Mislio sam da počnem ovaj prikaz razglabanjem o regionalnohj sceni, pa komparacijom sve tri kompilacije koje je sastavio Ivan Lončarević (Jutro, Pokrivač i ova) sa osvrtom na rođenje, smrt i vaskrs srpskog (i regionalnog) rokenrola a onda mi je došlo do mozga da je ovo samo tribjut preminulom Džejsonu Molini nastao tako što su se na Ivanov poziv odazvali oni izvođači koji su u datom trenutku mogli/hteli/imali gde/ da snime svoje pesme, i da bi iz ovog odabira bilo pretenciozno izvlačiti bilo kakve opšte zaključke. Kao i svaka kompilacija, i ova je šarolika i ne verujem da postoji čovek kome će se svideti baš svaka pesma. Zato neka mi unapred oproste svi kojima se nije svidelo bilo šta što sam o njima napisao, jer sam siguran da je nekome drugome sve baš suprotno od ovog mog viđenja. Pa da krenemo redom: Prva pesma Just Be Simple u izvođenju grupe Went Dušana Filimonovića je jedna od pesama sa ove kompilacije koje su vrlo bliske originalu. To je meni kao tradicionalisti bliži pristup, naravno ne podržavam tribjut bendovske verzije, ali ova pesma to nije ni u kom slučaju. Dušanov glas je gracilniji i viši, što pesmu čini nežnijom nego što je u originalu. Veoma dobro otvaranje! Slede The Last Dictionary iz Zagreba sa u originalu predivnom Baby Take a Look koja ide otprilike ovako "Draga, pogledaj svog čoveka! Da li ti izgledam kao čovek koji ne razume da si mu ti jedna jedina?" Dok Jason te reči izgovara skrhanim glasom kao da se brani od nekakvih lažnih optužbi za preljubu ili nestanak ljubavi, The Last Dictionary ove reči izgovaraju pomalo creepy šapatom uz isto tako creepy lupkanje udaraljki, pa sve zvuči kao soundtrack za kakav horror film. Meni je to pomalo u neskladu sa osnovnom idejom pesme kako je ja doživljavam ali površan slušalac neće naći mnogo mana ni ovoj izvedbi. Hold on Magnolia sa svojim bluesy feeling-om i sporim kotrljajućim ritmom u Džejsonovom izvođenju se u verziji Ane Ćurčin pretvara u klavirom vođeni indi folk sa snažnim, upečatljivim vokalom. Pesma koja govori o neumitnom kraju ka kome se naš junak kretao ("Izdrži magnolijo, mislim da je došlo vreme..."), a čega je bio više nego svestan je u prvom slučaju tužna a u drugom dramatična. Tako valjda i treba, smrt jeste i tuga i drama. Logično sledi It's Easier Now kojom nam Džejson, uz pratnju klavira, poručuje da mu je sada lakše, tamo gde se sada nalazi. Iz Dukatovog izvođenja u kome postoji samo škrta gitara i glas koji ne silazi iz gornjih laga, saznajemo da se nalazi na nebeskim visinama, ali doza nervoze u glasu nam kaže da Džejsonu gore i nije baš tako lako, posebno ako se dole ostavi nezavršen posao. Jazzy verzija Lioness Ivane Lulić je pesma koja je u formalnom smislu možda najudaljenija od originala, ali je zato suštinu Ivana pogodila pravo u centar. Ogroman bas koji dominira Ivaninom obradom su u stvari otkucaji srca žrtve suočene sa lavicom, otkucaji srca žrtve koja se predaje. "Svaka ljubav je poslednja, svaka ljubav je najveća, svaki poljubac je poljubac za oproštaj..." poručuju nam i Džejson i Ivana Smolović, i to tako dobro i ubedljivo otpevaju da im bezrezervno verujemo. Da, da, siguran sam da bi i Džejson voleo On Tour verziju svoje Coxcomb Red. Ilija Ludvig nam potpuno menja raspoloženje, što nije neuobičajeno ni za samog Molinu, jer i on je imao skretanja sa lično-ispovednog puta i načina prezentacije svoje muzike ali mislim da nikada nije stigao na teren post-Royal Scam Steely Dan idioma (to je ono kad su Becker i Fagen postali studijski frikovi opsednuti easy listening jazz-om!). Džejsonova verzija više vuče na garažni rok, pa ko me bar malo poznaje zna na čijoj su mi strani simpatije. Ej Marks nastavljaju u živahnom stilu pokušavajući da uhvate duha, ali duh im uvek nekako izmakne. Na kraju bi sigurno uspeli da ga nisu preplašili prateći vokali i Nil Jang koji se na kraju pesme iznebuha pojavio! Petar Vranić alias Elephant and the Moon vraća celu stvar u normalne tokove, što je pravi melem na ranu za tipove poput mene potpuno nesklone iskakanju iz kolotečine "živim-svoj-jedini-život-u-srbiji" depresije. Jest' da moj drug Petar malo zavrće na Dylana, ali to je za mene plus. I na kraju dolazi veoma dugih deset minuta u obličju grupe Cadavre koja je jedinu pesmu sa poprilično dosadnog Songs: Ohia albuma Ghost Tropic učinila i iritantnom korišćenjem elektronskih instrumenata umesto akustičnih. Kao bonus, prizvala mi je ružna sećanja na prastaru pesmu Pink Floyd-a Set the Controls for the Heart of the Sun sa Saucerful of Secrets za koju sam mislio da je zauvek zakopana duboko u mojoj sve problematičnijoj memoriji. Ali, znam ljude čiji je ova pesma favorit, pa prema tome, momci iz grupe Cadavre, nemojte da se ljutite na mene, ja sam samo jedan stari tradicionalista.
Prilozi:
1.Jason Molina/Songs:Ohia/Magnolia Electric Co. originali
2. Went/The Last Dictionary/Ana Ćurčin/Stray Dogg/Ivana Lulić/On Tour/Ilija Ludvig/Ej Marks/Elephant and the Moon/Cadavre obrade
Treehouse Centar je vila na
Dedinju relativno daleko od centra grada ali je kao stvorena za ovakve svirke.
Šank se nalazi na samom ulazu u poveliki stan sa jednom prilično velikom i dve
manje sobe koje su sve ozvučene tako da oni koji su došli da se ispričaju i da
usput čuju malo muzike ostaju za šankom ili u ovim manjim sobama a oni koji su
došli da slušaju popunjavaju veliku sobu koja na jednom kraju ima improvizovanu
binu. To je prvi razlog što nije bilo onog karakterističnog žamora koji
obavezno prati akustične svirke. Drugi razlog je bio taj što su se istog dana
održavali koncert grupe S.A.R.S i što još traje filmski festival FEST, pa nije
bilo onih koji su, eto tako, malo izašli u grad, pričljive “gradske ekipe” (oni
su bili na FESTu) ni radoznalih rođaka sa sela (oni su bili na S.A.R.S). Treći,
najvažniji razlog je bio kvalitet svirke i snaga pesama koji bi u najvećoj meri
ućutkale najveći broj onih iz prethodnog razloga i da su došli. Elem, skupilo
se oko osamdeset ljudi spremnih da se prepuste Ireni Žilić da ih odvede na
(sentimentalno) putovanje.
Lep uvod u nastup Irene Žilić
dali su Ana Ćurčin i Dukat Stray Dogg koji su otpevali svako po 3-4 pesme,
uglavnom nove, koje će se naći na njihovim novim albumima koji se očekuju u
toku ove godine. Kao sada već regularni a dobri domaćini ovakvih akustičnih
svirki, nisu pokušavali da “ukradu” show ali su sasvim lepo zagrejali publiku
za glavnu zvezdu večeri.
Irena Žilić je došla sa
violinistkinjom Ivanom Žabkar koju smo već videli u Beogradu na nastupu Svemira
(posle koncerta smo ubeđivali Ireninog menadžera da, imajući u vidu to koliko
je omiljena kao saradnik mnogim izvođačima, organizuje trodnevni festival na
otvorenom “Ivana Žabkar i prijatelji”). Izvodila je uglavnom pesme sa svog
jedinog albuma Travelling uz jednu novu i jednu obradu. Veoma jak i izražajan
glas koji pored snage ima tu diskretnu notu ranjivosti dominira pa gitarska
pratnja ostaje u drugom planu što se donekle menja kada se priključi Ivana sa
svojom violinom. Set lista je pažljivo napravljena sa ključnim pesmama
postavljenim na pravim mestima, pa tako posle nekoliko uvodnih ide Cricket and
Mouse pa opet malo spuštanje tenzije pa opet dizanje sa On My Own, pa smirenje
pa najveći hit Scars pa smirenje pa moj favorit Whatever Feels Right. Čini mi
se da nisam čuo By My Side ili se varam? Ne znači da mislim da su slabije one pesme
koje nisam pomenuo, jednostavno su sporije ili nježnije a kod ovakvih
akustičnih svirki potrebno je održati pažnju publike podizanjem ritma i/ili
intenziteta, uostalom uvek mi se više sviđa play lista koja ima više pravilno
raspoređenih peakova nego ona pravljena po eksponencijalnoj krivulji. 
Mislim da nije Sveti Avgustin sa
svojom Nadom i njene dve kćeri, Hrabrosti i Besom povezao Katarinu Juvančič i
Dejana Lapanju sa njihovim škotskim kolegama muzičarima. Pre će biti da je ta
tajna veza keltsko nasleđe koje ne povezuje samo Sloveniju i Škotsku, već i veći
deo onoga što danas nazivamo Evropom. Naime prapostojbina Kelta je obuhvatala
između ostalih i teritoriju današnje Slovenije pa su se keltska plemena odatle
širila sve do Škotske, Irske i Velsa gde je, za razliku od ostalog dela Evrope,
i danas sačuvan njihov identitet. Iako nisam proučavao nikakve antropološke studije, moj je utisak da je i keltsko muzičko nasleđe duboko utkano u
evropsku muziku, kako umetničku, tako i popularnu (narodnu). Iseljenici su taj
keltski supstrat preneli i u Ameriku, gde je, pomešan sa afričkim i nativno
američkim uticajima izgubio stilsku čistoću ali se i dalje da jasno prepoznati.
Katarina se, prema tome, oseća kao riba u vodi dok izvodi ove folk numere na
njoj stranom jeziku (iako se ne primećuje da joj je to strani jezik) ali sa
ritmičko-melodijskim obrascima koji su im usađeni duboko u genima. I nama koji
ih slušamo, te su balade nekako bliske, kao da ih oduvek znamo. Tema ove ploče
su žene. Od nepoznatih mučenica koje trpe nasilje pijanih muževa, do onih koje
su se snagom svojih ličnosti uzdigle do najvećih dostignuća ljudskog roda. I u
tri "spoken word" numere, gosti iz Škotske David Campbell, Tom Muir i
Lawrence Tulloch govore o ženama, onima iz bajki, mitova i legendi, ali isto
tako govore da se ljudska suština, uprkos tehnološkom i civilizacijskom
napretku, ni za mrvicu ne menja. Bili žene ili muškarci, verovali u ove ili one
bogove, vi sami ste ti koji ćete sebi kreirati sudbinu, tako ja čitam
Katarininu poruku koju nam šalje ovim pesmama. Ova ploča je oda ženi kao
takvoj, ali je za mene istovremeno oda kreatorki ovog muzičko-scenskog dela,
Katarini Juvančič koja, skromna kakva jeste, nipošto nije htela samu sebe da
gura u prvi plan. Ta skromnost ide dotle da na plakatu koji najavljuje scensko
izvođenje ovog dela u Edinburgu uopšte nije navedeno njeno i Dejanovo ime (svi
ostali učesnici su navedeni!) a da ona to uopšte nije primetila sve dok joj
neki dobronamernik sa fejzbuka nije na to ukazao. Dejan Lapanja je takođe
zauzeo "low profile", skoro uopšte nema gitarskih sola (lažem, ima
jedan lep u Sister Sun i još jedan u Rosi takođe), kao da je namerno prepustio
svojim škotskim prijateljima svetlost pozornice a on ostao duboko u senci.
Ipak, prepoznaju se njegova lucidna aranžmanska rešenja i postepeno dizanje
atmosfere sa krešcendom u pesmi o Rozi Luksemburg na kraju ploče. Neki od
najboljih škotskih folk muzicara koji su na njoj svirali su sasvim opravdali
svoju reputaciju. Tinka Volarič i Jerneja Rodica su uradile maestralni posao
kao ilustratorka i dizajnerka. Ali, koji je domet ovako lepo skrojenog dela?
Izgleda da će lakše biti organizovati koncertnu promociju u zapadnoj Evropi
nego u regionu, iako je i u novoprocvetaloj regionalnoj kantautorskoj sceni takođe
prisutan odjek tih proto-evropskih keltskih uticaja. Na primer, u Fire’s NeverWrong beogradskog benda Stray Dogg ili u pesmi Guide me home grupe Nikol, Luka
i Vedran iz Pule ili pak u pesmi I Can't Ane Ćurčin iz Beograda. Mislim da se
kvantitativnim pa sledstveno tome i kvalitativnim procvatom scene formirala i
publika koja u sve većem broju dolazi na ovakve koncerte spremna da prihvati
intenzitet isporučenih emocija i autentične autorske vizije. Zato bih želeo da
vidim Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju u Beogradu. Uostalom, staro keltsko
pleme Skordisci su, pre nekoliko milenijuma, spuštajući se niz Dunav i Savu, prvi
uspostavili te regionalne veze koje, kolikogod ih istorijske okolnosti
prekidale, uvek teže da se ponovo formiraju. Šta ćete lepše, ako to bude uz
pomoć muzike!
Prošle godine, jesenju sezonu u KC Gradu su otvorili Ana Ćurčin i Dukat Stray. Oni su bili tu i ove godine, ali u publici, koja je bila brojna i dobro raspoložena. Ovogodišnji rekao bih double-bill sačinjavali su Matija Habijanecalias The Marshmallow Notebooks, dragi gost iz Hrvatske i šampioni domaće klupske scene On Tour. Otvorio je Matija, ovoga puta sasvim sam, i svojim toplim prijatnim glasom, predivnim melodijama i spontanim pomalo nespretnim najavama pesama osvojio i one dosada neinicirane. Izveo je novi singl You Can Tell Me Lies, izveo je Summer sa Markom na mandoli, koji mu se spontano priključio, ali je zvučalo kao da su sto puta pre nastupa prosviravali jer se dobri muzičari lako uklope i brzo skapiraju, izveo je obradu stanovitog Matthew-a, posle mi je objasnio da je to M.Ward, izveo je takođe spontani ali savršeni duet sa Ikom, izveo je i The Last Tourist in Town, takođe jedan od mojih favorita, samo nije izveo I'll OK It ali mora nešto da ostavi i za sledeći put. A sledeći put nadam se da smo zaslužili da dođe sa celim bendom. On Tour su se savršeno nadovezali na prethodnu svirku. Ika, Vlada i Marko su zaista, svaki od njih pojedinačno, izvrsni. Šta se tek dobija kad se te tri ličnosti sa svim svojim kvalitetima, spoje u skladnu celinu. To nije lako rečima opisati, oni koji ih nisu slušali moraju to što pre da učine, a prilike će biti jer se uveliko priprema novi album sa kojeg su večeras izveli dve pesme od kojih će obe a ona prvoizvedena sigurno stati rame uz rame sa Hondo, Arrows ili Fire, Darling, već sada klasicima domaće scene. Naravno, nije izostalo ni nekoliko obrada, od kojih je ona Danny Whitten-ove "I Don't Wanna Talk About It" provereno izazvala nekoliko potoka suza u publici. Veče ispunjeno veoma kvalitetnom muzikom i to kvalitetnom u globalnim razmerama vas natera da se zapitate kada će ta za sada tajna andergaund regionalna scena čiji su Habijanec i On Tour svakako jedni od najkvalitetnijih ali sigurno ne jedini predstavnici, isplivati na površinu i dobiti više nego zasluženo priznanje muzičkih mejnstrim medija. Istina je da se u regionalnom izdanju Rolling Stone-a pomene i Matija i Dunja Ercegović, ali sve je to na nivou incidenta i slučajnosti, jer ne mogu da dođu na red od Brege, Tončija Huljića, Gobca, Koje i drugih zaslužnih ili manje zaslužnih veterana. Ali šta čovek od Rolling Stone-a da očekuje kad nije doš'o na red ni Mile Kekin iz Hladnog Piva!
