Nova Os(j)ećajnost: Okupljanje plemena

Razni izvođači - Bistro na rubu šume Vol.1 (2013)

Da živimo u nekom srećnijem regionu, sa višim nivoom obrazovanja i kulture (na primer u Skandinaviji), ovo bi bila mejnstrim kompilacija. Ali, u ovoj vukojebini u kojoj je mejnstrim omeđan s jedne strane Markom Perkovićem Thompsonom, a sa druge, Svetlanom Ražnatović, udovicom pok. Željka, ovo je teška alternativa. I po odjeku u javnosti i po sadržaju. Počinje kao što i treba, pesmom devojke koja je skoro sasvim sama golim rukama obnovila nekad jaku kantautorsku scenu u Hrvatskoj. Reč je, pogađate, o Nini Romić, koja je ovde predstavljena jednom od najboljih pesama sa njenog prošlogodišnjeg albuma "Ptice", pesmom "Opet (sam sama)". Nina nas baca pravo u naručje Felonu alias Denisu Katanecu, koji je takođe sam. Bar sudeći po raspoloženju u pesmi "Promjena" sa njegovog sada već dve godine starog albuma "Jasno, nečujno a suviše glasno". Denis, koji je po mojim saznanjima dosta doprineo u kreiranju ovog izdanja u smislu koncepcije i selekcije, priložio je jednu od svojih najjačih pesama. Poslovično dobar tekst i prelepa melodija uspevaju da održe visok nivo koji je Nina svojom pesmom postavila. Ali, to je tek početak. Orlan Tus diže lestvicu malo više bar što se tiče tenzije: izvanredan novi singl grupe Mika Male "Bijeg" čija unutrašnja tenzija naprosto hipnotiše. Prvi kreščendo ove kompilacije, pesma "Bijeg" je, ja bar tako osećam, daleki odgovor na "Možda spava" Vladislava Petkovića Disa, pisanu stotinak godina ranije. "Možda spava sa očima izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija, izvan života, i s njom spava, neviđena, njena lepota, možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla." Zato se ne budi! Stray Dogg sa pesmom "Whisper" sa prošlogodišnjeg albuma "Fire's Never Wrong" koja je po raspoloženju komotno mogla biti i na prvom albumu "Almost", vas sigurno neće probuditi ali će vam zato otkriti još jedan delić svoje intime. Marko Ignjatović svojom gitarom kao da zaobljava oštre ivice ako su uopšte postojale. U sledećoj pesmi "Ne sećam se kiše" koja je bila pilot singl za prvi album grupe Svemir, oštre ivice i te kako postoje. Priča o vezi koja se raspala praćena je muzikom koja se polako i namerno raspada  da bi na kraju sve završilo u kakofoniji očaja, beznađa i nesrećne ljubavi. Zastrašujući osećaj kad ti sve tutnji u glavi a ti ništa ne možeš da uradiš. Zvonka Obajdin je jedna od onih koji ne kalkulišu mnogo. Evo vam srce na dlanu, pa vi vidite šta ćete s tim! Ako vam je doza emocija prejaka, onda ništa. Ako možete da podnesete, uživajte. S druge strane, moram da pomenem da je baš Zvonka izradu ove kompilacije iznela uglavnom sama na svojim (nejakim?) plećima. Nekome ko je diplomirao matematiku sistematičnost u realizaciji nekog projekta sigurno nije strana. Ali, kad se dođe do rešavanja problema u ljubavnoj vezi kao što vidimo u njenoj pesmi, tu nikakva matematika ne pomaže! Radost! (ovaj uskličnik je deo imena grupe, a ne moje opsesivno stavljanje uskličnika i gde treba i gde ne treba!) se, kako sam čuo, u krugovima zagrebačkih muzičara smatra trenutno najboljim zagrebačkim bendom.  Kada budem čuo njihov živi nastup, moći ću nešto više da kažem o tome, ali sudeći po ovoj pesmi, koja meni zvuči kao nekakav mutirani funk, vrlo su kompetentni svirači (valjda su zato omiljeni bend muzičara), a tekstovi su ono što ih svrstava na ovu kantautorsku kompilaciju. Ređanje reči po zvučnosti je legalni umetnički postupak, ali značenjske veze između reči su često vrlo labave ili toliko introvertirane, da su samo autoru do kraja jasne (nisam siguran čak ni u to!). Ipak, preslušavši album, primećujem prisustvo određenog političkog stava koji je opšteg tipa i koji mi je sasvim prihvatljiv. To znači da tekstovi moraju da dobiju visoku ocenu. Taj odnos muzike i teksta koji je takođe izražavao nekakav uopšten politički stav je prisutan kod Frenk Zappe na primer. Kod Gorana Grubišića, osnivača Wooden Ambulance, jedinog pravog zastupnika Amerikane na ovoj kompilaciji, pesma govori o odnosu ljubav - prijateljstvo kao i kod drugog predstavnika Srbije Stray Dogg-a. Kod Stray Dogg-a, veza koja je stigla do kraja srlja u prijateljstvo "...we are rushing into friendship...", Goran u svojoj pesmi ni ne dozvoljava tako nešto, već kaže "..I think we better let it go and save our friendship...", Uzgred, oba predstavnika Srbije pevaju na engleskom, za razliku od bendova iz Hrvatske koji baš svi pevaju na hrvatskom. Možda će na Vol.2 biti obrnuto, ako na njoj budu Irena Žilić, Lovely Quinces i Petar Vranić na primer, odnosno Bitipatibi, Emanuel Kantautor i TI. No da se vratimo ovoj kompilaciji, i to pravo na drugi vrhunac. Za njega je zaslužan Miki Solus, čovek na koga bi se komotno mogla primeniti ona stara "kralj je mrtav, živeo kralj". Džoni (Štulić), koji de iure nije mrtav, ali de facto svakako jeste (barem za muziku), dobio je svog legitimnog naslednika. Posle preslušane pesme "Mrtav je Johnny" nabrajalica iz "Pit i to je Amerika" koja ide otprilike ovako "... Amerika nije rad i znoj, postoje Holivud i Frenki Boj, Diznilend, bejzbol i rokenrol..." je mala maca za "....Stršljan u zraku, cigani u vlaku, Johnny Depp igra badminton u mraku, U crnome fraku Nikola tesla, Sjeo je u čamac i Barack Obama je počeo da vesla, Amerika je mala...". A kada  na 2:49 počne refren "Mrtav je Džoni" koji bi trebalo da završava kad i pesma na 6:47, ali se u vašem izvođenju nastavlja samo vi znate koliko dugo, odmah vam postaje jasno da su Lana, Tena Rak (Seine, Vlasta Popić, Felon) i Denis Katanec (Felon), koji su pevali prateće vokale, uradili odličan posao, kao uostalom i Miki u prvih 2:49. Kad se još vidi da su u realizaciji učestvovali i Matko Boršić iz Svemira i Dimitrij Petrović iz Radosti, mora se pomisliti da je ova pesma u stvari programski manifest nove zagrebačke muzičke scene kojim se pokušava raskrstiti sa prošlošću koja uzima obličje mitskog Džonija čije se senke žele rešiti ritualnim ubistvom. Naravno, Džoni je i dalje tu, čak više nego što bi iko od nas to želeo. Tu je i Arsen Dedić, čiji će tron lagano preuzeti Zvonimir Varga čiji se pristup potpuno uklapa u postulate zagrebačke škole šansone po kojima ljubav i bol uvek stoje jedna do druge u istoj rečenici a biti zaljubljen znači biti nesretno zaljubljen. Doduše, u pesmi "Voli" koja se ovde nalazi nema boli kao što je ima u "Volim, boli" (koju je neki šaljivdžija sa Fejsbuka predložio za novu gej himnu hehe). "Valcer za kraj" su nam poklonili Ivan i Tena iz Seine (i Vlaste Popić) koji su nam pokazali svoju drugu stranu, onu romantičnu "..hajde ljubavi moja, krenimo sad, divna je noć..." ali o njoj mi je teško da pišem, jer to je jedna od pesama koje sam odavno prisvojio i smatram je svojom. O okolnostima nastanka ove kompilacije, koncepciji i realizaciji već je "Buntovnik bez akorda" napisao OVDE te mislim da je potpuno izlišno da traćim vreme ponavljajući ono što je već tako lepo rečeno.

Napomena: sve što je napisano je moj lični doživljaj muzike, nikako nisam želeo da tumačim "šta je pisac hteo da kaže"!

Preslušajte i legalno skinite OVDE