Haplogrupa R1b1 ili Zašto Srbi vole Irce?
Iako Kelti jesu osnovali Singidun (današnji Beograd) možda je ipak previše potencirana ta veza Iraca i Srba, bar sudeći po činjenici da je Y-hromozomska haplo grupa R1b1 koju ima 80% Iraca kod Srba zastupljena sa ne više od 10%. Opet, velika podudarnost kola i irskog tradicionalnog plesa, priličan broj bendova u Srbiji koji izvode irsku muziku, i uopšte, jedno pozitivno osećanje prema Ircima koje ovde u Beogradu vlada, pa domaći bend Stray Dogg i svakako najviše prvi nastup Lise Hannigan ne samo u Beogradu već i u regiji, verovatno su doprineli da se u Americana salu Doma omladine okupi više od osam stotina ljudi. Prostorom su dominirale reklame za Guinness pivo i Jameson Whiskey a bogami i hostese obučene u prigodne zelene kostime.
Možda će nekima biti čudno što je organizator odabrao Stray Dogg kao partnera Lisi, jer ovaj bend sam sebe obično taguje sa “Americana” ali meni se čini da oni ipak više naginju evropskoj muzici (čiji je jedan od praizvora keltska muzika) i po promenama tempa i po dinamici pa i po tekstovima svojih pesama. Pisati o bendu svoga sina nije baš lako jer imaš nagon da ga, kad je dobar, previše hvališ, a kad nije dobar, da ga previse kudiš, pa ću se truditi da se uzdržim od bilo kakvih ekstremnih tvrdnji. Set lista za njihov jednočasovni nastup je bila ukomponovana tako da se testiraju neke nove pesme koje spremaju za treći album najavljen za jesen ove godine ("Come Along Wind" i još nekoliko kojima ni ja ne znam imena) ali i da publika ne bude uskraćena za hitove sa prethodnog albuma ("Disappear", "Time", "Almost" i još nekoliko drugih) kao i da na kraju Dukat sam na bis otpeva jednu od meni najdražih njegovih obrada, Morrisseyjev klasik "I Know It’s Over". Dobro je to sve uradio Stray Dogg, primetan je kod njih konstantni napredak što se same svirke tiče. Reakcija publike koja je u velikoj većini došla da vidi Lisu Hannigan (iako je viđen određeni broj Dog Tailsa, fanova Stray Dogga koji ne propuštaju nijedan koncert) je bila vrlo dobra, čak odlična.
Onda je na scenu izašla Lisa. Ta količina šarma, spontanosti i blagosti odavno nije viđena na sceni Doma omladine. Početne nedaće sa baterijom njene amplifikovane akustične gitare koje su se manifestovale kao više uzastopnih glasnih praskova bi kod bilo koga drugog izazvali nervozu, negodovanje ili nešto slično. Ne i kod Lise! Uz osmeh, dovijala se kako zna i ume da ovlada situacijom i sa lakoćom uspevala da šarmira publiku. Kada joj je Marko iz Stray Dogga dodao svoju gitaru, sa zahvalnošću je prokomentarisala “Marko to the rescue!”. Čuli smo "Passenger", "O Sleep", "Little Bird", "Paper House", pa jedan od vrhunaca večeri "Safe Travels" čiji je refren publika horski otpevala. Čini se da je Lisa bila zaista iznenađena i brojem i posvećenošću prisutnih, a naročito veoma dobrim poznavanjem njenog repertoara. Usledilo je prvo iznenađenje večeri, ponovo se pojavio Dukat da bi zajedno otpevali Bert Janschovupesmu "Courting Blues". Po meni dobar izbor jer ta pesma nije od onih za egzibiciju, sa nebeskim visinama, što standardno čujemo od oba ova izvođača, već suptilna numera koja se uglavnom peva nisko, i koja potvrđuje mišljenje da je teže pevati naizgled nezahtevnu numeru. Veoma lepo slaganje glasova, što nećete čuti na priloženom snimku lošeg audio kvaliteta, ali, kako čujem, snimili su ovu pesmu u studiju pa ćete uskoro moći da uživate. Marko Ignjatović na gitari i Ana Janković na violini se svakako nisu obrukali, naprotiv! Na očekivani bis je izašla u neočekivanom okruženju. Pratio ju je kompletan Stray Dogg (bez Dukata). Prva pesma, mirnija "Flowers", bila je samo uvod u veličanstvenu "A Sail", u kojoj je Stray Dogg briljirao, da ne govorim o Lisi, koja je završila u potpunom transu izvodeći “headbanging”. Kao poslednju pesmu Lisa je izvela predivan irski tradicional. Ovacije publike koje je doživela sama kaže da će dugo pamtiti. Verujem joj kada kaže da joj je ovo jedan od najdražih koncerata u karijeri. Posle ovakvog nastupa, sve joj verujem!
Štata što nije češća saradnja domaćih bendova sa gostujućim zvezdama. Čak je vrlo retka. Iz bliže prošlosti pada mi na pamet jedino Chris Eckman i The Bambi Molesters ali Chris ipak živi u Ljubljani. Takva saradnja je na korist i gostima i domaćima. Publika veoma dobro prima takve saradnje, promoterima su mnogo manji troškovi, a domaći muzičari šire krug potencijalnih saradnika a i slušalaca. Naravno, pre svega je potrebno da se poklope senzibiliteti i muzički ukusi i da menadžeri odrade svoj deo posla povezivanja umetnika. U ovom slučaju postoji predistorija ove saradnje, Lisa je sticajem okolnosti znala i slušala Stray Dogg i pre dolaska u Beograd, bend je spremio unapred te dve pesme na kojima ju je pratio, jedino je duet sa Dukatom bio uvežban na dan koncerta, ali treba imati u vidu da su oboje tu pesmu imali u svom repertoaru od ranije.
Eto vidite, ipak je moguće pisati o Lisi Hannigan a ne pomenuti Demiana “The Greatest Bastard” Ricea. Ups, ipak nije moguće!
