Mislio sam da počnem ovaj prikaz razglabanjem o regionalnohj sceni, pa komparacijom sve tri kompilacije koje je sastavio Ivan Lončarević (Jutro, Pokrivač i ova) sa osvrtom na rođenje, smrt i vaskrs srpskog (i regionalnog) rokenrola a onda mi je došlo do mozga da je ovo samo tribjut preminulom Džejsonu Molini nastao tako što su se na Ivanov poziv odazvali oni izvođači koji su u datom trenutku mogli/hteli/imali gde/ da snime svoje pesme, i da bi iz ovog odabira bilo pretenciozno izvlačiti bilo kakve opšte zaključke. Kao i svaka kompilacija, i ova je šarolika i ne verujem da postoji čovek kome će se svideti baš svaka pesma. Zato neka mi unapred oproste svi kojima se nije svidelo bilo šta što sam o njima napisao, jer sam siguran da je nekome drugome sve baš suprotno od ovog mog viđenja. Pa da krenemo redom: Prva pesma Just Be Simple u izvođenju grupe Went Dušana Filimonovića je jedna od pesama sa ove kompilacije koje su vrlo bliske originalu. To je meni kao tradicionalisti bliži pristup, naravno ne podržavam tribjut bendovske verzije, ali ova pesma to nije ni u kom slučaju. Dušanov glas je gracilniji i viši, što pesmu čini nežnijom nego što je u originalu. Veoma dobro otvaranje! Slede The Last Dictionary iz Zagreba sa u originalu predivnom Baby Take a Look koja ide otprilike ovako "Draga, pogledaj svog čoveka! Da li ti izgledam kao čovek koji ne razume da si mu ti jedna jedina?" Dok Jason te reči izgovara skrhanim glasom kao da se brani od nekakvih lažnih optužbi za preljubu ili nestanak ljubavi, The Last Dictionary ove reči izgovaraju pomalo creepy šapatom uz isto tako creepy lupkanje udaraljki, pa sve zvuči kao soundtrack za kakav horror film. Meni je to pomalo u neskladu sa osnovnom idejom pesme kako je ja doživljavam ali površan slušalac neće naći mnogo mana ni ovoj izvedbi. Hold on Magnolia sa svojim bluesy feeling-om i sporim kotrljajućim ritmom u Džejsonovom izvođenju se u verziji Ane Ćurčin pretvara u klavirom vođeni indi folk sa snažnim, upečatljivim vokalom. Pesma koja govori o neumitnom kraju ka kome se naš junak kretao ("Izdrži magnolijo, mislim da je došlo vreme..."), a čega je bio više nego svestan je u prvom slučaju tužna a u drugom dramatična. Tako valjda i treba, smrt jeste i tuga i drama. Logično sledi It's Easier Now kojom nam Džejson, uz pratnju klavira, poručuje da mu je sada lakše, tamo gde se sada nalazi. Iz Dukatovog izvođenja u kome postoji samo škrta gitara i glas koji ne silazi iz gornjih laga, saznajemo da se nalazi na nebeskim visinama, ali doza nervoze u glasu nam kaže da Džejsonu gore i nije baš tako lako, posebno ako se dole ostavi nezavršen posao. Jazzy verzija Lioness Ivane Lulić je pesma koja je u formalnom smislu možda najudaljenija od originala, ali je zato suštinu Ivana pogodila pravo u centar. Ogroman bas koji dominira Ivaninom obradom su u stvari otkucaji srca žrtve suočene sa lavicom, otkucaji srca žrtve koja se predaje. "Svaka ljubav je poslednja, svaka ljubav je najveća, svaki poljubac je poljubac za oproštaj..." poručuju nam i Džejson i Ivana Smolović, i to tako dobro i ubedljivo otpevaju da im bezrezervno verujemo. Da, da, siguran sam da bi i Džejson voleo On Tour verziju svoje Coxcomb Red. Ilija Ludvig nam potpuno menja raspoloženje, što nije neuobičajeno ni za samog Molinu, jer i on je imao skretanja sa lično-ispovednog puta i načina prezentacije svoje muzike ali mislim da nikada nije stigao na teren post-Royal Scam Steely Dan idioma (to je ono kad su Becker i Fagen postali studijski frikovi opsednuti easy listening jazz-om!). Džejsonova verzija više vuče na garažni rok, pa ko me bar malo poznaje zna na čijoj su mi strani simpatije. Ej Marks nastavljaju u živahnom stilu pokušavajući da uhvate duha, ali duh im uvek nekako izmakne. Na kraju bi sigurno uspeli da ga nisu preplašili prateći vokali i Nil Jang koji se na kraju pesme iznebuha pojavio! Petar Vranić alias Elephant and the Moon vraća celu stvar u normalne tokove, što je pravi melem na ranu za tipove poput mene potpuno nesklone iskakanju iz kolotečine "živim-svoj-jedini-život-u-srbiji" depresije. Jest' da moj drug Petar malo zavrće na Dylana, ali to je za mene plus. I na kraju dolazi veoma dugih deset minuta u obličju grupe Cadavre koja je jedinu pesmu sa poprilično dosadnog Songs: Ohia albuma Ghost Tropic učinila i iritantnom korišćenjem elektronskih instrumenata umesto akustičnih. Kao bonus, prizvala mi je ružna sećanja na prastaru pesmu Pink Floyd-a Set the Controls for the Heart of the Sun sa Saucerful of Secrets za koju sam mislio da je zauvek zakopana duboko u mojoj sve problematičnijoj memoriji. Ali, znam ljude čiji je ova pesma favorit, pa prema tome, momci iz grupe Cadavre, nemojte da se ljutite na mene, ja sam samo jedan stari tradicionalista.
Prilozi:
1.Jason Molina/Songs:Ohia/Magnolia Electric Co. originali
2. Went/The Last Dictionary/Ana Ćurčin/Stray Dogg/Ivana Lulić/On Tour/Ilija Ludvig/Ej Marks/Elephant and the Moon/Cadavre obrade
No comments:
Post a Comment