(Originalno objavljeno na Facebook-u 04.02.2017)

Prikaz knjiga:

Lidija Ćirić – Rekvijem za jedan dan / Jonathan Frenzen – Sloboda / Ivana Dimić – Arzamas

Porodična stvar

Zašto tek sad, pitaće naivni ne-beograđanin ili novopečeni beograđanin, mog’o si i ranije napisati nekoliko reči o Lilinoj knjizi. Mog’o sam, al sam čekao da mi se javi pravi način i da se pojavi pravi kontekst. Jer pravi beograđanin zna (malo slovo jer imenica „beograđanin“ predstavlja imaoca određenog stanja duha, a ne banalnu oznaku mesta nečijeg rođenja) da se Bulbulder nikada Čuburi ne obraća „onako“, iz čiste zajebancije, formalno, kurtoazno, bezkarakterno, bez pravog razloga. Posebno ne preko Voždovca, kao u ovom slučaju. U stvari, može neobavezno, al’ kad poziva na pivo. Drugačije ne. Mog’o sam, nije da nisam, mog’o sam da napišem „divna ti knjiga, dobra ti knjiga, baš sam uživao dok sam čitao, najbolja si, najbolje pišeš“, al’ to su već mnogi drugi uradili. Ali, tražio sam pravi kontekst. Tek kad se ova „redaljka“ čitanja knjiga pomenutih u naslovu zahuktala, pojavio se kontekst (JEB’O TE KONTEKST, čujem Lidiju kako kaže!). Zanimljivije je smestiti našu Lilu u društvo najčitanijeg američkog pisca i dobitnice NINove nagrade, društvo u kome nema čega da se stidi, naprotiv!

Evo ovako. Prvo me je Lila bacila na kolena, jedva da sam znao gde se nalazim i šta treba da radim. Mučna priča o ljubavi i smrti, na tragu onog davno izrečenog od grupe Borghesia - ljubav je hladnija od smrti. Roman koji se odvija u toku dva sata je toliko nabijen emocijama da, u najtežim trenucima, dok čitate osećate fizičku mučninu. Sudbine šest žena beogradskih/srpskih/balkanskih bačene nam u lice, bez mnogo ublažavanja i okolišanja. K’o onu povratnu šamarčinu da sam popio. Prvo dlanom, onda nadlanicom. Još mi bride obrazi, to ni Frenzen ni Dimićeva neće uspeti da smire, iako mu posle Lilinog rokenrola oni dođu kao obloga od majčine dušice. 

Ipak, i Džonatan ima svoje adute. Kad me se dočepao i počeo da sistematski razbucava moju ljubav prema sada već starom „novom svetskom poretku“ i nevladinim organizacijama (posmatrače ptica nisam bogznakako voleo, al’ da jesam i ljubav prema njima bi sveo na razumnu meru) pomislio sam da ću iz tog čitanja da izađem siromašniji a ne bogatiji. Al’ on mu ga je baš dao, na šesto strana, pa se, kako je roman odmicao, i on popravljao, a i utisak se popravljao. Na kraju mi je zamalo izmamio suzu. Al’ nije, što je čudo, ja se i na Sunđer Boba rasplačem!

Onda dođe Ivana. E, tu sam se već ozbiljno zabrinuo. Počeh da se pribojavam da je i meni „čika Nemac“ (čitaj Alchajmer) zakucao na vrata. Jer u prvom trenutku ništa nisam razumeo. Ni zašto su poglavlja sa velikim proredom tako jednostavna, a ona sa gustim tako komplikovana, ni kakva je to tajna veza između njih, ni kako neko uđe u uži izbor za NINovu nagradu i osvoji je a neko ne...pitanja se roje, a odgovora nigde!

Pitaće me s pravom čitalac namernik zašto trpam u isti koš svoju šarmantnu prijateljicu sa Fejsbuka Lilu, lepog Džonatana, trenutno najcenjenijeg američkog pisca teškog nekoliko miliona dolara, i moju školsku drugaricu Ivanu (Peta beogradska gimnazija 1972-1976), koje se jasno sećam iz tog perioda iako je išla u drugu smenu (bila je veselo, simpatično devojče!). Čak sam je i lično upoznao pre par godina na nekoj sedeljci kod zajedničke prijateljice gore kod Kalenića pijace (tada je već vesela, simpatična žena!). E, pa zato što se svi oni u svojim knjigama bave očigledno najvažnijom temom trenutka – porodicom!

Kod Lidije specifična situacija – majka i pet sestara posle smrti muža i oca jedne drugima utrljavaju so u rane, pljuju se, vređaju, napušavaju, iznose prljav veš, a opet, uprkos svemu tome ili baš zbog svega toga, tu su, zajedno, u patnji (jer sreće vam ovde nema!). Ni jedna ne odlazi, ne napušta bojno polje. Kao da svaka potajno uživa u tim sarkastičnim dosetkama, opanjakavanju i provaljivanju. Nije ni vreme ni mesto. Ma uvek je vreme i mesto da ti smeste. Vrišti analogija sa bivšom nam državom. Čak se i brojevi poklapaju (famozni broj šest), i ta iracionalna nazovi-mržnja, prozivanje, provociranje, podmetanje, a opet, s druge strane, na sve strane curi balkanska izopačena ljubav (vidi ga, srce mamino, spava k’o zaklan), nemogućnost funkcionisanja bez objekta svoje mržnje koja i nije mržnja, više je antagonizam malih razlika, uz svest da su te veze neraskidive. Ko će kome ako ne svoj svome! Balkanska ljubav koja mržnjom se zove ili se mržnja zove ljubavlju. Opšti haos ljubavi i mržnje. Jebemliga šta je. A Lidija, koja je više srca slomila nego što je Frenzen para zaradio, kako sama kaže, piše to k’o iz p....

Kod Frenzena, koji je baš bio opširan, prikazani su odnosi i u užoj i u široj porodici. Ali, nije to Balkan. Nema tu tih mračnih strasti. U tom judeo-protestantskom miljeu u kom se Frenzen kreće dominira ravnodušnost prema bližnjima. Disfunkcionalnost. Otuđenost. Što je obrnuto proporcionalno sa gorljivom strasti prema jalovom društvenom aktivizmu. To razbijanje porodice kao da je plan neoliberalnog kapitalizma, plan čiji je cilj slabljenje svakog pojedinca, izmicanje tla pod nogama, izmicanje stolice pod njim. Ali, porodica je žilav entitet – ne da se ona ni tamo gde su svi protiv nje pa se teškom mukom, zaobilaznim putevima ponovo spaja. Kao onaj Robocopov tečni metal – možeš je razbucati na najsitnije delove, ipak, ti delovi se vođeni nekom nevidljivom silom ponovo spajaju. Sa majčinom ljubavlju kao katalizatorom.

Kod Dimićeve porodica je rudimentarna – kćer i majka u ne baš dobrim odnosima. Banalni dijalozi koji nerviraju i jednu i drugu (a i čitaoca!) su tu da bi svedočili o ljubavi. Rešenje zagonetke kako ih izdržati, te beskrajno iritantne dijaloge, je ljubav i samo ljubav. To kaže i Ivana, da je to knjiga o ljubavi. Budući dramska spisateljica, obratila je posebnu pažnju na dijaloge. Dijalozi jesu, kao što već rekoh, banalni do krajnosti ali ona baš tu pokazuje svoju veštinu. Ako ste ikad došli u kontakt sa Alchajmerovom bolešću znate za postepeno, jedva primetno pogoršanje. Razgovor izgleda sasvim normalan i samo onaj ko dobro zna situaciju vidi promene nagore. Gledate iz dana u dan kako vaša majka, otac, baba ili deda gube deo svoje ličnosti, depersonalizuju se. Kao da neko gumicom briše sve njihove osobine, sećanja, iskustva i to od današnjeg dana prema nazad. Gledate iz dana u dan kako regresiraju ka mlađim godinama da bi na kraju došli u stadijum tek rođene bebe, sa ponovo uspostavljenim refleksom sisanja. Naravno, ako požive dovoljno dugo. U procesu, sve vas teže prepoznaju, brkaju vas, koji se brinete o njima, sa nekim beznačajnim likovima iz njihove davne prošlosti za koje često uopšte ne znate ko su. To vas povređuje – toliko se trudim oko nje/njega a ona/on tako... Sve teže i vi prepoznajete njih, nisu to oni vaši mama ili tata, baba ili deda koje ste znali i voleli. E, tu je kvaka. U tim trenucima, kada treba da imate najviše ljubavi u sebi da je date svojim bližnjima, niti oni prepoznaju vas niti vi njih. Jedini pravi pristup je usmeriti ljubav ka projekciji te drage osobe kojoj je potrebna vaša pomoć. Jer vama sećanje nije nestalo, vi znate kakva je ta osoba bila i šta vam je značila i treba da volite to što je bilo tada. I da u ime tog tada, date sve od sebe sada. To je Ivana svojim autobiografskim romanom htela i uspela da kaže. Čini mi se da sam na kraju skapirao i šta predstavljaju ona gustim proredom pisana poglavlja. To vam je ono kad zamorite oči napornim radom za kompjuterom pa vam oftalmolog savetuje da odete u prirodu i gledate zelenilo. Zelena boja odmara oči. A šta odmara dušu, šta može da ispuni ispražnjene emotivne baterije. Te dnevničke beleške, beg u poetske reminiscencije slobodnih asocijacija, poistovećivanje sa Emily Dickinson, koja je takođe bila usamljenica, svojom voljom zatvorena u četiri zida, među kojima je pisala pesme koje će svetlo dana ugledati tek kad nje više ne bude. Ta gusto pisana poglavlja bila su Ivanin odušak za vreme tog dugog, teškog perioda. Način da izdrži sve to.

Tri knjige sa u osnovi istom temom, porodicom, su na moj čitalački stočić, bez nekog biranja, što se kaže „random“, došle jedna za drugom. Kad se uzme u obzir činjenioca da i knjiga Orhana Pamuka „Čudan osećaj u meni“, koju sam počeo pre ovih ali je još nisam završio, i Mišel Uelbekovo „Pokoravanje“ koje sam pre neki dan počeo da čitam, takođe govore o porodici, prosto bode oči da to nije slučajno. Očigledno je savremena porodica, osnovna organizaciona jedinica ljudskog društva, u žiži interesovanja. Zašto? Prilično je jasno – kad ljudima ogadiš taj prirodni „safety net“ koji te, kolikogod padao, uvek dočekuje svojim mekim prihvatom, kad im prekineš komunikaciju ubedivši ih da im je tim vezama ograničena sloboda, oni postaju daleko podložniji finansijskim i svim drugim manipulacijama. „Sirak tužni bez igđe ikoga“, lepo je to rekao još Njegoš. Sistematsko urušavanje porodice traje već čitav jedan vek. Poslednjih godina izgleda da se taj posao privodi kraju. Što nije dobro za ljudski rod. Očito je da to najsenzibilniji među nama, umetnici, itekako osećaju.