Irena Žilić @ Treehouse Centar, Beograd, 07.03.2015 (support Ana Ćurčin, Dukat Stray Dogg)

Prvo putovanje za Beograd

Kada sam pre petnaestak godina, prateći sina na juniorske teniske turnire, gledao njega i njegove drugove od kojih vam je najpoznatiji Novak Đoković, pitao sam se i ja i ostali roditelji koji su posmatrali njihove mečeve kako li igraju deca iz zemalja u kojima je tenis daleko više razvijen, mladi Španci ili Amerikanci na primer. Danas je svima jasno da je to što smo mi tada gledali, bio u tom trenutku najbolji juniorski tenis na svetu. Ovaj sportski uvod pravim jer mi baš tako izgleda regionalna amerikana scena. Kao da nismo svesni koliko je dobra, koliko značajnih autora ima i koliko je relevantna u svetskim okvirima. Jedini problem je što muzika nije egzaktna disciplina kao što je sport gde ćeš, ako si najbolji, sa velikom verovatnoćom postati broj 1, dok ćeš u muzici teško, ako ćeš ikako, probiti lokalne i regionalne okvire. Možda će pomoći ako budemo više verovali u njih i ako se budemo oslobodili kompleksa niže vrednosti koji gajimo prema velikom i bogatom svetu.

Treehouse Centar je vila na Dedinju relativno daleko od centra grada ali je kao stvorena za ovakve svirke. Šank se nalazi na samom ulazu u poveliki stan sa jednom prilično velikom i dve manje sobe koje su sve ozvučene tako da oni koji su došli da se ispričaju i da usput čuju malo muzike ostaju za šankom ili u ovim manjim sobama a oni koji su došli da slušaju popunjavaju veliku sobu koja na jednom kraju ima improvizovanu binu. To je prvi razlog što nije bilo onog karakterističnog žamora koji obavezno prati akustične svirke. Drugi razlog je bio taj što su se istog dana održavali koncert grupe S.A.R.S i što još traje filmski festival FEST, pa nije bilo onih koji su, eto tako, malo izašli u grad, pričljive “gradske ekipe” (oni su bili na FESTu) ni radoznalih rođaka sa sela (oni su bili na S.A.R.S). Treći, najvažniji razlog je bio kvalitet svirke i snaga pesama koji bi u najvećoj meri ućutkale najveći broj onih iz prethodnog razloga i da su došli. Elem, skupilo se oko osamdeset ljudi spremnih da se prepuste Ireni Žilić da ih odvede na (sentimentalno) putovanje.

Lep uvod u nastup Irene Žilić dali su Ana Ćurčin i Dukat Stray Dogg koji su otpevali svako po 3-4 pesme, uglavnom nove, koje će se naći na njihovim novim albumima koji se očekuju u toku ove godine. Kao sada već regularni a dobri domaćini ovakvih akustičnih svirki, nisu pokušavali da “ukradu” show ali su sasvim lepo zagrejali publiku za glavnu zvezdu večeri.

Irena Žilić je došla sa violinistkinjom Ivanom Žabkar koju smo već videli u Beogradu na nastupu Svemira (posle koncerta smo ubeđivali Ireninog menadžera da, imajući u vidu to koliko je omiljena kao saradnik mnogim izvođačima, organizuje trodnevni festival na otvorenom “Ivana Žabkar i prijatelji”). Izvodila je uglavnom pesme sa svog jedinog albuma Travelling uz jednu novu i jednu obradu. Veoma jak i izražajan glas koji pored snage ima tu diskretnu notu ranjivosti dominira pa gitarska pratnja ostaje u drugom planu što se donekle menja kada se priključi Ivana sa svojom violinom. Set lista je pažljivo napravljena sa ključnim pesmama postavljenim na pravim mestima, pa tako posle nekoliko uvodnih ide Cricket and Mouse pa opet malo spuštanje tenzije pa opet dizanje sa On My Own, pa smirenje pa najveći hit Scars pa smirenje pa moj favorit Whatever Feels Right. Čini mi se da nisam čuo By My Side ili se varam? Ne znači da mislim da su slabije one pesme koje nisam pomenuo, jednostavno su sporije ili nježnije a kod ovakvih akustičnih svirki potrebno je održati pažnju publike podizanjem ritma i/ili intenziteta, uostalom uvek mi se više sviđa play lista koja ima više pravilno raspoređenih peakova nego ona pravljena po eksponencijalnoj krivulji.

Uvek kad mi na kraju koncerta prođe kroz glavu pomisao “zar već?” znam da sam bio na dobrom koncertu.  Večeras mi je baš to bila prva misao! Očigledno je da se već pri prvom susretu, između Irene Žilić i beogradskog americana kružoka stvorio fluid koji je toliko jak da će nas sasvim sigurno uskoro ponovo spojiti. A i “ptičica” mi je šapnula tako nešto!

Svemir - Tako jako (2014)

Zvonku Obajdin, glavnu kreativnu snagu grupe Svemir, smo pre dve godine ostavili u „Ne pitam te za istinu“, poslednjoj pesmi prvog albuma njene grupe, u totalnom rasulu, sve se raspadalo u paramparčad. Lebdela je u prostoru koji je ni na nebu ni na zemlji, sa gomilom nerešenih pitanja, kako na emotivnom, tako i na planu svakodnevnog života, što se, kao i kod svakog autentičnog autora, reflektovalo na njenu muziku. Njen tadašnji gitarista Kanizsai je stavljao ljutu travu na ljutu ranu svojim „guitar hero“ solo deonicama. Danas, dve godine kasnije, zatičemo našu junakinju kako, u prvoj pesmi novog albuma Svemira „Tako jako“, sigurnim korakom napreduje ka Beloj planini (Mont Blanc), puna optimizma i obnovljene snage. Tema ove ploče je njen novi početak uz konačni obračun sa prošlošću pa tako u pesmi „Jedro“ eksplicira taj novopronađeni optimizam u zaraznom refrenu „…ali osjećam svejedno kako topli ljetnji vjetar od mene pravi jedro…“ koji se nažalost u pesmi čuje samo jedanput, što opet, na sreću, daje priliku nama pevačima-amaterima da ga otpevamo uz muzičku pratnju Svemira, kada ga Zvonka u drugoj strofi prećuti. Rekao bih da je ključni trenutak za razumevanje cele ploče onaj kada Tomislav Žalac – Žaki (iz Erotic Biljan & His Heretics) uleti sa svojim kratkim ali genijalnim solom na usnoj harmonici i odmah vam bude jasno da je Zvonka ponovo u sedlu i da ponovo upravlja svojim životom. Pesme koje se nižu posle toga (Hladne ruke, Tako jako, Ono što sam dala, Sve i kad bih htjela, Jednog dana) kao da su završne seanse nekakve psihoterapije koju Zvonka sprovodi nad samom sobom, tokom kojih uklanja repove koji se vuku iz njenog pređašnjeg života. Kornjača je, kako je ja tumačim, pesma o izlasku iz svoje ljušture, odluka da se prestaneš biti ono što nisi, da se usudiš da udahneš slobodu i da je dalje dišeš punim plućima. Deveta, pretposlednja pesma, „Ljubit se na kiši“ objašnjava da je nova ljubav ta sila koja je bila dovoljno moćna da otera demone prošlosti i vrati narušeni poredak u njen svemir, da samo nova ljubav može da resetuje sve na novi početak. Odjavna pesma (Outro), fragment uvodne „Mont Blanc“ ali sa setnim vokalom iz off-a kao da nam govori da je i Zvonka svesna da živi „najbolje godine svoga života“ koje će potrajati…ali do kada? Ovde moram da napomenem da je, kao što je lepota u oku posmatrača, isto tako i značenje u oku tumača, pa unapred molim Zvonku da mi oprosti ako joj se ne sviđa moje čitanje njenih pesama.

Svemir koga čine pored Zvonke Obajdin (gitare, vokali, el.klavir na 1.) i Matko Boršić (bubnjevi), San Mikulec (bas) i Aleksandra Saša Dokmanović (solo gitara) a gostovala je pored pomenutog Žakija (usna harmonika na 2.) i Ivana Žabkar (violina na 5. i 7.) je vrlo „utegnut“ što bi rekli, ili dobro usviran, bez ikakvih ego-tripova, sav u funkciji muzike koju izvodi. Što se produkcije tiče (koju su sami radili), u prvom trenutku mi se činilo da je vokal trebao biti malo više izvučen u prvi plan, čime bi se dobio pop kvalitet, ali namera autorice nikako nije bila da pravi pop muziku namenjenu publici, već da koristeći rock idiom kaže nešto o sebi i svom unutrašnjem svetu, pa bi jeftino koketiranje sa slušateljstvom korišćenjem producentskih trikova mnogo više odmoglo nego pomoglo. Kada se sve sabere, zrelo ostvarenje zrele žene na vrhuncu svojih kreativnih moći koja je zaslužila da joj se vrati bar deo onoga što je dala regionalnoj kantautorskoj sceni kroz uglavnom njen projekat „Bistro na rubu šume“ čiji će se pravi značaj tek uvideti u godinama koje dolaze.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: Jedro, Kornjača, Ljubit se na kiši

P.S. Artwork Ivane Kranželić postaje sastavni deo muzike Svemira i teško je zamisliti da bi iko drugi mogao ilustrovati Zvonkine pesme bolje od nje. 

Irena Žilić – Travelling (2014)

I treća dobra vila regionalne kantautorske scene (prva je Nina Romić sa svojom Začaranom močvarom, druga Zvonka Obajdin sa svojim Bistroom na rubu šume) koja je tu titulu stekla pokrenuvši video serijal Cuckoo Sessions (snimali uz Irenu i  Luka Belani, Stray Dogg, Elephant and the Moon i Lovely Quinces) je ove godine izdala album, svoj prvi. Istina, prvo izdanje joj je krajem 2012-e na Bandcampu objavljeni EP Days of Innocence sa četiri pesme, od kojih se samo pesma By My Side, jedina snimljena uz učešće kompletnog benda, ne nalazi na albumu, što je po meni šteta, jer po svemu pripada tu.

Album, kako ga ja shvatam, govori o odrastanju, o osamostaljenju, o dobrovoljnom bekstvu iz sigurnosti u neizvesnost, o borbenosti i težnji za slobodom, ali onom najvažnijom, ličnom slobodom. Spokoj roditeljskog doma, gde te mama zove cvrčak a tata miš, ti godi, ali ti otupljuje instinkte i uljuljkuje te (Cricket and Mouse). Onda dolaze prve ljubavi i oni trenuci kad se iz slow-motion-a prelazi na fast-forward „…prestani da brineš, i uradi ono što misliš da treba uraditi…“ ohrabruje junakinja pesme svog mlađanog dragog (Whatever Feels Right). Onda dolazi vreme da se postane „svoj“ čovek i pesma koja je ključ za razumevanje ovog albuma (On My Own). Irena putuje u nepoznato, noseći samo ono što zaista želi da zadrži iz prethodnog života, odlazi da počne samostalni život, da počne da diše…A tamo baš ne cvetaju ruže, više je ružnog (The Storm) nego onog lepog, ali i lepo se može naći u prirodi (Autumn Delight) ili u sećanju na bezbrižne dane (Days of Innocence). Tešiti nekoga znači istovremeno tešiti samu sebe (Little One) jer svakim korakom koji napravimo smo sve bliže padu (The Fall). I dok glavinjamo po ovom svetu, ne znajući kuda idemo i da li ćemo tamo stići, nemamo ničega, samo snova imamo u izobilju (More Than a Lot). A rane? Rane su kao znamenja koje nas podsećaju na izgubljene, ponekad i dobijene bitke koje smo vodili (Scars) i podsećaju nas da smo još živi i slobodni “…kao vetar na otvorenom moru…“ (Eve).

Da ponovim još jednom, ovo je moj doživljaj ove ploče, možda je Irena imala sasvim nešto drugo u glavi kad je pravila ove pesme. Volim da slušam svačiji prvi album, jer u njemu je autor/ica uvek apsolutno iskren/a, na njemu su pesme koje su najčešće nastajale godinama a na čiji nastanak nisu uticali nikakvi spoljašnji faktori. Zato nam nečiji prvi album, poput kakvog manifesta, pokazuje pravce kojima će se kretati autor/ica i otkrivaju nam njegovu/njenu poetiku. Obično ga izbace u „komadu“, čini se kao da je to jedna dugačka pesma. I kod Irene je isti slučaj, svaka je otpevana na isti način, svaka je deo iste priče što sam pokušao da prikažem u prethodnom pasusu. To bi kod većine bio problem, javio bi se zamor kod slušaoca, ali Irenine pesme su, svaka pojedinačno, toliko kvalitetne da mi je veoma teško da izdvojim svoje favorite. Kada bih morao, odabrao bih svakako Cricket and Mouse, Whatever Feels Right, On My Own (kako sam krenuo, redom, navešću na kraju sve!) pa Days of Innocence, Little One i svakako Scars koja je, čini mi se, poslednja nastala i koju mogu lako da zamislim u izvođenju Dunje Ercegović aka Lovely Quinces. Ipak, Irena nije jedna od, kako ih ja zovem, „ljutih Hrvatica“ (Dunja Ercegović i Lucija Ivšić iz Punčki su im predvodnice), nemam utisak da bi nam svima j… mater kao ove pomenute, ali nije ni od onih presentimentalnih razneženih slabašnih žena. Njen glas odaje nekakvu „mušku“ čvrstinu i borbenost. Interesantna je i kombinacija potpuno američkog načina pevanja sa potpuno evropskom muzičkom pratnjom (način sviranja violinistkinje Ivane Žabkar je sigurno sličniji Elizi Carthy nego Alison Krauss!), što Ireninoj muzici daje ako ne autohtonost (nema ni traga domaćeg melosa za razliku od Nine Romić na primer), onda sigurno autentičnost mnogo veću nego da je pratila jedan ili drugi obrazac. Produkcija Marka Mrakovčića je insistirala na vokalu izvučenom u prvi plan, što albumu daje određenu pop notu. Kad se sve sabere i oduzme, ovaj album je svakako u najužem krugu kandidata za ploču godine na regionalnoj kantautorskoj sceni.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: On My Own, Whatever Feels Right, Cricket and Mouse, Scars