http://prkosdrumski.bandcamp.com/
Deset godina postojanja Prkosa drumskog zaslužilo je jednu ovakvu ploču. Pesme su iz raznih delova njihove karijere, kroz album prolaze svi (baš svi!) muzičari koji su u Prkosu ikada svirali i provlači se ono što karakteriše svaku reinkarnaciju ove grupe a to je nekakva suptilna lepota. Nema tu ni traga nametljivosti, želje za komercijalnim uspehom ili agresivnosti. Poezija je neodvojiv sastojak muzike Prkosa drumskog što ne čudi ako se ima u vidu porodično stablo Miloša Zubca. O albumu detaljna objašnjenja je dao on sam u intervjuu koga možete preslušati OVDE. Žanrovski se muzika kreće od tradicionalnog engleskog folka do neofolka. Ako bih pokušao da koristim domaće reference, rekao bih da Prkos drumski sledi liniju koju su zacrtali Suncokret, Lutajuća srca iz Niša i Jadranka Stojaković davnih sedamdesetih godina prošlog veka na akustičnim večerima omladinskog festivala u Subotici. Moji lični favoriti su svakako izvanredna obrada pesme Olovnog plesa Cvijetom cvijetaj, srce moje (inače, pesma kontroverznog hrvatskog književnika Ivana Aralice), pa De Profundis, koja kao da je izašla ispod čekića grupe Fairport Convention, pa Rejoice, bluz na način Prkosa drumskog, pa Vilindar, koji me asocira na Mariee Sioux, čija singl verzija sa ovog albuma traje 11:55 minuta (pitam se koliko traje album verzija!?!), a koja ni u jednom trenutku ne postaje dosadna. Ni ostale pesme mnogo ne zaostaju, pa je slušanje ovog albuma predstavlja pravo zadovoljstvo. Neko ko se prvi put susretne sa Prkosom drumskim preko ovog albuma, sigurno će se zapitati kakvi li su im studijski albumi, kad je ova kolekcija živih snimaka i outtake-ova ovako dobra. Taj neko svoju radoznalost lako može da zadovolji odlaskom na Bandcamp, što najtoplije preporučujem!
http://jesenjiorkestar.bandcamp.com/
Na Jarbolima je bio težak zadatak da kroz drugu polovinu devedesetih pronesu zastavu rokenrola iznad kaljuge u kojoj smo se svi valjali. Visokima, kakvim ih je Bog dao, to im naizgled nije bio težak zadatak, ali znajući kakve su ga sile vukle dole prema tom blatu, i koliko malo "rokera" je izbeglo da se u njega uvalja, mora im se odati priznanje za uspešno obavljen posao. Uspeli su, uz nekolicinu ostalih, da poslednjih godina dođu na čvrsto tlo i da nekoj novoj generaciji prenesu esenciju rokenrola. Jesenji orkestar Daniela Kovača je nešto drugo, on čuva neku drugu esenciju i takođe je prenosi novoj generaciji, koja na drugi način ne bi mogla do nje da dođe. Radi se o usmenoj pripovedačkoj tradiciji, izvođenoj bilo u tamburaško - birtaškoj formi, koja je Danielu bliža po njegovom poreklu ili u guslarskoj formi, koja mu je bliža po načinu izvođenja. Nema tu pavarotijevskih vokalnih bravura, niti hendriksovskih sola, pa ni zvučnih slapova Janike Balaža, naprotiv, pripovedanje je melodijski ravno, muzička pratnja štura i bez ukrasa, sa svrhom da pojača dejstvo priče koja se priča. A priče su raznovrsne: od oživljavanja narodne tradicije u pesmama "Lakše lakše moj konjiću", "Kad se setih da moram umreti" i "Stojan si viče", preko lirsko-introspektivnih kao što je lepa "Predajem se" ili "Zveket srca" do moje omiljene sa ovog albuma "Gospodin na vratima" koja govori o iskušenjima pred koje nas stavlja nečastivi, koja je tematski slična Dilanovoj "The Ballad of Frenkie Lee and Judas Priest". Uopšte, dosta tamnih tonova u Kovačevoj lirici, što ne iznenađuje imajući u vidu u kakvom svetu živimo. "Ako skoro ne pronađemo blagost"...kako to u epilogu ove ploče koja sa svakim slušanjem raste u vama lepo reče Daniel Kovač.... "na ramenu svakog biće đavolji prst".
Wystan Whitman - Science of knock knock people (2013)
http://areyouweirdcollective.bandcamp.com/album/science-of-knock-knock-people-2
Lepo ime za ploču, i to nije jedino lepo što kod Wystan Whitman-a primećujem. Lep je i napredak u odnosu na "Instead of Gun Shopping" koji sam pre nekog vremena prikazao. Sada su pesme koherentnije, tematski zaokruženije, vladanje instrumentom daleko ubedljivije. Diskretno naglašeni krst na omotu nam već ukazuje na novorođenog hrišćanina (možda i nije newborn christian, možda ja to tek sad primećujem!) koji, sa Bogom na svojoj strani mnogo sigurnije korača kroz uzburkane vode Vavilona. Može još dalje da stigne Nikola Nešković sa svojim pesmama, glasom i gitarom. Samo nebo je granica!
