Da parafraziram bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića posle pregovora u Rambujeu pred bombardovanje 1999. kada je neprestano ponavljao da oni (NATO pakt) hoće samo "trupe,trupe i trupe!" Tako i oviJarboli, samo "gitare, gitare, gitare" i ništa drugo, samo gitare! Gitare svih oblika, veličina i boja, bas gitare, solo gitare, električne, akustične (ma ne, nema akustičnih), gitare svuda oko nas, gitare koje nas bombarduju, gitare koje nas opkoljavaju, gitare koje prete da nas unište! Mi smo se opirali, pokušavali da ih izbegnemo, ali gitare su nas saterale u ćošak, u mišju rupu, u slepu ulicu. Prvo smo ih mrzeli a onda smo počeli da u njihovom maltretiranju nalazimo neko perverzno zadovoljstvo, počele su da nam se sviđaju, počeli smo da ih volimo. Od tih gitarskih šamara, od udaraca ispod pojasa, aperkata i direkata, nismo ni primećivali o čemu nam Jarboli pričaju, ni sad na trećem preslušavanju ne mogu da se usredsredim na tekstove, ali intuicija mi govori, a i gitare, da se ovde radi o seksu, bar u možda najboljoj stvari "Hajde", i o ljubavi i to onoj sudbinskoj u "Možda će pasti" koja se završava ovako: ...Ovih dana možda će pasti, Razbiće oba kolena, Neko zbunjen možda će stati, I dići je sa pločnika...
No comments:
Post a Comment