Thursday, November 29, 2018


Vuk Drašković – Aleksandar od Jugoslavije (Laguna, 2018)



Ne može se govoriti o ovoj knjizi a da se ne kaže neka o njenom piscu. Vuk Drašković – izdajnik srpstva za srpske nacionaliste i srpski nacionalista za “izdajnike” srpstva. Pod izdajnicima (pod znacima navoda) podrazumevam građansku opoziciju, globaliste, mondijaliste, eurofanatike, NATO lobiste. Hiljadu je razloga zašto ga nacionalisti smatraju izdajnikom: pisac je otvorenog pisma Vukovaru u kome se protivi uništavanju toga grada dok je to uništavanje trajalo, nosio je crni flor za Sarajevo pod opsadom snaga Republike Srpske na čelu procesije građana Beograda dok je ta opsada trajala, sa Vesnom Pešić i ženama u crnom palio sveće i polagao cveće za žrtve toga grada, bio najveći protivnik Slobodana Miloševića kada je ovaj bio najjači i za to platio skupu cenu – prebijanje, atentati, ubijanje bliskih saradnika, zalagao se za prihvatanje svih mirovnih planova od Z4 do Rambujea, zalagao se za Srbiju na zapadu, za ulazak u NATO pakt, u Evropsku Uniju, za uspostavljanje dobrih odnosa sa vekovnim srpskim neprijateljima Hrvatima, Albancima, Bošnjacim, zalagao se za rešavanje pitanja Kosova bez odlaganja. Taj izdajnik velikog kalibra, međutim, nije valjao drugim “izdajnicima” jer je početkom osamdesetih pokrenuo pitanje srpskih žrtava ustaškog terora, vađenje posmrtnih ostataka iz jama u koje su bacani Srbi za vreme NDH, jer je napisao roman Nož u kome je, po mišljenju “izdajnika”, potpirivao međunacionalnu mržnju u BiH, jer je na nekom mitingu u Sandžaku početkom devedesetih rekao “ko digne turski barjak, odsećićemo mu i ruku i barjak”, jer je osnivač paravojne formacije “Srpska Garda”, jer je zahtevao reviziju uloge četničkog pokreta u drugom svetskom ratu, jer je tražio da se pronađe grob Draže Mihajlovića, jer je zahtevao da se rehabilituju žrtve posleratnog “crvenog terora”, jer je tražio otvaranje dosijea državne bezbednosti iz Titovog vremena…Interesantno je to – i jedna i druga grupacija ga, recimo to otvoreno, baš mrze. Mrze ga sa potpuno suprotnih pozicija. Ono što mu jedni zameraju, trebalo bi kod drugih da mu bude plus ali ne, taj plus se višestruko potire sopstvenim zamerkama na njegovo delovanje. Zato je unapred jasno da se Vukovo tumačenje uloge Kralja Aleksandra Karađorđevića u istoriji Jugoslavije neće svideti ni jednima ni drugima. Ali će se i jednima i drugima svideti ova knjiga, jer i jedni i drugi znaju da kažu “Vuk je kao političar očajan, ali je dobar pisac”. Ne bih se složio s njima. Mislim da je Vuk najbolji kao prorok ili futurista (ako su vam mrski termini iz religije), pa kao političar, tek onda dolazi pisac. Ne kažem da ne zna da piše – romani su zanimljivi za čitanje ali su najčešće u svojoj suštini direkno izražavanje političkog stava. I dok se “Nož” može posmatrati kao pravo književno delo koje su, doduše, čitaoci i kritičari potpuno pogrešno shvatili jer su ga proglasili za raspirivača nacionalizma a ono je bilo suprotno tome – suštinska negacija nacionalizma kao ideje, “Noć Đenerala” i “Aleksandar od Jugoslavije” više liče na časove istorije – izvodi iz zapisnika sa suđenja stavljeni u usta protagonista romana u prvonavedenom, odnosno izvodi iz istorijskih arhiva prezentirani kroz dijaloge glavnih likova u drugonavedenom, propušteni kroz prizmu autora. Imajući u vidu da tu Vukovu istinu napadaju sa svih strana političkog spektra, rekao bih da je ona, ta Vukova istina, u velikoj meri objektivna. Koliko uopšte nešto može biti objektivno. Prvo što mi upada u oči posle čitanja knjige je to da su prva i druga Jugoslavija bile u suštini veoma slične. Jeste da po društvenom uređenju ne mogu biti različitije (kraljevina i socijalistička republika) ali po tenzijama između političkih elita naroda koji su je činili, po sledstvenoj potrebi da oblik vladavine bude diktatura, po načinu na koji su se raspale (građanski rat u okviru krupnijih dešavanja – drugog svetskog rata, odnosno pada Berlinskog zida) obe Jugoslavije su bile slične. Nastale pod uticajem velikih sila, raspale se pod uticajem velikih sila, uz svesrdnu pomoć političkih elita jugoslovenskih naroda. Baš te političke elite su glavni razlog neuspeha jugoslovenskog projekta, jer čini se da bi narodi koji su je činili mogli da funkcionišu u zajedničkoj državi da nema političara koji ih zarad sopstvenih ciljeva i ambicija okreću jedne na druge. Ono što političari ne mogu da ponište to je jugoslovenski kulturni prostor – on opstaje postojala Jugoslavija ili ne i to zahvaljujući jeziku koji je zajednički. Kao što se u vreme Aleksandrove Jugoslavije za Srbe, Hrvate i Slovence se govorilo da je to jedan troimeni narod tako bi se sada moglo reći da je srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski jedan čevoroimeni jezik. Dok se ti jezici ne udalje do nerazumevanja, ideja jugoslovenstva će živeti, iako čisto sumnjam da će posle dva neuspela pokušaja iko pokušati da stvara treću Jugoslaviju. Čitajući knjigu stiče se utisak da se stvari uopšte ne menjaju, da su stalno na delu isti obrasci međusobnih odnosa, na samo na prostoru Jugoslavije nego i šire. Ostao sam zabezeknut kada sam na dan proslave stogodišnjice primirja u prvom svetskom ratu u Parizu, kada je predsednik Srbije, sile pobednice iz tog rata, dočekan onako kako je dočekan, pročitao u knjizi “Aleksandar od Jugoslavije” kako je dočekan kralj Aleksandar, u tom trenutku još kralj Srbije, sile pobednice iz tog rata, na mirovnoj konferenciji u Versaju u Parizu. Potpuno isto! I jedan i drugi skrajnuti, poniženi, potcenjeni, zarad viših interesa velikih sila.. Još jedan zaključak se nameće – Jugoslavija je bila američki projekat. Prva ne bi ni bila stvorena da nije bilo Amerikanaca, druga se ne bi održala da nije bilo njih a nestala je kada im više nije bila potrebna, nakon sloma Sovjetskog Saveza. Dakle, da zaključim – ako volite lepu književnost, potražite je negde drugde, a ako volite istoriju, uz polemičke tonove, ovo će biti prava knjiga za vas.
                                                                                                                                                             Srđan Strajnić


1 comment:

  1. Nisam imao priliku da procitam knjigu ali gornji prikaz je toliko inspirativan da cu morati

    ReplyDelete

Google Analytics