dođavola, pita se nestrpljivi čitalac dvadesetprvog veka. Pa u tome što su izvođači, umetnici, autori, muzičari, zovite ih kako hoćete, prvi na ovim prostorima shvatili da je muzički biznis kakav poznajemo zauvek mrtav. Uzeli su stvar u svoje ruke, iskomunicirali između sebe, smirili svoje sujete shvatajući usput da moraju sami da naprave scenu za sebe, zasukali rukave i prionuli na posao. Napravili su ovu seriju kompilacija koja se može preuzeti besplatno, svi od reda su pominjali Bistro u svojim intervjuima, u Zagrebu je čak organizovan festival, pomažu jedni drugima prilikom gostovanja, a zauzvrat su dobili prilično veliku podršku medija, čak i onih najvećih i najkonzervativnijih, pa reakciju prevaziđenih diskografskih kuća koje pokušavaju da pariraju nekakvim svojim kompilacijama na kojima se opet nalaze izvođači iz Bistroa i što je najvažnije, odziv publike se svakim koncertom povećava. Neće naravno svi učesnici ovih kompilacija doživeti uspeh, ali one su odlična odskočna daska koju će oni najbolji već znati iskoristiti.
Prikaz Bistroa Vol.1 je dole:

http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/05/nova-osjecajnost-okupljanje-plemena.html

2. Wooden Ambulance - River Sand (Bandcamp)

Ništa River Sand nije izgubio posle skoro godinu dana slušanja, naprotiv, sve mi se više sviđa!

Prikaz albuma je dole:
http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/06/album-of-year-most-likely.html








3. The Marshmallow Notebooks - The Marshmallow Notebooks

Dovoljno je vremena prošlo da se može zaključiti da vreme nije faktor koji utiče na recepciju ovih Matijinih pesama.

Prikaz albuma je dole:

http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/07/nova-osjecajnost-matija-habijanec.html

4. Razni izvođači - Pesme ispod pokrivača

Poduhvat Ivana Lončarevića, u pravom smislu reči mecene beogradske nezavisne rock scene, okupio je na ovoj kompilaciji većinu predstavnika onog suptilnijeg i tišeg dela srpske indie rock produkcije. Koncepcija je bila obraditi pesme stranih izvođača koji su u Beogradu nastupali u organizaciji Pop Depresije. a pristup aktera je bio vrlo različit. Od obrada vrlo približnih originalu do onih koje su dovoedene do neprepoznatljivosti bar po formi. Rezultat je po meni, više nego zadovoljavajući, u nekim slučajevima izvanredan. Moj favort - Supersonične sanke od grupe Žene Kese.

5. Mika Male - Gdje se sastaju luđaci

Da sam mogao negde da preslušam ovaj album, verovatno bi bio daleko više plasiran, pošto su Bijeg i Sepija a i još jedna koju sam uspeo negde da čujem, predivne pesme.
(Ispravka)
Preslušao sam, i morao sam da promenim listu. 








6. My Buddy Moose - Rise!Rise!Rise!

Ovaj riječki bend ima dovoljno energije da razmrda i dovoljno topline da razgali dušu, šta više tražiti od njih!












7. Olovni Ples - Sutoni / Nulti dan

Kada bismo govorili o muzici fudbalskom terminologijom Olovni ples bi bio nešto kao Huddersfield ili Milwall u engleskoj Championship League. Premijer ligu teško da će ikada dostići, prvo što ne žele jer znaju da to podrazumeva pravljenje bolnih kompromisa na koje nisu spremni, drugo što im nedostaju finansijsko-organizacioni uslovi koji su neophodni da se to postigne. To je sreća nas slušalaca jer ćemo još dugo moći da uživamo u nepretencioznom boogie rock-u iz srca, stomaka i prstiju Tomislava Zorića i Stipe Periše koji su kreativno jezgro Olovnjaka. Slušajući prve ploče Olovnog plesa jedino što mi je pomalo smetalo je to što se klasična poezija koristila umesto autorskih tekstova, pa je to bila igra na sigurno (bar ih niko ne može kritikovati zbog tekstova pesama), ali sada, kad su počeli da na Nultom danu koriste svoje tekstove, koji nisu mnogo gori (ako su uopšte gori) od tekstova "pravih" pesnika, shvatam da su ipak izabrali bolji i pošteniji put. Sve dok nisu postali sigurni da su i u tom segmentu postigli zavidan kvalitet, nisu hteli da nas "smaraju" svojim početničkim pokušajuima. I da odgovorim Buntovniku na njegovo retoričko pitanje kada će Olovni imati hit. Mislim da neće nikad, jer za hit je potrebna manja ili veća doza kalkulacije u toku stvaralačkog procesa, a to, bojim se, ovi momci ne žele da rade. A da veliki hit nastaje spontano, u to veruju samo oni koji veruju u Deda Mraza!

8. Benchwarmers - Define Success

Novi vladari zagrebačkih klubova sa svojim power-pop pesmama, ako potraju, mogu da osvoje i šire prostore. Da li će prevazići prostore za 200-300 ljudi i krenuti ka većim dvoranama zavisi najviše od njihove sposobnosti da prošire publiku izvan kruga prijatelja i prijatelja prijatelja. Kvalitet pesama imaju, ali promotivne aktivnosti im nisu jača strana. Ja recimo još uvek ne znam ni kako izgledaju.

9. Prkos Drumski - Svetlost i pustota

Jedna od meni najdražih ploča ove godine sa nekoliko divnih pesama morala je da se nađe na mojoj godišnjoj listi iako ne ispunjava kriterijum da su pesme ovogodišnje.

Moj prikaz albuma je dole:

http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/11/jesen-u-meni-tuguje.html

10. Izae - Fragmentirani monokl gospodina Volframa


I dalje pevam Heliopolis kad sam dobro rasopoložen!

Moj prikaz albuma je dole:
http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/02/nova-osjecajnost-odlazi-na-jug.html










11. Punčke - Sunčano sa povremenom naoblakom


Devojke zasluženo prave veliku karijeru!


Moj prikaz albuma je dole:
http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/09/bandcamp-neka-cveta-1000-cvetova.html










12. Jesenji orkestar - Sinđelićeva 40a

Nove gradske pesme!

Prikaz albuma je dole:
http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/11/jesen-u-meni-tuguje.html

13. Nežni Dalibor - Nežni Dalibor

Psihodelični indie rock na ovom albumu je pomak unapred u odnosu na
prethodni. 










14. Mrcine - Shelter Music

Ne razumem tu politiku diskografskih kuća koje ti u današnje vreme ne daju da preslušaš album. Pa kako do vraga očekuju da kupiš nešto što ne znaš šta je, a imaš na hiljade i hiljade ploča koje se daju na besplatan download. Ovo sam slušao na last.fm-u i to po 30 sekundi od svake stvari i singl Whoroscope objavljen na Youtube-u. Ne držiite me za reč, ali po onome što sam čuo u tim fragmentima, ovo je odličan album na tragu Nick Cavea kad je u mirnijim vodama. Čak i ovako osakaćen, zaslužio je da se nađe na listi najboljih albuma regiona.

15. Bebe Na Vole - Goin' Mad

Jedan od najboljih bluzera današnjice!

Prikaz albuma je dole:
http://sergestrayspointofview.blogspot.com/2013/04/nova-osjecajnost-how-blue-can-you-get.html

16. Mark Rainey - Farewell Sweetie

Marko Marjanović, niški kantautor, u poslednjem trenutku ulazi na moju godišnju listu. Proverite zašto na donjem linku!

http://www.balkanrock-records.com/mark-rainey-farewell-sweetie-cd-2013/












17. Hemendex - Solution to Reality

Elekto pop zaista nije bio a neće nikad ni biti "my cup of tea". Ipak, Hemendex se našao na mojoj listi zato što je veoma dobar album u svom žanru u globalnim okvirima, što ima nekoliko zaraznih refrena koje pevušim dok se kupam, i što je na njemu radila Dunja Dojo, koju imam sreće da poznajem i od koje u budućnosti dosta očekujem i na producentskom i na muzičkom planu.

Najbolje EP ploče regije: kratko ali slatko

EP ipak nije album pa ću ih posebno rangirati: Najbolje albume pogledaj OVDE

1. Lovely Quinces - No Room For Us


2. Ti - Koliko dana


3. Veliki prezir - Svetlost i dim


4. Za dž - Realnost zove



5.Irena Žilić - Days of Innocence

Nova Os(j)ećajnost: Jesen u meni tuguje

Prkos Drumski - Svetlost i pustota (2013)


http://prkosdrumski.bandcamp.com/

Deset godina postojanja Prkosa drumskog zaslužilo je jednu ovakvu ploču. Pesme su iz raznih delova njihove karijere, kroz album prolaze svi (baš svi!) muzičari koji su u Prkosu ikada svirali i provlači se ono što karakteriše svaku reinkarnaciju ove grupe a to je nekakva suptilna lepota. Nema tu ni traga nametljivosti, želje za komercijalnim uspehom ili agresivnosti. Poezija je neodvojiv sastojak muzike Prkosa drumskog što ne čudi ako se ima u vidu porodično stablo Miloša Zubca. O albumu detaljna objašnjenja je dao on sam u intervjuu koga možete preslušati OVDE. Žanrovski se muzika kreće od tradicionalnog engleskog folka do neofolka.  Ako bih pokušao da koristim domaće reference, rekao bih da Prkos drumski sledi liniju koju su zacrtali Suncokret, Lutajuća srca iz Niša i Jadranka Stojaković davnih sedamdesetih godina prošlog veka na akustičnim večerima omladinskog festivala u Subotici. Moji lični favoriti su svakako izvanredna obrada pesme Olovnog plesa Cvijetom cvijetaj, srce moje (inače, pesma kontroverznog hrvatskog književnika Ivana Aralice), pa De Profundis, koja kao da je izašla ispod čekića grupe Fairport Convention, pa Rejoice, bluz na način Prkosa drumskog, pa Vilindar, koji me asocira na Mariee Sioux, čija singl verzija sa ovog albuma traje 11:55 minuta (pitam se koliko traje album verzija!?!), a koja ni u jednom trenutku ne postaje dosadna. Ni ostale pesme mnogo ne zaostaju, pa je slušanje ovog albuma predstavlja pravo zadovoljstvo. Neko ko se prvi put susretne sa Prkosom drumskim preko ovog albuma, sigurno će se zapitati kakvi li su im studijski albumi, kad je ova kolekcija živih snimaka i outtake-ova ovako dobra. Taj neko svoju radoznalost lako može da zadovolji odlaskom na Bandcamp, što najtoplije preporučujem!

Jesenji Orkestar - Sinđelićeva 40b (2013)


http://jesenjiorkestar.bandcamp.com/

Na Jarbolima je bio težak zadatak da kroz drugu polovinu devedesetih pronesu zastavu rokenrola iznad kaljuge u kojoj smo se svi valjali. Visokima, kakvim ih je Bog dao, to im naizgled nije bio težak zadatak, ali znajući kakve su ga sile vukle dole prema tom blatu, i koliko malo "rokera" je izbeglo da se u njega uvalja, mora im se odati priznanje za uspešno obavljen posao. Uspeli su, uz nekolicinu ostalih, da poslednjih godina dođu na čvrsto tlo i da nekoj novoj generaciji prenesu esenciju rokenrola. Jesenji orkestar Daniela Kovača je nešto drugo, on čuva neku drugu esenciju i takođe je prenosi novoj generaciji, koja na drugi način ne bi mogla do nje da dođe. Radi se o usmenoj pripovedačkoj tradiciji, izvođenoj bilo u tamburaško - birtaškoj formi, koja je Danielu bliža po njegovom poreklu ili u guslarskoj formi, koja mu je bliža po načinu izvođenja. Nema tu pavarotijevskih vokalnih bravura, niti hendriksovskih sola, pa ni zvučnih slapova Janike Balaža, naprotiv, pripovedanje je melodijski ravno, muzička pratnja štura i bez ukrasa, sa svrhom da pojača dejstvo priče koja se priča. A priče su raznovrsne: od oživljavanja narodne tradicije u pesmama "Lakše lakše moj konjiću", "Kad se setih da moram umreti" i "Stojan si viče", preko lirsko-introspektivnih kao što je lepa "Predajem se" ili "Zveket srca" do moje omiljene sa ovog albuma "Gospodin na vratima" koja govori o iskušenjima pred koje nas stavlja nečastivi, koja je tematski slična Dilanovoj "The Ballad of Frenkie Lee and Judas Priest". Uopšte, dosta tamnih tonova u Kovačevoj lirici, što ne iznenađuje imajući u vidu u kakvom svetu živimo. "Ako skoro ne pronađemo blagost"...kako to u epilogu ove ploče koja sa svakim slušanjem raste u vama lepo reče Daniel Kovač.... "na ramenu svakog biće đavolji prst".

Wystan Whitman - Science of knock knock people (2013)

http://areyouweirdcollective.bandcamp.com/album/science-of-knock-knock-people-2

Lepo ime za ploču, i to nije jedino lepo što kod Wystan Whitman-a primećujem. Lep je i napredak u odnosu na "Instead of Gun Shopping" koji sam pre nekog vremena prikazao. Sada su pesme koherentnije, tematski zaokruženije, vladanje instrumentom daleko ubedljivije. Diskretno naglašeni krst na omotu nam već ukazuje na novorođenog hrišćanina (možda i nije newborn christian, možda ja to tek sad primećujem!) koji, sa Bogom na svojoj strani mnogo sigurnije korača kroz uzburkane vode Vavilona. Može još dalje da stigne Nikola Nešković sa svojim pesmama, glasom i gitarom. Samo nebo je granica!

Bandcamp: Neka cveta 1000 cvetova!

Izgleda da je Bandcamp postao omiljena izdavačka kuća na ovim prostorima. Više niko ni ne pokušava da objavi svoju muziku preko "zvaničnih" izdavačkih kuća. One vam ne plaćaju ništa, ne rade nikakvu promociju a traže da ne dajete besplatan daunloud ne bi li prodajom nosača zvuka izvukle neki profit, pre svega za sebe. Na taj način nećete lako doći do publike, jer ko će u ovo doba interneta da kupi muziku koju nije već čuo. Bandcamp upravo to omogućava. Prvo besplatno preslušaj (koliko puta hoćeš), pa ako ti se svidi i ako hoćeš da podržiš izvođača, plati koliko je određeno ili još češće koliko sam hoćeš. Ionako se danas zarada u muzičkom biznisu ostvaruje uglavnom kroz javne nastupe.

Ovo što sledi je pregled tekuće muzičke produkcije, uglavnom nasumični, a najmanji zajednički sadržilac je činjenica da se meni lično sviđa bar nešto od onoga što čujem kod svakog pojedinog izvođača. Odavno sam rešio da o krhkoj muzičkoj sceni, kakva je ova naša regionalna, ne pišem ništa negativno, tako da o onome o čemu ne mogu lepo da pišem, neću ni pisati. Zato se unapred izvinjavam svima kojima se ne sviđa nešto od napisanog. 

Lovely Quinces - No Room For Us EP (Bandcamp, 2013)

Dunja Ercegović je najzad izdala EP i vredelo je čekati! Od uvodne No Room For Us koja počinje kao prvoklasni indie folk pevan ranjivim ženskim vokalom koji se negde oko polovine pesme pretvara u muško ljutito režanje da bi se pred kraj nežni ženski vokal vratio u punom sjaju. Sjajna pesma! Sledi već poznati underground hit Wrong House, u kome Dunja demonstrira ljubav prema kantriju i glasom i melodijom. Catchy refren nikako ne odmaže pesmi. U When I'm Gone upoznajemo još nekoliko načina Dunjinog pevanja i kapiramo da je ritam jedna od bitnih karakteristika njene muzike. Ovo nikako nije još jedna singer/songrajterska ploča koja monotonim glasom i standardnim drndanjem akustare svoju misiju uspavljivanja slušaoca izvršava negde na polovini predviđene dužine trajanja numera. Naprotiv, ovo će vas ako ste pospani probuditi. Second Hand Heart, poznat mi u live verziji ovde dobija na intenzitetu i polako mi postaje jasno da Laura Marling nije prava Dunjina srodna duša, pre je to PJ Harvey (što je još veći kompliment). Mr Lonely Boy koji zatvara album je meni omiljena, možda zato što je nekako vesela, što kod novih os(j)ećajaca nije baš često raspoloženje. Tačnije, ona je setno vesela i ima radijski potencijal. Definitivno, moj predlog za novi singl! Kad se sve sabere, veoma zrelo debitantsko ostvarenje nekoga ko ima 19 ili 20 godina, dovoljno raznovrsno da ni u jednom trenutku ne bude dosadno, veoma dobro snimljeno i producirano, bez suvišnih ukrasa koji bi samo ubili energiju koju Dunja emituje, ubedljiva demonstracija glasovnih mogućnosti ali uvek u funkciji pesme, bez nepotrebnih vokalnih egzibicija. Kupite i slušajte!

Ti - Koliko dana EP (Bandcamp, 2013)

Ilija Duni (gitare, bas pedale, sintisajzeri, vokal) i Trajče Nikolovski (električni bubnjevi, vokal), Makedonci sa prebivalištem u Beogradu su "next big thing" regionalne indie rock scene, u to ne treba sumnjati. Sa izraženim pop senzibilitetom koji je u potpunosti lišen banalnosti i zvučnom slikom za koju ne možeš da veruješ da je prave samo dva čoveka, uz elektroniku kojoj je udahnuta duša (za razliku od matičnog Ilijinog benda Petrol) i karakteristične ritmove (da li ja to čujem Makedoniju u njima ili mi se samo čini), oni jednostavno moraju da uspeju. Tim pre što su uživo još impresivniji (gledao sam ih u Gun Club-u pre Vlaste Popić). 

Diktalog - Sublunarij (Bandcamp, 2013)

Ne znam da li je to tačno, ali, prateći opus Adema Gušića, mastermajnda koji stoji iza dubrovačke grupe Izae, dobijam utisak da taj čovek živi u studiju (pravi Homo Studiensis hehe). Ovim projektom to moje uverenje se u potpunosti učvršćuje. Prilikom pravljenja ovih muzičkih kolaža kao da je korišćen komplet karata "Oblique Strategies" Brian-a Eno-a i Peter-a Schmidt-a, ali ovo nije "Music for Airports" niti "Music for Films", ovo je pre "Music for Intergalactic Voyage" što neki naslovi kompozicija i nagoveštavaju. Neće ovo nikada biti hit, ali itekako može biti soundtrack za neka stanja i raspoloženja.

Damir Avdić - Human Reich (Bandcamp, 2013)
Alek Novak - Uputstvo za zloupotrebu (Bandcamp, 2013)

Verovatno će me fanovi Damira Avdića mrzeti što stavljam njihovog ljubimca i Aleka Novaka u istu rečenicu, meni se čini da da su ova dvojica veoma slična. Ne toliko u muzičkom izrazu, jer Damir je kralj jednog akorda, čovek čiji gitarski rif može da te opeče ako ne paziš, Atila bič Božiji, u čijem glasu čitamo bol i gnev, čovek koji udara i levo i desno, čovek koji toliko mrzi sadašnjicu oličenu u neoliberalnom kapitalizmu da vam se čini da žali za prošlošću, pa ga proglasite titoistom i jugonostalgičarom a onda kad čujete šta misli o tom vremenu ugrizete se za jezik i kažete "Buntovniče bez akorda, bio si u pravu", on će bosanski tvrdoglavo ostati isti i na svom petnaestom albumu, i muzički i tekstualno a publiku će mu i tada činiti tranzicijski i drugi gubitnici koji su u životnoj lutriji izvukli kraću slamčicu pa bi nekoga da okrive za to ali niko im nije kriv do oni sami pa im Damirovo pominjanje kuraca i pičaka i jebanja predstavlja ventil kroz koji se relaksira veoma povišen unutrašnji pritisak. Alek Novak nam priča o istovetnim temama ali ne kao Damir iznutra, već više spolja sa nekakvim superiornim držanjem, ironijskim odmakom kako se to lepo kaže, kao, on je svestan svih tih nepravdi i paradoksa koji postoje u svakom sistemu i svakom kraju sveta, a na Balkanu su i nepravde i paradoksi multiplikovani do apsurda, pa je jedina odbrana od svega toga taj stav "sve sam provalio i smejem se tome i ismevam to". Znači nema uživljavanja, mesijanstva i donkihotovštine kao kod Damira, ali ironija i cinizam cure na sve strane, afirmacija negacije je tačka oslonca, stihovi "ide stoka sa istoka, eto gada sa zapada, ide šuga s vrelog juga i kolera sa severa" kažu da Alek udara i levo i desno, i gore i dole, muzika je galimatijas svih mogućih žanrova, u jednoj pesmi je moguć bluz solo, free jazz pratnja i spoken word "pevanje". Alek je pomirio pevanje na srpskom i na engleskom jer prelazi sa jednog na drugi jezik čak i u okviru iste pesme bez ikakvih skrupula, ne razmišljajući o tom uopšte, što je vrlo dobar pristup toj problematici. I Alek pominje eufemistički kurac kao crven ban, pičke nisam primetio a jebanja ima i na srpskom i na engleskom i to u više navrata. Kod obojice je "poruka" ta koja je bitna, muzika je samo maskira da ne bi bila suvi anti-politički govor koji bi malo ko slušao, ni jedan ni drugi ne daju rešenja, falabogu, samo bi nam još to trebalo. Damirovi masni rifovi će privući mnoge, Alekovi razbarušeni muzički kolaži će privući retke, divićemo im se koliko direktni ili domišljati mogu da budu u svojim opservacijama i sve će pod kapom nebeskom ostati isto. A mi ćemo se, posle ogromnih intelektualnih napora uloženih u slušanje naših gorepomenutih junaka, okrenuti nečemu prijatnijem, recimo sledećem po redu albumu u ovom tekstu.

ChocoJazz - ChocoJazz (Bandcamp, 2013)

ChocoJazz su Lea Đido Božak (glas, harmonika, usna harmonika) i Nina Jukić (glas, klavir, ukulele) iz Zagreba, koje prave divnu, opuštajuću muziku koja nas iz pakla o kome pevaju Damir Avdić i Alek Novak iz gornjeg prikaza, prebacuju direktno u raj. Kod njih mi ne smeta ni elektronika, ni bitovi, ni sintisajzeri (svega toga nisam ljubitelj, ali uopšte!), sve je to pokriveno njihovim predivnim glasovnim harmonijama koje prizivaju poređenje sa vokalnim kvartetom Predraga Ivanovića (beogradska vokalna jazz grupa iz pedesetih i šezdesetih godina). Harmonika koja nije ni narodnjak ni Tex-Mex se retko sreće u savremenoj muzici, ali ovde je uotrebljena svrsishodno i sa stilom. Nije ovo album koji će izmeniti nečiji život, ali jeste album kome ću se vraćati kad se zaželim sklada i harmonije.

Punčke - Sunčano sa povremenom naoblakom (Bandcamp, 2013)

Punčke su mi oduvek bile simpatične, a posle Lucijine izjave da nisu feministički bend postale su mi još simpatičnije. Time su odbile da sebe strpaju u nekakav manjinski geto i više su učinile za ženski pokret nego da su se sto puta deklarisale kao feministkinje. Kad preslušate njihov novi album videćete da mogu da izađu na crtu bilo kom muškom bendu i da ogromnu većinu njih 'ladno oduvaju sa pozornice. Nekako mi se čini da  se ono "sunčano" u naslovu odnosi na novije, pop pesme a ona "povremena naoblaka" na pesme koje su više punk i potiču iz ranijeg perioda. Ipak, sve se to vrlo lepo uklapa, dovoljno je energično i kod mid-tempo pesama, tekstovi su klasični indie-rock tekstovi koji govore o međuljudskim odnosima, otuđenosti u surovom svetu u kome živimo, nesigurnostima i strahovima. Ali, Ruby i Anja su i te kako sigurne i uigrane kao ritam sekcija, što daje Lucijinom vokalu i gitari čvrstu podlogu. Ako bih morao da izdvojim neke pesme na ovom vrlo ujednačenom albumu, bile bi to uvodna "Počet ću iznova" i "Petra Pan", koja je bila objavljena kao singl. Bilo kako bilo, Vlasta Popić je dobila ozbiljnu konkurenciju!

+chresus jist+ - c.j. (Bandcamp, 2013)

Ritam sekcija Tough Guys of America je napustila matični bend koji im je, sudeći po ovom Ep-ju, bio previše mek i previše arty. Priključio se gitarista Filip (Bag of Dicks, Halftones, Rough Blue) koji dolazi iz  istog garage punk/pop/surf miljea. Ovo što ovde čujemo je beskompromisni garage punk (ne znam da li se to stvarno tako zove, ali ja bih ga tako nazvao!). Oni, opet, vole da se nazivaju "true wave", kako je to lepo sročio guru tog pokreta Stefan Unković - Štef. U svakom slučaju, ovi antihristi (c.j. je obrnuto od j.c., zar ne?) čije ime je anagram istog tog j.c. praše kao da ne znaju za boga. Lepo su, bogami, zagrejali publiku u Drugstore bašti pre Repetitora i Thee Oh Sees. Nego, što ih više slušam, sve me više podsećaju na Though Guys of America, samo su tvrđi i manje arty, hehe.

Milena Tomić - Blue on Thursday (Bandcamp, 2013)

Petroglyph music je internet izdavač iz Norveške koji objavljuje na Bandcampu uglavnom ambijentalnu muziku autora iz svih delova sveta. Tako sam nabasao i na album Milene Tomić Blue on Thursday, gde je ona kompletan autor (kompozitor, izvođač i producent). Manično-depresivna dihotomija karakterologije balkanskog mentaliteta našla je u Mileni interpretatora depresivno-melanholičnog principa. Kišni četvrtak te mora učiniti tužnim bilo gde da si, ali ako si na Balkanu onda ćeš biti još tužniji a ako još imaš neki problem, onda ćeš biti tužan da tužniji ne možeš biti. A kiša u off-u pada sve jače i jače...

Исидор Игић и Џони Промис - Кућа страве V (Bandcamp, 2013)

Isidor Igić i Džoni Promis su prvi u regionu posle grupe Psycho-Sonic Boris & Hosenfefer koji koketiraju sa hororom. Isidor je miljama daleko od psychobilly-ja Hosenfefera, on ostaje dosledan svom muzičkom izrazu koji se nije mnogo promenio od njegovog prvog albuma "Jedan koji putuje sobom" iz 2009 preko drugog "Pancir srce" iz 2011 do ovog poslednjeg. Ali, horor nije samo omot koji je parafraza plakata za imaginarni Horror B-movie (dizajn Igić/Promis, crteži Dragan Paunović), horor je, bar kako ja čitam ovaj album, u razlici između onoga šta smo mogli/hteli biti i onoga što smo postali, horor je u razlici između onoga što smo trebali/smeli/hteli reći i onoga što smo rekli, horor je postati deo gomile ili kako to Isidor mnogo lepše kaže "Prazne sjene gomile se protežu svuda oko mene, ne znam čije su ali zbog njih ja ne vidim svoje lice". Baš kao kod dobrog horor filma gde poenta nije u potocima krvi koji teku svuda okolo nego u iščekivanju (suspense),  tako je i ovde manje bitna horor ikonografija od onoga što se krije ispod haube, a to je večito preispitivanje sebe samih, šta smo bili i šta smo postali.

Zvonimir Varga - Buđenja (Bandcamp, 2013)

Kad jedan "Grobar" piše pozitivno o albumu na kome je pesma "Moj Dinamo", mora da mu je autor albuma veoma dobar prijatelj. Možda su to prejake reči za onaj jedan (svakako ne običan) dan koji smo Varga i ja proveli zajedno, ali, kad dodamo i one dane koje sam proveo uživajući u Varginom prethodnom albumu, ovo prijateljstvo svakako dobija na težini. Novi album je, kako su to muzički znalci prepoznali, više durski, pa mi postaje razumljivo zašto mi je prethodni bolje "legao". Ipak, i na ovom ima pesama kojima ću se vraćati, na primer "Ona može" koja je, gle čuda, molska. "Bliže" mi je najbolja stvar na albumu, gde Zvonimir kao da uz vergl peva svoju životnu priču. "Rekli su mi" bi bila podjednako jaka da nije propuštena kroz nekakav produkcijski filter koji pesmu lične prirode nepotrebno pretvara u eksperiment koji po meni nije baš uspeo. Zato će uživo ova pesma biti killer, ako je Zvone ne bude pevao kroz megafon. Poslednja, "Živele tajne" je balaševićevska minijatura kojom Zvonimir kao da najavljuje dolazak meni dražeg, molskog Varge, na sledećem njegovom albumu.

Nova os(j)ećajnost: Matija Habijanec

The Marshmallow Notebooks - The Marshmallow Notebooks (2013)

Matija Habijanec je veteran kantautorske scene regije, čovek koji je krajem devedesetih među prvima počeo da revitalizuje skoro zamrlu ideju da pesme treba da govore o ličnim osećanjima. Da se pesme ne prave ni za publiku, ni za kritiku, ni za televiziju, ni za internet, već se pesme prave jer čovek ima potrebu da nešto "izbaci" iz sebe. Za to ti treba gitara, nekakav kompjuter, slušalice sa mikrofonom od 20€ i naravno talenat i hrabrost da govoriš o svojim osećanjima. Prvi deo karijere, koji bih ja nazvao sobne godine (mnogo bolje zvuči na engleskom "Chamber Years") zatvoren je odličnim albumom The Spectacular Lo-Fi Years (2001-2008). Slede takozvane "Undocumented Years (2009-2012) koje za sada nisu ovekovečene ikakvim izdanjem i konačno, od 2013 pa nadalje, The Widespread Popularity Years, kako sam ih ja optimistički ali bez ironije nazvao. Prvi korak ka popularnosti koju naš Matija i te kako zaslužuje je album The Marshmallow Notebooks, istoimene Habijanecove grupe. Činjenica da je mastering radio Andy Jackson, dugogodišnji mastering inženjer grupe Pink Floyd govori nam najmanje dve stvari: prvo, da su čudni putevi gospodnji, i drugo, da se čovek takve biografije ne bi mašio ovog posla da nije u Matijinom materijalu video kvalitet iza koga može da stane. Ovo su bile manje više činjenice, a sada prelazimo na dosadniji deo ovog prikaza, moj doživljaj The Marshmallow Notebooks albuma.

Ovo je album o morskim ljubavima, tačnije o sećanju na njih. Ono kad se vratiš u svoj grad na kopnu, kad prve kiše počnu da zalivaju okna prozora kroz koji zuriš, kada poput alhemičara amatera pokušavaš da materijalizuješ uspomene koje se nikako ne prepuštaju tom procesu. Razmišljaš o tome šta je moglo biti, još ti je u ustima "sapore di mare, sapore di sale" kako je to nekada davno pevao Gino Paoli. Što te životna kolotečina više grabi u svoje kandže, sve više ti ta letnja ljubav izgleda kao prilika koja se nije smela propustiti, a osoba koja je predmet te ljubavi zadobija božanske atribute. Ipak, duboko u podsvesti znaš da je romansa unapred bila osuđena na propast, kao što znaš da ta idealna osoba ipak ima i svoju drugu stranu.

Slobodne asocijacije koje mi se javljaju dok preslušavam album su sledeće. Prva je kao i uvek kad se moja malenkost sretne sa nekim autorom iz Hrvatske Arsen Dedić. U ovom slučaju javljaju mi se dve pesme, Kuća pored mora koja počinje "Raznesene valima i vjetrom, tu su tople ruševine ljeta..." a završava se sa "...ničeg nema, ničeg nema, od tebe, od mene, u njoj." a druga Moderato cantabile koja počinje ovako "Rijeka donosi jesen, dugo umire grad, i u nama toliko ljeta, mi smo siročad svijeta...". Druga asocijacija su mi Belle & Sebastian, rodonačelnici chamber popa, iako The Marshmallow Notebooks imaju mnogo oskudniji instrumentarijum, opet, ujednačeni tempo pesama i nekakva elegancija koja je uvek prisutna su valjda dovoljan razlog. Treća i najlaskavija je Astral Weeks Van Morrison-a. Pre svega zbog toga što je i kod jednog i kod drugog albuma u pitanju ciklus pesama, pa je prisutna ta zaokruženost, odnosno utisak celine, kojoj se nema šta dodati niti oduzeti. Ipak, impresionizam i stream of consciousness (tok svesti) Morrisona, uz muzičku podlogu baziranu na folku, džezu, bluzu, soulu i klasičnoj muzici, čini Astral Weeks jednim od najboljih albuma svih vremena, što se za The Marshmallow Notebooks, uz sve simpatije i blagonaklonost, ipak ne može reći. S druge strane, na regionalnoj sceni ove godine , ako izuzmemo River Sand od Wooden Ambulance, ja još ne videh bolju ploču.

Uostalom, poslušajte sami!

Album of the Year? Most Likely!

Wooden Ambulance - River Sand (2013)

Ovo je jedan od onih albuma za koje poželite da su izdati u nekoj drugoj zemlji, onoj koja bolje razume i više ceni ovakvo emocionalno otvaranje autora. Ovde su mnogo popularniji politički slogani i nazovi angažovani tekstovi praćeni narodski rečeno "krljanjem". Udri po tom instrumentu, slobodno, k'o da ti je žena ...... kliktali bi ovdašnji nazovi kritičari izrasli na heavy metalu i hardcore punku, kad bi se usudili da o ovom albumu pišu. Nije da ovde nema sviranja, naprotiv! Ali, sviranje je daleko suptilnije nego kod većine bendova iz regiona, aranžmani su bogati, poruke iz pesama su lične prirode ali sa univerzalnim značenjem, pevač se publici obraća šapatom, što bi rekao Orlan Tus "da te ne probude..." (Mika Male - Bijeg). Poređenje Wooden Ambulance-a sa svojim savremenicima iz postojbine ovakve muzike, Amerike, kao što su Dark Dark Dark, Timber Timbre i Richmond Fontaine na primer, ne ide na štetu Woodies-a. Ne tvrdim da su bolji, ali sigurno nisu gori. Ipak se primećuje da je prisutno evropsko muzičko nasleđe kao nekakav daleki uticaj na tu tzv. Amerikanu, i to malo više nego kod američkih kolega. Muzika je hipnotičko-meditativnog tipa, pri čemu je šaputavi vokal Gorana Grubišića još više usmerava u tom pravcu. Ako hoćete zabavu, go elsewhere, ali ako hoćete doživljaj prepustite se Wooden Ambulance. Ali morate se potpuno prepustiti jer ovo nije Brian Eno-ova muzika za liftove i aerodrome, ova ipak traži potpunu pažnju. Ja sam svoj doživljaj pokušao (ne baš uspešno) da prenesem u donjoj impresiji....

This river sand can't hold too long 
Marks of your footprints 
But I can endlessly enjoy 
Just in watchin’ ‘em as they're vanishing away.

Rečni pesak ne može dugo zadržati obrise tvojih stopala, ali ja mogu beskrajno dugo da snatrim gledajući kako 

nestaju...

(River Sand)

Slušanje ovih pesama Gorana Grubišića je kao čitanje tuđeg pisma koje ste krišom otvorili pa vas je pomalo stid jer nije namenjeno vama. Namenjene su nekoj drugoj, dragoj osobi i pune su nekakve tuge, pa kajanja i samosažaljevanja, nerazumevanja i straha. Jedino nade nema baš puno....

Kada glockenspiel na početku "Whatever Puts Smile on Your Face" usmeri vašu pažnju poput hipnotizerskog pucketanja prstima, Goran vas polako, šapatom, uvodi u san ne da bi ste se vi njemu ispovedali, već da bi se ispovedio on vama. Ali, terapijski efekat je isti. Vi počinjete da u glavi vrtite svoj film, da preispitujete svoje odluke i postupke, da valorizujete svoje česte promašaje i retke pogotke.

Čini vam se da ne svira bend, čini vam se da je to oktopod sa osam pari ruku koja savršeno skladno barata sa osam različitih instrumenata, emitujući u eter muziku koja kao da nije sa ovoga sveta. Posle nekoliko preslušavanja počinjete da razlikujete pesme i da izdvajate svoje omiljene, posle još nekoliko počinjete da uočavate poziciju svakog od instrumenata u tom zvučnom tepihu, a ako nastavite dalje sa preslušavanjem primećujete i kad neki od njih prestane da svira, i taj počinje da vam nedostaje. Želeli biste da to muzičko tkanje bude čvrsto, kompaktno i definisano kao kontrapunkt kriptičnim poetskim reminiscencijama autora. Da imate za šta da se uhvatite, da ne potonete potpuno...

Polako nestaju i poslednje primese post-rock hladnoće i otuđenosti. U vreme nove osećajnosti pokazivati osećanja više nije staromodno i ne-cool. Plač autora i plač slušaoca se stapaju u jedno, a da pri tom slušalac ne mora i ne treba da zna zaštom plače autor. Svako svoju patnju ugrađuje u ovu muziku. A patnja je toliko opipljiva da se gotovo može seći nožem.


Lust that's painful 
Loneliness you can't get used to it 
Misery 
Lurches in the heart

Žudnja koja boli, samoća na koju ne možeš da se navikneš, patnja koja se gnezdi u srcu.....

(Not a Bad Night, Just the Usual, Really)

Nova Os(j)ećajnost: Okupljanje plemena

Razni izvođači - Bistro na rubu šume Vol.1 (2013)

Da živimo u nekom srećnijem regionu, sa višim nivoom obrazovanja i kulture (na primer u Skandinaviji), ovo bi bila mejnstrim kompilacija. Ali, u ovoj vukojebini u kojoj je mejnstrim omeđan s jedne strane Markom Perkovićem Thompsonom, a sa druge, Svetlanom Ražnatović, udovicom pok. Željka, ovo je teška alternativa. I po odjeku u javnosti i po sadržaju. Počinje kao što i treba, pesmom devojke koja je skoro sasvim sama golim rukama obnovila nekad jaku kantautorsku scenu u Hrvatskoj. Reč je, pogađate, o Nini Romić, koja je ovde predstavljena jednom od najboljih pesama sa njenog prošlogodišnjeg albuma "Ptice", pesmom "Opet (sam sama)". Nina nas baca pravo u naručje Felonu alias Denisu Katanecu, koji je takođe sam. Bar sudeći po raspoloženju u pesmi "Promjena" sa njegovog sada već dve godine starog albuma "Jasno, nečujno a suviše glasno". Denis, koji je po mojim saznanjima dosta doprineo u kreiranju ovog izdanja u smislu koncepcije i selekcije, priložio je jednu od svojih najjačih pesama. Poslovično dobar tekst i prelepa melodija uspevaju da održe visok nivo koji je Nina svojom pesmom postavila. Ali, to je tek početak. Orlan Tus diže lestvicu malo više bar što se tiče tenzije: izvanredan novi singl grupe Mika Male "Bijeg" čija unutrašnja tenzija naprosto hipnotiše. Prvi kreščendo ove kompilacije, pesma "Bijeg" je, ja bar tako osećam, daleki odgovor na "Možda spava" Vladislava Petkovića Disa, pisanu stotinak godina ranije. "Možda spava sa očima izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija, izvan života, i s njom spava, neviđena, njena lepota, možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla." Zato se ne budi! Stray Dogg sa pesmom "Whisper" sa prošlogodišnjeg albuma "Fire's Never Wrong" koja je po raspoloženju komotno mogla biti i na prvom albumu "Almost", vas sigurno neće probuditi ali će vam zato otkriti još jedan delić svoje intime. Marko Ignjatović svojom gitarom kao da zaobljava oštre ivice ako su uopšte postojale. U sledećoj pesmi "Ne sećam se kiše" koja je bila pilot singl za prvi album grupe Svemir, oštre ivice i te kako postoje. Priča o vezi koja se raspala praćena je muzikom koja se polako i namerno raspada  da bi na kraju sve završilo u kakofoniji očaja, beznađa i nesrećne ljubavi. Zastrašujući osećaj kad ti sve tutnji u glavi a ti ništa ne možeš da uradiš. Zvonka Obajdin je jedna od onih koji ne kalkulišu mnogo. Evo vam srce na dlanu, pa vi vidite šta ćete s tim! Ako vam je doza emocija prejaka, onda ništa. Ako možete da podnesete, uživajte. S druge strane, moram da pomenem da je baš Zvonka izradu ove kompilacije iznela uglavnom sama na svojim (nejakim?) plećima. Nekome ko je diplomirao matematiku sistematičnost u realizaciji nekog projekta sigurno nije strana. Ali, kad se dođe do rešavanja problema u ljubavnoj vezi kao što vidimo u njenoj pesmi, tu nikakva matematika ne pomaže! Radost! (ovaj uskličnik je deo imena grupe, a ne moje opsesivno stavljanje uskličnika i gde treba i gde ne treba!) se, kako sam čuo, u krugovima zagrebačkih muzičara smatra trenutno najboljim zagrebačkim bendom.  Kada budem čuo njihov živi nastup, moći ću nešto više da kažem o tome, ali sudeći po ovoj pesmi, koja meni zvuči kao nekakav mutirani funk, vrlo su kompetentni svirači (valjda su zato omiljeni bend muzičara), a tekstovi su ono što ih svrstava na ovu kantautorsku kompilaciju. Ređanje reči po zvučnosti je legalni umetnički postupak, ali značenjske veze između reči su često vrlo labave ili toliko introvertirane, da su samo autoru do kraja jasne (nisam siguran čak ni u to!). Ipak, preslušavši album, primećujem prisustvo određenog političkog stava koji je opšteg tipa i koji mi je sasvim prihvatljiv. To znači da tekstovi moraju da dobiju visoku ocenu. Taj odnos muzike i teksta koji je takođe izražavao nekakav uopšten politički stav je prisutan kod Frenk Zappe na primer. Kod Gorana Grubišića, osnivača Wooden Ambulance, jedinog pravog zastupnika Amerikane na ovoj kompilaciji, pesma govori o odnosu ljubav - prijateljstvo kao i kod drugog predstavnika Srbije Stray Dogg-a. Kod Stray Dogg-a, veza koja je stigla do kraja srlja u prijateljstvo "...we are rushing into friendship...", Goran u svojoj pesmi ni ne dozvoljava tako nešto, već kaže "..I think we better let it go and save our friendship...", Uzgred, oba predstavnika Srbije pevaju na engleskom, za razliku od bendova iz Hrvatske koji baš svi pevaju na hrvatskom. Možda će na Vol.2 biti obrnuto, ako na njoj budu Irena Žilić, Lovely Quinces i Petar Vranić na primer, odnosno Bitipatibi, Emanuel Kantautor i TI. No da se vratimo ovoj kompilaciji, i to pravo na drugi vrhunac. Za njega je zaslužan Miki Solus, čovek na koga bi se komotno mogla primeniti ona stara "kralj je mrtav, živeo kralj". Džoni (Štulić), koji de iure nije mrtav, ali de facto svakako jeste (barem za muziku), dobio je svog legitimnog naslednika. Posle preslušane pesme "Mrtav je Johnny" nabrajalica iz "Pit i to je Amerika" koja ide otprilike ovako "... Amerika nije rad i znoj, postoje Holivud i Frenki Boj, Diznilend, bejzbol i rokenrol..." je mala maca za "....Stršljan u zraku, cigani u vlaku, Johnny Depp igra badminton u mraku, U crnome fraku Nikola tesla, Sjeo je u čamac i Barack Obama je počeo da vesla, Amerika je mala...". A kada  na 2:49 počne refren "Mrtav je Džoni" koji bi trebalo da završava kad i pesma na 6:47, ali se u vašem izvođenju nastavlja samo vi znate koliko dugo, odmah vam postaje jasno da su Lana, Tena Rak (Seine, Vlasta Popić, Felon) i Denis Katanec (Felon), koji su pevali prateće vokale, uradili odličan posao, kao uostalom i Miki u prvih 2:49. Kad se još vidi da su u realizaciji učestvovali i Matko Boršić iz Svemira i Dimitrij Petrović iz Radosti, mora se pomisliti da je ova pesma u stvari programski manifest nove zagrebačke muzičke scene kojim se pokušava raskrstiti sa prošlošću koja uzima obličje mitskog Džonija čije se senke žele rešiti ritualnim ubistvom. Naravno, Džoni je i dalje tu, čak više nego što bi iko od nas to želeo. Tu je i Arsen Dedić, čiji će tron lagano preuzeti Zvonimir Varga čiji se pristup potpuno uklapa u postulate zagrebačke škole šansone po kojima ljubav i bol uvek stoje jedna do druge u istoj rečenici a biti zaljubljen znači biti nesretno zaljubljen. Doduše, u pesmi "Voli" koja se ovde nalazi nema boli kao što je ima u "Volim, boli" (koju je neki šaljivdžija sa Fejsbuka predložio za novu gej himnu hehe). "Valcer za kraj" su nam poklonili Ivan i Tena iz Seine (i Vlaste Popić) koji su nam pokazali svoju drugu stranu, onu romantičnu "..hajde ljubavi moja, krenimo sad, divna je noć..." ali o njoj mi je teško da pišem, jer to je jedna od pesama koje sam odavno prisvojio i smatram je svojom. O okolnostima nastanka ove kompilacije, koncepciji i realizaciji već je "Buntovnik bez akorda" napisao OVDE te mislim da je potpuno izlišno da traćim vreme ponavljajući ono što je već tako lepo rečeno.

Napomena: sve što je napisano je moj lični doživljaj muzike, nikako nisam želeo da tumačim "šta je pisac hteo da kaže"!

Preslušajte i legalno skinite OVDE

Nova Os(j)ećajnost: How Blue Can You Get?

Slušajući bezveznu kompilaciju časopisa Blues Magazine pod nazivom New Acoustic Blues sa Joe Bonamassa-om kao najpoznatijim učesnikom i gomilom novih blues izvođača, počeo sam da razmišljam o tome koliko često potcenjujemo muziku sa ovih prostora. Uzmimo za primer bluz žanr. Čistunci bi rekli da nema pravog bluza izvan delte Mississippi-ja, oni malo manji čistunci bi dozvolili bluzu da postoji na teritoriji celih Sjedinjenih Država, oni još liberalniji bi i belcima dozvolili da ga sviraju, niko od bluz aficionadosa ne bi dozvolio blues u Evropi. Na Balkanu pogotovo! Moram reću da tu uveliko greše. Balkan je kao stvoren za blues i trenutno ima svega nekoliko mesta u svetu gde se "blues feeling" može lakše spoznati. Još je legendarni subotički pesnik, bluzer i enciklopedista Lonesome Bob pravim imenom Robert Tilly pokazao da se to može, snimivši pregršt odličnih bluz albuma kako sa autorskim pesmama tako i sa obradama bluz klasika.

Da je Adam Semijalac poznat i kao Bebe na Vole rođen u državi Mississippi a ne u državi Hrvatskoj, i da je još uz to crne puti, bio bi, zasigurno, najveći živi blues muzičar na svetu, uz Mylutina kao jedinog ozbiljnog konkurenta. Poslušajte bilo koji od njegovih albuma sa Bandcampa i lako ćete se sami uveriti. Da ne znate, mogli biste se zakleti da su mu koreni sa geografskim poreklom direktno iz Delte Misisipija čije granice čine Memphis, Tennessee na severu, Vicksburg, Mississippi, na jugu, Helena, Arkansas na zapadu i reka Yazoo na istoku. Ili, još tačnije, da je kao mali prešao u Chicago i dohvatio se električne gitare (ovu bluz deltu ne treba mešati sa deltom reke Mississippi koja je u Luizijani, par hiljada kilometara južnije). Ali, pošto o njemu ipak nešto znate, pre će biti da je naš Adam rođen negde na potezu između Mure i Drave, ili pak Mure i Save. No, to ništa ne menja činjenicu da je njegov bluz autentičan, da on ne kopira nikoga, da on ima svoj bluz. Uostalom, poslušajte!

Sada kad ste čuli, jasno vam je o čemu pričam. A sada, pitanje za milion dolara: zašto Bebe na Vole nije opštepoznato ime čak ni u blues krugovima. Da li je u pitanju nedostatak ambicija, nedovoljna promocija, otpor američke publike da prihvati tamo nekog bluzera iz balkanske vukojebine ili nešto sasvim treće, ne znam. Ali znam da bi se, kad bi se Bebe na Vole nekako teleportovao u neki Juke Joint u na primer Indianoli, Mississippi (čini mi se da je to rodno mesto BB Kinga :)) i zasvirao svoj bluz, čudo zasigurno dogodilo! Zauzeo bi mesto koje mu pripada i teško da bi ga ikad napustio!

Milutina Petrovića, beogradskog režisera, profesora FDU, političkog aktivistu i kolumnistu, u bluz krugovima poznatog kao Mylutin ista ova Teleport mašina bi izbacila malo zapadnije, u Teksas. Stari iscepani plakat The Nightcrawlers-a na zidu onoga što je nekad bilo La Cucaracha nightclub-a negde u istočnom Austinu potvrđivao je da je naš junak na pravom mestu. Mada se mora reći da Mylutin ipak nije Stevie Ray Vaughan, možda je više Sam "Lightning" Hopkins, što je nesumnjivo još veći kompliment, ali taj osećaj "everything is bigger in Texas" je veoma prisutan u njegovom bluzu. Duh Townes Van Zandt-a koji lebdi iznad svega što Mylutin radi dodatno oplemenjuje plemenito ili ako više volite pozlaćuje zlatno. Time duh Townes-a ne da da se ova muzika širi više nego što ima hipersenzitivnih, posvećenih slušalaca. Townes-ov duh ne da da ova muzika postane opšte mesto, daje joj tu danas toliko retku (za širu popularnost nepoželjnu?) ličnu notu. Ali, mnogo sam se raspisao, a danas to stvarno nije neophodno. Dovoljno je staviti link na jedan od tri Mylutinova albuma, na primer onaj najnoviji "Blues Singer in a Rough Experience" iako na Soundcloudu možete naći i prva dva podjednako dobra "Blues Singer in 8 Rounds" i "Blues Singer in Religious Trance".

E, sad se lepo, posle preslušanih Bebe na Vole i Mylutina, vratite na onu New Acoustic Blues kompilaciju sa početka pa ćete videti da je potpuno pogrešan onaj princip po kome geografsko poreklo izvođača neke muzike (u ovom slučaju bluza!) mora biti identično sa geografskim poreklom te muzike da bi dotični izvođač bio dobar. Da bi bio uspešan, to je već druga priča!

Nova os(j)ećajnost: radnička klasa ide u raj!

U ovom izdanju Nove os(j)ećajnosti skrenuću vam pažnju na autore koji se bave našom turobnom svakodnevnicom sa kritičkim odnosom prema njoj. Doskora, oni nisu imali šanse, jer nikoga nije bilo briga, ali, sa urušavanjem društveno političkog sistema u kome ovaj svet živi, povećava se broj onih koji čuju ove Don Kihote savremenog sveta.

Ivan Škrabe (Zagreb)

Iako je Arsen Dedić još na vrhuncu ere protestnih pevača sredinom šezdesetih pevao "...i zato su mi smešni Donovan, Dylan, Antoine i drugi angažirani pjevači, jer ja znam da nikome ništa ne znači taj nemirni glas...", ja se nikako ne bih složio s njim (i Arsen je, dakako, bio ironičan). Mislim da vreme protestnih pevača upravo dolazi, da masovna protestna okupljanja građana širom sveta protiv bankarsko-tajkunsko-političkog establišmenta prosto žude za ljudima koji će opevati njihovu svakodnevnu jadikovku. Ivan Škrabe, hipersenzibilan kakvim ga je bog stvorio, oduvek je pevao o problemima običnog čoveka, žudeći za nekakvim prevednijim svetom. Tematski dovoljno širok da ni u jednom trenutku ne bude dosadan, izvođački više nego kompetentan, tera nas da sa nestrpljenjem čekamo njegov koliko ja znam prvi pravi album. Odlični EP objavljen na Bandcampu možete preslušati OVDE

Duo Trojica (Bor)

Posle Goribora i kultnog filma Tilva Roš (Crveno brdo, prevod sa vlaškog), evo još jednog autentičnog izdanka borske jalovine. Nije nikakvo čudo što Bor postaje centar subverzivnog izražaja u Srbiji, sve će vam biti jasno čim pogledate pejzaž u kome ti ljudi žive. Duo trojica su se opredelili za satirično-ironično-cinični pristup temama koje ih opsedaju koristeći pri tom muzičke forme primerene emisijama tipa "Zvuci rodnog kraja" (doduše, pesma čiji video sam ovde postavio je više parafraza pojanja pravoslavnog sveštenika). Svršeni studenti umetničkih škola ovo bi nazvali "camp" u značenju te reči iz sedamdesetih godina prošlog veka (slobodan prevod definicije sa wikipedije): banalnost, izveštačenost, mediokritetstvo toliko prenaglašeni da imaju perverzno sofisticiranu privlačnost. To je tačno, ovo je privlačno samo perverzno sofisticiranim tipovima u kakve pretenciozno ubrajam i sebe. Album izdat 2011 nisam uspeo da pronađem na netu ali evo vam njegovog prikaza sa sajta [terapija.net], evo vam i njihove soundcloud strane sa većinom pesama sa albuma (ili svim pesmama?) i na kraju, evo vam i jednog klipa (ostale nađite na youtube-u). Sa tipovima kao što su Miroslav Mitrašinović i Saša Lovrić - Lovke nikad niste sigurni gde, kada i u kom obliku će se sledeći put pojaviti, zato nam ostaje samo da čekamo i da se nadamo da ćemo ih prepoznati.

Nova os(j)ećajnost odlazi na jug!

Izae - Fragmentirani monokl gospodina Volframa (2013)

Već posle nekoliko taktova ovog albuma teleportovan sam pravo na Stradun, u Gradsku kavanu odakle posmatram devojke u krinolinama i mladiće u helankama, ali nisam siguran da li su to maškare, ili me je moj vremeplov odveo pravo u 14-ti vek. Novi dubrovački trubaduri iz grupe Izae koji su u mom paralelnom svetu pandan Novim fosilima iz ovog banalnog sveta u kojem živimo, su ultimativni pop bend. To se na njihovim prvim albumima nije dalo ni naslutiti. Počevši od naslova (Halucinacije, Belzebubov valcer i miran razgovor, pa Kad nadođu kiše i nastane strka leptira i Mali celestijalni džuboks) pa do sadržaja, pre bi se moglo reći da je to nekakva eksperimentalna muzika. Ipak, melodija je uvek bila prisutna, jer Adem Gušić koji je alfa i omega Izae, je rob melodije. Poslušajte gracilni, skoro potpuno instrumentalni album Mali celestijalni džuboks, pa će vam biti jasno o čemu pričam. No, te 2008 nešto se menja: dolaskom Dejana Seferovića i naročito Jadranke Katić, pop senzibilitet izbija u prvi plan. To se moglo videti na izvanrednom albumu "Teatro Lunatico" a još više dolazi do izražaja u novom "Fragmentirani monokl gospodina Volframa". Osunčani Jadrankin glas bi izazivao prijatnost i da čita telefonski imenik, a senka sete i pathosa mu samo povećava privlačnost. Melodije su previše delikatne a reči blago pomerene iz realnosti da bi postale mega popularne, ali za ljude od ukusa, ovo je poslastica kakva se ne služi svakog dana. Pa još na opciji "name your price"! Pošto cena koju bih odredio za ovo prevazilazi moje platežne mogućnosti, iz poštovanja nisam ni download-ovao ovaj album. To znači da ću morati češće na Bandcamp da bih ga ponovo i ponovo slušao! I tako, dok ga slušam po ko zna koji put, zapitam se da li će ikad ovaj svet biti na tom nivou, da postavi ovakve stvari na mesto koje zaslužuju. Na kraju moram da pomenem i jedan kuriozitet: ovo je jedan od retkih albuma na kojima je upotrebljen instrument theremin. Koliko kapiram, on je krivac za čudne zvuke koji se tu i tamo čuju!

Nova Os(j)ećajost: Going Underground

Ovoga puta vam predstavljam tri underground trubadura

Roberto Vodanović Čopor (Zadar, HR), čovek koji je pojmu minimalizam dao nova značenja i koji je tamo negde 2004-05, i ne znajući, začeo nešto što ja danas zovem "Nova os(j)ećajnost. On je taj pravac doduše nazvao "Novi odmetnici", ali meni se, gle čuda, moj naziv više sviđa. Iako moja definicija Čopora "jedan rif, jedna rečenica, jedan čovek" podseća na ozloglašeni "ein volk, ein reich, ein fuhrer" to međusobno nema nikakve veze. Naime, meni je Čopor najbolji kada svirajući taj jedan rif u neprekidnom nizu u jednoličnom ritmu ponavlja jednu jedinu rečenicu otvorenu za tumačenja i učitavanja značenja kao  na kraju  pesme "Kiše sudnjeg dana". Taj ritam inherentan njemu i samo njemu (kao što svako od nas ima svoj unutrašnji ritam pulsiranja organizma) čini njegovu muziku ipak važnijom od njegove poezije koja me asocira na "Blonde on Blonde" period Boba Dylana po fantazmogoričnim slikama koje nisu u očiglednoj vezi jedna sa drugom a opet zajedno pružaju nekakvu apokaliptičku viziju. Ali, poezija je samo uvod u repetitivne muzičko - poetske sekvence  koje se, kao i svaka sekvenca koja se ponavlja dovoljno dugo, pretvaraju u mantru koja dalje služi da slušaoca odvoji od spoljašnjeg sveta. Tek onda se oslobađa podsvest, tek onda se ređaju slike, kod svakog slušaoca drugačije. Da bi doživljaj bio potpun, potpuno učešće slušaoca je neophodno, znači, potrebno je vreme. Da li je danas, u ovo neurotično doba, moguće ovako nečemu posvetiti vreme i pažnju, svako će naći odgovor za sebe. Jedno je sigurno - ako vam je bitno koliko je Čopor dobar zanatlija, onda odmah batalite ćorava posla i potražite grupe Chweger ili Mayales, oni znaju da sviraju a bogami i lepo pevaju i možeš da ih slušaš dok istovremeno čitaš, jedeš i gledaš TV. 

Ovde ću postaviti album iz prošle godine "Pjesme iz hotelske sobe 611" koji možete preslušati i skinuti sa Bandcamp-a

Wystan Whitman (Novi Sad, APV, RS) je svoj pseudonim napravio uzimajući ime jednog i prezime drugog pesnika (izguglajte ako vas interesuje o kojim pesnicima se radi), pa se već iz toga vidi da pred sobom imamo pesnika po vokaciji. Ima kod njega i muzike, rudimentiranih melodija koje obećavaju ali nikad do kraja ne isporučuju, u ključu nekakvog bluesa ili folka ili i jednog i drugog ali ta muzika povremeno iščezava, nekuda nestaje, pa se posle ponovo vraća a reči su uvek tu pa Wystan ima, kako sam kaže, opis svakog osećanja ("I've got description for this feeling, violins of harmonies, vulcan stories, cure gliding, perfect time for joy" iz pesme Constellation). Da se razumemo, naš junak ne bi prošao kvalifikacije "Prvog glasa Srbije", ali ko jebe "Prvi glas Srbije" ja bih uvek pre slušao Wystana nego sve bivše i buduće pobednike PGS-a koji nemaju pojma ko je Vic Chesnutt, a Wystan je o njemu i pesmu napisao. Oseti se kad nešto radiš iz uverenja i ljubavi, kao što se oseti i kad šmiraš. 

Piši pesme umesto da kupiš pištolj ili bar preslušaj i skini sa Bandcampa album "Instead of Gun Shopping"

Miki Solus (Zagreb, HR) se s razlogom boji muzičkih kritičara. Znao je da će pre ili kasnije neki od te omražene sorte provaliti da je njegova glavna inspiracija čovek koji je jedini sa ovih prostora uspešno izveo tzv. disappearing act, jedan jedini nikad prežaljeni Johnny B. Štulić. Frenetičnost i zažagrelost koju mlađahni Miki pokazuje dostojna je velikog uzora, zadihanost je opet dostojna još jednog velikana, Bruce Springsteena, a salve stihova koje izbacuje naš Miki dostojne su obojice. A kada u pesmi "Zajbano Vreme" čujemo glissando u maniru Jerry Lee Lewisa, znamo da je pred nama vrhunski rock'n'roller. Uživanje pri preslušavanju ovih albuma je disproporcionalno "tankoj" muzičkoj pratnji i lošoj odnosno nepostojećoj produkciji. Zamislite kako bi Miki Solus zvučao da ga prate Mišo Hrnjak i Boris Leiner ili bar E-street band.  

Dok to zamišljate preslušajte i skinite sa Bandcampa i album "Muzika sumnjive kvalitete"

i EP "Bojim se muzičkih kritičara"

Nova Os(j)ećajnost: New Edition!

Prvo izdanje autora "Nove os(j)ećajnosti" sam objavio na Stray Dogg Blogg-u 01.11.2012 (kao što možete videti prateći link, tu su se nalazili On Tour, Svemir, Ivana Picek, Wooden Ambulance, Felon, Vlasta Popić u akustičnoj verziji, Nina Romić i Stray Dogg) i od tada, stvari se poprilično ubrzavaju. Autori koje ću ovoga puta predstaviti postojali su i tog 01.11.2012, neki sakriveni od očiju javnosti u intimi svojih soba, drugi su opet, raštrkani po internetu, čekali da neko klikne na njihov link. U međuvremenu, preko jedne neformalne zatvorene grupe na Fejsbuku, većina ovih autora se povezala, prepoznajući uzajamno sličan senzibilitet i pomažući jedni drugima savetima, pružanjem podrške, preporučivanjem mesta za svirke, organizovanjem zajedničkih nastupa. To bih ja nazvao spontanim oblikovanjem scene koja nastaje kao reakcija na dosadašnji  "homo politicus" pristup većine rock autora na ovim prostorima. Došlo je izgleda vreme da se ponovo podigne "homo emotionalis", pošto je za vreme čitavog perioda industrijske civilizacije bio nepoželjan i potiskivan. To je, čini se, svetski trend u ovo postindustrijsko doba. 

Počeću sa senzacionalnim pobednikom izbora za pesmu godine Radija B92 (Beograd), grupom Ničim izazvan iz Vrbasa. Pobedničku pesmu "O tebi" potražite na YouTube-u, a ovde pogledaje i poslušajte pesmu "San"

Fenomenalni Tena i Ivča iz Vlaste Popić na svom side-project-u, Seine - Valcer za kraj

Ana Ćurčin, najzad možemo da čujemo celu pesmu "Cut Loose" i pogledamo klip u režiji Mikija Jaćimovića

Kompozitor Čedomir Stanojević, tekstovi Ivanka Simić, producent Saša Lokner, grupa Lorna Wing, ako volite džezirane varijante!

Zvonimir Varga, kantautor u pravom smislu te reči, čovek koji može da zadrži pažnji potpuno sam, u meni jednoj od omiljenih pesama!

Došlo je vreme da Dunja Ercegović alias Lovely Quinces izađe iz svoje sobe! Pogledajte Wrong House i sigurno ćete potražiti i ostale koje je podigla na Youtube.

Irena Žilić, singer/songwriter, je izašla na svetlo dana, EP se pojavio na Bandcampu, krenula je sa nastupima!

Najbolje skrivana tajna srpske rock scene, srpski Tom Waits - Kralj Čačka, glavom i bradom! Već nekoliko godina čekamo njegov album, ali, kako sam čuo, izdaće ga kad bude potpuno zadovoljan snimljenim materijalom.

Njegov kolega, stacioniran nešto južnije, u Novoj Varoši, antiteza Erica Claptona, primenjeni pesnik svakodnevne svakodnevnice, čiji je omiljeni autor Kant, neprevaziđeni Eeeeeemanueeeeeel Kaaaaantautor sa pesmom Kritika čistog tona, u kojoj je svoju poeziju doveo do vrhunca koga nikada neće nadmašiti!