Goran Grubišić ima ne baš lak život. Ni u emotivnom ni u realnom životu ne cvetaju mu ruže. Ne bih ja ni ovoliko rekao da nije on sam o tome tu i tamo javno govorio. Nije baš da je hodao po užarenom ugljevlju i da su mu zabijali klince pod nokte, ali se prilično zlopatio. Retki trenuci sreće kojih je hvala bogu bilo i ima ih, smenjivali su se sa dugim periodima muke, patnje i bezizlaza. Samo muzika je ta koja ga je verno pratila, pomagala mu da prebrodi teška vremena, pružala mu slamku spasa. Nije ni on njoj ostajao dužan: trudio se da je upozna do najsitnijih detalja, da je tetoši, gladi i mazi i da joj se daje. Davao joj se u potpunosti, prvo kao posvećeni slušalac koji čuje i ono što drugi ne čuju niti će ikada čuti, pa kao svirač u kultnoj post-rock postavi Ana Never i na kraju u Wooden Ambulance kao njen glasogovornik koji izražava sebe kroz nju a njoj daje još jedno od bezbroj njenih lica. Sa životnom pričom kakvu ima, šta je drugo mogao do da svira blues. Mogao je taj blues da zvuči kao onaj njegovog sugrađanina, blues enciklopediste i tradicionaliste Roberta Tilija, sa onih 12 taktova i sa AAB strukturom pesme, ali naravno da ne zvuči. Nema nikakve veze s tim. Kod Gorana je u pitanju postmodernistički blues, sastavljen poput velikog puzzlea od 1000 delića slušalačkog, sviračkog i životnog iskustva. Od onog izvornog ostala je samo krajnje uopštena ali ipak esencijalna blues ideja koja bi sažeta u jednu rečenicu glasila „hteo bih, al’ mi se ne da“ (ovo „al’ mi se ne da“ ne u smislu „mrzi me“, već u smislu „nešto mi ne da“).Treći album Wooden Ambulancea „Rough Charms“ je, kao i prethodna dva („Intersection“ iz 2012 o kome sam pisao ovde i „River Sand“ iz 2013 o kome sam pisao ovde) snimljen tako reći u jednom tejku, uz kasnija neznatna dosnimavanja i peglanja a sva tri ta snimanja su obavljena u relativno kratkom vremenskom periodu koji nije duži od dve godine. Ovaj novi je skoro godinu dana ležao na polici što je po meni dobar potez, jer nije slušaocu lako brzo apsorbovati WA muziku. Komotno se ova tri albuma mogu nazvati trilogija jer dele ne samo isti „feeling“ već i tematski i muzički okvir.
Rough Charms ipak za nijansu više koristi post-rock muzičku matricu u koju se Goranov vokal uklapa kao njen sastavni deo, najčešće tretiran samo kao još jedan instrument. Da nisu na bandcamp stranici albuma objavljene reči pesama, teško da bi smo mogli da ih razaberemo samo slušajući. To ne smeta mnogo jer plimski talas njegovog glasa zapljuskuje nas osećanjima iznova i iznova. I potapa nas u našu ličnu introspekciju. Njegov bend koji je isti kao na prethodnim albumima uz neznatne izmene (otišao je Dušan Filimonović da se posveti svom sastavu Went a došao klarinetista i saksofonista Tibor Takacs, Anamarija Tumbas gostuje kao vokal) i dalje radi kao sat. O pojedinačnim pesmama i njihovom značenju ne bih govorio, ionako ćete morati sami da učitate svoj sadržaj u njih jer iako sam siguran da je svaka proizašla iz konkretne situacije, motive za nastanak svake od njih zna samo Goran sam. Pomenuću ipak poslednju, koja se već po genijalnom naslovu „Good Ol’ Bad Times“ ističe, kao što se ističe i po nežnosti i lepoti a predstavlja zaokruženje cele ove trilogije. Njena poruka nije baš optimistična, jer ako čezneš za starim dobrim lošim vremenima, kakva li su ova sada i kakva će tek biti ona koja tek dolaze!
Kako uspeva da održi osmočlani bend u ovom delu sveta i koliko dugo će mu to uspevati samo Goran zna. Zato, ako čujete da se negde u vašem kraju pojavila reinkarnacija stare drvene ambulante sa Somborskog puta u Subotici, slobodno uđite. Ona ne leči hemijom i hirurgijom, i ne leči telo već dušu. Ako i ne uspe da je izleči, onda bar anestezira. Da manje boli.
