Vuk Drašković –
Aleksandar od Jugoslavije (Laguna, 2018)
Ne može se govoriti o ovoj knjizi a da se ne kaže neka o njenom piscu. Vuk
Drašković – izdajnik srpstva za srpske nacionaliste i srpski nacionalista za
“izdajnike” srpstva. Pod izdajnicima (pod znacima navoda) podrazumevam
građansku opoziciju, globaliste, mondijaliste, eurofanatike, NATO lobiste. Hiljadu
je razloga zašto ga nacionalisti smatraju izdajnikom: pisac je otvorenog pisma
Vukovaru u kome se protivi uništavanju toga grada dok je to uništavanje
trajalo, nosio je crni flor za Sarajevo pod opsadom snaga Republike Srpske na
čelu procesije građana Beograda dok je ta opsada trajala, sa Vesnom Pešić i
ženama u crnom palio sveće i polagao cveće za žrtve toga grada, bio najveći
protivnik Slobodana Miloševića kada je ovaj bio najjači i za to platio skupu
cenu – prebijanje, atentati, ubijanje bliskih saradnika, zalagao se za
prihvatanje svih mirovnih planova od Z4 do Rambujea, zalagao se za Srbiju na
zapadu, za ulazak u NATO pakt, u Evropsku Uniju, za uspostavljanje dobrih
odnosa sa vekovnim srpskim neprijateljima Hrvatima, Albancima, Bošnjacim,
zalagao se za rešavanje pitanja Kosova bez odlaganja. Taj izdajnik velikog
kalibra, međutim, nije valjao drugim “izdajnicima” jer je početkom osamdesetih
pokrenuo pitanje srpskih žrtava ustaškog terora, vađenje posmrtnih ostataka iz
jama u koje su bacani Srbi za vreme NDH, jer je napisao roman Nož u kome je, po
mišljenju “izdajnika”, potpirivao međunacionalnu mržnju u BiH, jer je na nekom
mitingu u Sandžaku početkom devedesetih rekao “ko digne turski barjak,
odsećićemo mu i ruku i barjak”, jer je osnivač paravojne formacije “Srpska
Garda”, jer je zahtevao reviziju uloge četničkog pokreta u drugom svetskom
ratu, jer je tražio da se pronađe grob Draže Mihajlovića, jer je zahtevao da se
rehabilituju žrtve posleratnog “crvenog terora”, jer je tražio otvaranje
dosijea državne bezbednosti iz Titovog vremena…Interesantno je to – i jedna i
druga grupacija ga, recimo to otvoreno, baš mrze. Mrze ga sa potpuno suprotnih
pozicija. Ono što mu jedni zameraju, trebalo bi kod drugih da mu bude plus ali
ne, taj plus se višestruko potire sopstvenim zamerkama na njegovo delovanje.
Zato je unapred jasno da se Vukovo tumačenje uloge Kralja Aleksandra
Karađorđevića u istoriji Jugoslavije neće svideti ni jednima ni drugima. Ali će
se i jednima i drugima svideti ova knjiga, jer i jedni i drugi znaju da kažu
“Vuk je kao političar očajan, ali je dobar pisac”. Ne bih se složio s njima.
Mislim da je Vuk najbolji kao prorok ili futurista (ako su vam mrski termini iz
religije), pa kao političar, tek onda dolazi pisac. Ne kažem da ne zna da piše
– romani su zanimljivi za čitanje ali su najčešće u svojoj suštini direkno
izražavanje političkog stava. I dok se “Nož” može posmatrati kao pravo književno
delo koje su, doduše, čitaoci i kritičari potpuno pogrešno shvatili jer su ga
proglasili za raspirivača nacionalizma a ono je bilo suprotno tome – suštinska
negacija nacionalizma kao ideje, “Noć Đenerala” i “Aleksandar od Jugoslavije” više
liče na časove istorije – izvodi iz zapisnika sa suđenja stavljeni u usta
protagonista romana u prvonavedenom, odnosno izvodi iz istorijskih arhiva
prezentirani kroz dijaloge glavnih likova u drugonavedenom, propušteni kroz
prizmu autora. Imajući u vidu da tu Vukovu istinu napadaju sa svih strana
političkog spektra, rekao bih da je ona, ta Vukova istina, u velikoj meri
objektivna. Koliko uopšte nešto može biti objektivno. Prvo što mi upada u oči
posle čitanja knjige je to da su prva i druga Jugoslavija bile u suštini veoma
slične. Jeste da po društvenom uređenju ne mogu biti različitije (kraljevina i
socijalistička republika) ali po tenzijama između političkih elita naroda koji
su je činili, po sledstvenoj potrebi da oblik vladavine bude diktatura, po
načinu na koji su se raspale (građanski rat u okviru krupnijih dešavanja –
drugog svetskog rata, odnosno pada Berlinskog zida) obe Jugoslavije su bile
slične. Nastale pod uticajem velikih sila, raspale se pod uticajem velikih
sila, uz svesrdnu pomoć političkih elita jugoslovenskih naroda. Baš te
političke elite su glavni razlog neuspeha jugoslovenskog projekta, jer čini se
da bi narodi koji su je činili mogli da funkcionišu u zajedničkoj državi da
nema političara koji ih zarad sopstvenih ciljeva i ambicija okreću jedne na druge.
Ono što političari ne mogu da ponište to je jugoslovenski kulturni prostor – on
opstaje postojala Jugoslavija ili ne i to zahvaljujući jeziku koji je
zajednički. Kao što se u vreme Aleksandrove Jugoslavije za Srbe, Hrvate i
Slovence se govorilo da je to jedan troimeni narod tako bi se sada moglo reći
da je srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jedan čevoroimeni jezik. Dok se
ti jezici ne udalje do nerazumevanja, ideja jugoslovenstva će živeti, iako
čisto sumnjam da će posle dva neuspela pokušaja iko pokušati da stvara treću
Jugoslaviju. Čitajući knjigu stiče se utisak da se stvari uopšte ne menjaju, da
su stalno na delu isti obrasci međusobnih odnosa, na samo na prostoru
Jugoslavije nego i šire. Ostao sam zabezeknut kada sam na dan proslave stogodišnjice
primirja u prvom svetskom ratu u Parizu, kada je predsednik Srbije, sile
pobednice iz tog rata, dočekan onako kako je dočekan, pročitao u knjizi
“Aleksandar od Jugoslavije” kako je dočekan kralj Aleksandar, u tom trenutku
još kralj Srbije, sile pobednice iz tog rata, na mirovnoj konferenciji u
Versaju u Parizu. Potpuno isto! I jedan i drugi skrajnuti, poniženi,
potcenjeni, zarad viših interesa velikih sila.. Još jedan zaključak se nameće –
Jugoslavija je bila američki projekat. Prva ne bi ni bila stvorena da nije bilo
Amerikanaca, druga se ne bi održala da nije bilo njih a nestala je kada im više
nije bila potrebna, nakon sloma Sovjetskog Saveza. Dakle, da zaključim – ako
volite lepu književnost, potražite je negde drugde, a ako volite istoriju, uz
polemičke tonove, ovo će biti prava knjiga za vas.
Srđan
Strajnić
