Stray Dogg – Prvih deset godina (trenuci koje ću pamtiti)

foto: Milena Popović

Roditeljima se često zamera da svoje neostvarene snove žele da ostvare preko svoje dece, pa ih teraju da uče i završavaju škole, ili da se bave sportom, ili štagod drugo što su želeli a nije im se ostvarilo. Ja sam oduvek želeo da se bavim rokenrolom ali za to na žalost nisam imao ono što je najpotrebnije – ni volju ni talenat. Ipak, nisam ja taj koji je terao Dušana da krene tim putem. Čak nisam bio ni svestan da se to događa kad je počelo da se događa. Nisam čuo da vežba gitaru u njegovoj sobi na spratu (dobra zvučna izolacija!), mislio sam da uči po ceo dan. Nisam bio svestan ni onda kad nam je Dukat, jedne zimske večeri 2011. onako usput rekao da ide na svirku. OK, pomislio sam, nije ni prva ni poslednja na koju ide, ne znam što mi to uopšte govori. Ono što nije rekao je to da je to njegova svirka, i to prva ikada. Za istoriju, reći ću da se odigrala 12.02.2011 u odavno nepostojećoj Žici, u Karađorđevoj ulici pre nego što je ta ulica postala fensi. Prvoj svirci, dakle, nisam prisustvovao. Ni drugoj, ni trećoj. Tada još uvek nije bio spreman da nastupi pred roditeljima, a mi nismo insistirali. Onda je došao KC Grad i otvaranje za Chinawoman. Prvi trenutak za pamćenje. Nerina i ja smo bili valjda najuzbuđeniji ljudi u prepunom KC Gradu. Iz današnje perspektive, to je bilo daleko od dobre svirke, u onoj gužvi jedva da se išta čulo a i sastav koji su činili Ana (violina), Jelena (klavir), Dukat (akustična gitara) i Štef Unković (električna gitara) nije bio baš usviran. Bez bubnjeva i basa sve je nekako lebdelo u vazduhu. Bogami, lebdeo sam i ja, ali od ushićenja. Ono kad ti se ostvaruju dečački snovi, to je bilo to osećanje. Kakve god da su bile te prve svirke, bilo je ljudi koji su osetili potencijal i pomogli razvoju karijere. Prvi od svih Dule Bauk, čuveni tonac B92 koji je odmah primetio potencijal i ponudio besplatno snimanje  albuma. Kao rezultat, u Baukovoj sobi nastao je "Almost". Pa Ivan Lončarević, koji je od početka bio i prijatelj i savetnik i menadžer i izdavač i popularizator. Ili filmadžije Ikić i Jaćimović, koji su nagovorili Dukatovog budućeg kuma, producenta Milana Stojanovića da snimi spot Strej Doga za pesmu „Almost“, sa Anom Konjović (ćerkom Slobe Konjovića) u glavnoj ulozi. Retko ko je imao priliku da debitantski spot snimi na vrhunskoj profesionalnoj opremi, uz kompletnu filmsku ekipu i to za nula dinara. Sledeći momenat za pamćenje bio je onaj čuveni rasprodati koncert u DOBu sa Bitipatibi, što je bilo iznenađenje za sve, uključujući i uvek dobro obaveštenog o događajima na sceni Dragana Ambrozića. Jedan od najdražih trenutaka u celoj karijeri Strej Doga za mene je onaj kad su na pola pesme „Drunk“ uz nezapamćene ovacije, na scenu po prvi put izašli basista Miljan Đokić (kome je to bio jedini nastup sa SD – Vlada je svirao već sledeću svirku) i (tom prilikom) bubnjar Uroš Milkić, inače legenda beogradske alternativne scene. To je onaj prelomni trenutak, kada postaje jasno da Strej Dog neće igrati samo jedno leto. Interesantno je da je na tom koncertu za bubnjevima Bitipatibi koji su nastupili posle Strej Doga sedeo Marko Ajković, sada moj zet. Pamtim i trenutak kad je, negde u to vreme, izašao Dukatov intervju u nedeljniku „Vreme“ dat istom tom Ambroziću, koji je verovatno morao da objašnjava urednicima zašto baš Dukat, tada još sasvim anoniman, u ranoj fazi svoje karijere. U januaru sledeće godine, 2012, u sred noći Dukat ulete u moju radnu sobu: tata, idi na sajt Blica! Kad tamo, kao grom iz vedra neba, tekst o Strej Dogu iz pera nikog drugog do legendarnog Aleksandra Žikića, uz Žikicu Simića mog omiljenog rok pisca. Kako je on došao do albuma „Almost“ objavljenog samo na Bandcampu i na CDu ručne izrade (ja sam narezivao, Marija dizajnirala omot, a cela porodica ga sklapala i lepila) koji je na promociji u BIGZovoj Čekaonici „otišao“ do poslednjeg primerka, to ne znam, ali znam da mu se veoma svideo, bar po onome što je napisao. Sećam se da te noći nisam mogao da zaspim. I Žikica Simić je mnogo puta pisao o Strej Dogu, i uvek afirmativno, još od koncerta Mark Ajcela kada je Strej Dog bio podrška, i svaki njegov tekst sam čitao sa uživanjem. KC Grad, omiljeno okupljalište gradske omladine početkom desetih godina je 2013 postao skoro pa stalna rezidencija Ane Ćurčin i Strej Doga. Njihov prvi (od nekoliko) nastup u prepunoj bašti pamtiću pre svega po kaveru Nil Jangove pesme „Out On The Weekend“ kome se i danas rado vraćam (ima snimak na Jutjubu). Nastup u Mojo Klubu  u Senti 26.7.2013 nije bio mnogo bitan za Strej Dog, ali jeste za mene, jer sam tada upoznao svog danas dobrog prijatelja i muzički srodnu dušu (koliko to mogu biti jedan Zvezdaš i Partizanovac) Milana Gagića. Negde u to vreme Dukat se pojavio u kultnoj emisiji radio Beograda Pop Karusel koju vodi Katarina Epštajn, koja ga je uvek bezrezervno podržavala. Ipak, ključni događaj za bend te godine bio je onaj trenutak kad je Devendra Banhart na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici šerovao Dukatovu pesmu „Time“ koju je snimio sa Strej Dogom u Beogradu ranije. Ni pre ni posle, kad je Strej Dog u pitanju, brojač pregleda na Jutjubu se nije tako brzo vrteo. Sa današnjim danom stao je na 540.000. Te godine održan je prvi od pet Americana Night festivala, čiji je bend domaćin bio i ostao Strej Dog. Uz njih, te prve godine održavanja, na programu su bili i Ana Ćurčin, On Tour i Wooden Ambulance, najbolji lajnap tog festivala ikada. 2014 ključni događaji bili su mejnstejdž na Exitu i SeaRock festival u Kotoru, kada je na koncert došlo nekoliko autobusa fanova iz Podgorice. Sećam se da je na sred nastupa došlo do kvara na električnim instalacijama, što ipak nije „ubilo“ raspoloženje oduševljene publike. Draga uspomena mi  je i prvi nastup Lise Hannigan u Beogradu, 2015 uz pratnju Strej Doga i „Attic Session“ video koji su snimili sa Bert Janšovom pesmom „Courting Blues“. 2016 je godina nastupa u velikim dvoranama: rasprodat Sava Centar sa Anom Ćurčin, inače čestom Dukatovom saputnicom (i publika i izvođači su bili na stejdžu – oko 700 mesta) i rasprodat Lisinski u Zagrebu (mala dvorana) koji posebno pamtim i po prijemu publike i po gostoljubivosti osoblja. I po prvom velikom nastupu JR Augusta. Nastup u kazalištu Marin Držić u Dubrovniku kasnije te iste godine možda nije oborio rekord u poseti, ali je svakako bio stvar prestiža. To je godina u kojoj je Strej Dog nastupio pred najbrojnijom publikom ikada – na Lake Festu u Nikšiću, neposredno pre Manu Chao, kada je bilo prisutno, po mojoj proceni 10.000 ljudi. 2017 smo gledali Stray Dogg u Italiji, u Trstu, na festivalu koji je organizovao još jedan drag prijatelj i saradnik Marco Valva. To je bio kraj njihove evropske turneje, jedne od nekoliko koje su tokom ovih deset godina imali. Drag mi je i nastup u Novom Sadu 2020, u sred pandemije, u okviru festivala uličnih svirača, po očajnom vremenu ali u dobrom društvu (Gagiću i meni se pridružio prof. Zoran Paunović, lepo smo se ispričali posle koncerta). Drag mi je i skorašnji dvoipočasovni razgovor Galeba Nikačevića (supruga dugogodišnjeg PR-a Strej Doga Sandre Planojević) i Dukata za Galebov popularni „Agelast“ podkast. Jedan od mojih najvećih ličnih dobitaka za ovih deset godina karijere Strej Doga je to što sam stekao veliki broj prijatelja, i starih i mladih, sa jugoslovenskih prostora ali i izvan njih. Da nije bilo Strej Doga sigurno ne bih počeo da se krećem u tim krugovima pa ni da pišem o muzici. Rado se sećam i trenutka kada se pesma „Drunk“ našla na BIRPovoj kompilaciji američkih indi bendova, ili kad je postala viralna pesma „Almost“ u videu o brizi za kućne ljubimce mađarske rediteljke koji ima 40 miliona pregleda, ili kad se „She Said“ našla na zvaničnoj Mercedesovoj kompilaciji. Drago mi je bilo kad se Stray Dogg našao na plejlisti nekog radija na Aljasci, ili kad sam na Spotifaju video da je pesma „Time“ hit u Turskoj. Najbizarnije je bilo korišćenje pesme „Smile“ u kampanji nekog političara za izbore u Kaliforniji. To su moji trenuci za pamćenje kad se radi o Strej Dogu. Možda bih pamtio, da sam bio prisutan, svirku u Studiju 6 Radio Beograda, ili nastupe na festivalima u Groningenu, Klermon-Feranu, Budimpešti, Kelnu, ili u rasprodatom klubu Lotte Lindenberg u Frankfurtu na Majni, u Kvirineti u Rimu, ili u Sori kod dragog projatelja Vittoria, možda i onaj u Moskvi sa Anom Ćurčin. Možda bih pamtio turneju po selima i gradovima Poljske, gde je Stray Dogg prilično popularan. Možda bih pamtio i dan kad su Ceca Đolović, Ivan Lončarević, Ana Ćurčin i Dukat osnovali Pop Depresiju ali za to nisam ni znao, to sam saznao iz skorašnje Ivanove objave kojom je najavio koncert za desetogodišnjicu. Bilo je i retkih trenutaka koje bih radije zaboravio, ma primer onu promociju drugog albuma u Božidarcu, kada su se, prvo ozvučenje a zatim i svirka benda, prosto raspali. Ili, ona svirka u nekompletnom sastavu na Mikser festivalu, po pljusku, na nepokrivenoj bini i natezanje oko isplate honorara koje je usledilo. Srećom, mnogo je manje bilo loših nego lepih uspomena. Za mene, ovih deset proteklih godina su bile možda najbolje godine mog života, i zbog nas, i zbog sina i zbog kćerke Marije, koja je paralelno gradila svoju uspešnu umetničko-poslovnu karijeru, koja se često ukrštala sa Strej Dogom (dizajn omota albuma, režija najuspešnijeg Strej Dog spota, scenografija koncerata, izrada merčendajza). Od njih i njihovih životnih saputnika Nataše i Marka dobismo i tri unuka, i četvrta je na putu – šta više od života tražiti! Na kraju mogu samo da poručim Ani, Jeleni, Marku, Vladi, Andreju, Dukatu, ali i bivšim članovima Relji, Urošu Milkiću, Štefu Unkoviću, Đokiću, Boletu Mijuškoviću i anonimnom gitaristi poznatom po kodnom imenu Džimi Hendriks koji je svirao druge večeri Chinawoman – Srećna vam prva desetogodišnjica!

 Srđan Strajnić

 Allison Russell – Outside Child

To što je Alison Rasel svoj prvi solo album objavila u svojoj četrdesetoj godini dosta govori o njoj samoj. Govori o njenoj samosvesti i intelektualnom poštenju. Tek kada je u potpunosti artikulisala ono što ima da kaže o sebi i svom životu (a u pitanju su užasno teške, da ne kažem mučne stvari) rešila je da s tim izađe u javnost. Zato je album toliko savršen, zato je bila u stanju da vrlo otvoreno, za malo pa sasvim eksplicitno govori o seksualnom zlostavljanju od strane bliskog člana porodice, u ovom slučaju očuha, uz majčino okretanje glave na drugu stranu. Za razliku od Džon Derniela (The Mountain Goats) u identičnoj situaciji, sa majkom koja se pravi da ništa ne primećuje, koji očuha zlastavljača doživljava kao vuka koji dolazi u svoju jazbinu („Our mother has been absent ever since we founded Rome, but there’s going to be a party when the wolf comes home“ – „Up The Wolves“), Alison sasvim suprotno, čopor vukova doživljava kao spas („The wolves came down, they called me kin; They gave me strength to run and chase“ – „The Hunters“) a očuha i majku kao lovce („Oh Papa, oh Mama; It is of you I am afraid; The hunter and the hunter's bride; Your teeth as sharp as razor blades“).

„Outside Child“ je album koji je u svojoj celosti posvećen kontinuiranom zlostavljanju od strane očuha i majke (Alison ni na koji način ne opravdava majku kad govori o tome). Već prva pesma, „Montreal“ govori o tom gradu kao utočište za zlostavljano dete, govori o gradu koji je prigrlio i zaštitio izgubljenu devojčicu („…ja sam tvoje dete, Montreale…“). Jasno je to i iz naslova albuma, jer outside child u slobodnom prevodu znači dete ulice. Bitne pesme su i „Nightflyer“ koja poput kakvog horor filma dočarava atmosferu prolongiranog zlostavljanja. Iz noći u noć zvuk koraka na stepeništu, silueta na vratima, zadah ustajalog piva iz usta i čekanje da dođe zora kao spas. Ja sam ponoćni jahač, ja sam noćni letač, ja sam anđeo jutra…tako se racionalizuje grozno iskustvo. U pesmi „Persefona“, Alison koristi mit o toj boginji iz grčke mitologije da bi prikazala rascep u kome se nalazila – rascep između mlade, čedne devojke, što bi trebala da bude i kraljice podzemnog sveta kidnapovane od boga Hada, koja je upoznala najmračnije dubine ljudske patnje, što je njena stvarnost. Pesma „4th Day Prayer“ nastavlja priču o Persefoni, iako bez pominjanja njenog imena. Jasna je aluzija na nju i njenu podeljenost između mračnog podzemnog sveta u kome je provodila šest meseci tokom jedne godine i sunčanog sveta na površini zemlje na kojem je provodila drugih šest meseci, i života Alison Rasel, za koju je noć bila pakao, a dan raj. Jadan, ali raj. U toj pesmi govori i o svom poreklu i životnoj priči, koji su uticali na njenu nesrećnu sudbinu. Pominje Grenadu, malo ostrvo u Karibima, odakle je njen biološki otac, koga je upoznala mnogo kasnije od vremena događanja opisanih na ovom albumu. Indirektno pominje i svoju pretkinju (predak – pretkinja?) Kvašibu (poznatu iz njene pesme „Quasheba, Quasheba“ sa „Our Native Daughter“ albuma) koja je kao robinja dovedena iz zapadne Afrike. Pominje sve te usude koji su je, po principu jedna-stvar-vodi-ka-drugoj, doveli u situaciju u kojoj se nalazi. Pesme „The Running“ i „The Hunters“ su povezane – lovci otelotvoreni u majci i očuhu, i lovina (to je ona sama) u stalnoj interakciji. Njeno škotsko poreklo, koje je preko bake donelo misticizam i vradžbine, opevano je u pesmi „Hy-Brasil“. Pesma „All Of The Women“ spada u njene priče sa ulice i govori o prostitutki koju jedne večeri nije srela na njenom ćošku. Ne, ne može se pomisliti da je nema jer joj se nešto lepo desilo, može se samo zabrinuti za njenu sudbinu. Na ulici se lepe stvari ne događaju.

Slučaj Alison Rasel pokazuje da se ipak događaju. Ona je, zahvaljujući čvrstini karaktera, jakom odbrambenim mehanizmima i velikom talentu uspela da se sasvim sama izvuče iz bezizlazne situacije i da napravi respektabilnu karijeru koja će se tek razvijati. Iako joj je, kao što rekoh, ovo prvi solo album, daleko je ona od početnice. Počela je u vankuverskom roots sastavu Po’ Girl koji je izdao sedam albuma (2003-2010) a nastavila sa svojim suprugom JT Nerom u čikaškoj amerikana/folk grupi „Birds of Chicago“ kaja je izdala 3 albuma i EP (2013-2018). Nikako ne treba zaboraviti njen najuspešniji rad do sada, u supergrupi „Our Native Daughters“ sa Rajanon Gidens, Lejlom MekKala i Ametist Kia čiji je album „Songs Of…“ tretirao primarno rasna pitanja, i tek u okviru njih ženska. Sazrevala je godinama Alison, i personalno i umetnički, da bi se osetila sposobnom da svoje užasno iskustvo iskaže na potpuno zadovoljavajući način. Može se reći da je u potpunosti uspela u tome, toliko da se ovaj album može uvrstiti u najveće ispovedne albume svih vremena. Jer, znate, jedno je sesti i napisati pesmu o nekome ili nečemu, ispričati nečiju priču, kroz pesmu iskazati stav, a nešto sasvim drugo potpuno se otvoriti i kroz pesmu otkriti svoje najintimnije stvari. Još kad se to uradi na skoro savršen način, onda imamo album godine, iako godina nije stigla do svoje polovine. Teško je odrediti žanr ove ploče, što ne iznenađuje, jer je Alison u svim svojim dosadašnjim projektima meandrirala kroz roots žanrove, ne držeći se nijednog „ko pijan plota“. Uvek je to bila fina sinteza čiju je rezultantu bilo teško imenovati. Muzika koju čujemo na ovom albumu, ako se mora negde svrstati, neka se svrsta u soul. Tako barem meni zvuči.

JT Nero alias Džeremi Lindzi i Alison Rasel su devet od jedanaest pesama komponovali zajedno, a dve su delo same Alison. JT Nero svira akustičnu gitaru i peva, Alison svira klarinet i bendžo i peva, Dru Lindzi klavijature, Kris Meril bas, Stiv Doson pedal stil gitaru, a Džejson Burger i Džejmi Dik bubnjeve. Prateće vokale pevaju The McCrary Sisters, nešvilska gospel grupa, Yola i Ajrin Rea. Album je producirao Dan Knobler, producent koji je radio sa Kelsi Voldon, Kerolajn Spens, Ajrin Rea, Rodnijem Krauelom…

Na kraju, ponoviću još jednom: retko se sreće album tako savršeno spakovan. Čim vidiš omot, znaš da je vlasnica albuma osoba sa stilom i dobrim ukusom. Čim počneš da slušaš ploču znaš da je u pitanju nesvakidašnje delo koje ima trajnu vrednost. Čim sklopiš oči, vidiš slike, i one uznemirujuće i one ohrabrujuće. Čim muzika prestane, pustiš je ponovo. I ponovo. I ponovo. (indie folk, 9.0/10)

Miloš Zubac – Paralele I & II 

Ne znam da li sam dobro rešio zagonetku koju mi je sa ova dva albuma postavio Miloš Zubac, čovek sa kojim osećam veliku bliskost, iako nismo u životu proveli više od par sati zajedno, kad se saberu svi naši susreti. Naši se razgovori vode preko naših javnih dopisivanja, iako tu nismo ravnopravni – on je umetnik a ja puki komentator. Ipak, kroz njegovu umetnost i moje komentare se sve bolje upoznajemo. Da li se poznajemo dovoljno da proniknem u suštinu „Paralela“, to ne znam, tim pre što se one mogu posmatrati iz različitih uglova. Iz ugla sinhroniciteta nikako nije slučajno što su Paralele nastale 2018 i 2019 godine, paralelno (da, paralelno!) sa nastankom albuma „Manastiri“. Karl Gustav Jung bi rekao da to nije slučajno jer „Manastiri“ i „Paralele“ povezuju duhovno i svetovno nasleđe porodice Zubac. 

Svetovno i duhovno se u Milošu Zupcu prožimaju na najbolji način. Duhovno se prosto svodi na ljubav, baš kao što i treba da bude. Duhovni život Srba je danas nezamisliv van istorijskog konteksta, koji, bremenit lošim nasleđem, ne dozvoljava bezgraničnu, bezuslovnu ljubav kakvu je Isus Hrist propovedao. Miloš ne haje mnogo za pristup po kome se patriotizam zasniva na agresiju prema drugome. Poslušajte zato pesmu „Hercegovina“ Nikole Ninkovića (koja je u aprilu ove godine izdata kao singl) koju je Zubac izveo sa Ninom Romić, ta pesma je najbolji primer za bezuslovnu ljubav koju pominjem. Hercegovina je zajednička otadžbina obe autorske ličnosti koje izvode tu pesmu a koje se razlikuju po polu, veri i zemlji u kojoj žive, ali ljubav prema Hercegovini poništava sve te razlike.

„Ako raj nije mesto, nego vreme, tvoj ga je otac upravo dvostruko zadobio“ - ta je rečenica iz pesme „Paralele“ ključ za razumevanje ova dva albuma. Simboli trajanja, ali i sama supstanca trajanja u prostorno vremenskom kontinuumu, su Mej (Paralele I) i Milena (Paralele II) Zubac, autorove kćerke, koje su, svaka na „svom“ albumu, čak priložile po jednu svoju autorsku pesmu. Na Mejinom albumu (Paralele I), u pesmi o kojoj govorimo, ljubav se poistovećuje sa porodicom čiji je svaki novi izdanak paralelna linija koja dolazi iz beskraja i ide u beskraj. Objasniću ovo podrobnije kada budem govorio o Mileninom albumu (Paralele II). U pesmi „Čovek sa zvezda“, otpevanoj u formi propovedi, Miloš govori o preminulom dedi svojih devojčica i opet o bezgraničnoj ljubavi koja je ipak nemoćna pred samo jednom stvari – pred činjenicom da smo smrtni. Još čovek nije našao recept kako da se pripremi za trenutak završetka života nama drage osobe, ili kako bi to pesnik lepše rekao, „oročene kosmičke mimikrije“. „Usnuli šinobus“ nas nauči da je bezuslovna ljubav u stvari potpuno isto što i bezuslovna dobrota, ali nas istovremeno, na najblaži mogući način suočava sa činjenicom da se danas te stvari mogu naći samo u snovima. 

   

Druga paralela je „Otac na balkonu“ koji sa pijedestala pretka usmerava svoj pogled „negde između“ svoje pozicije i pozicije svojih unuka koje se ljuljaju na ljuljaškama u parku, uzalud pokušavajući da, kroz naslage vremena prošlog i budućeg, dokuči put tih paralelnih pravih linija lansiranih sa njihovih sedišta. Imajte ipak u vidu, kao što autor, korišćenjem ljuljaške kao metafore, pokazuje da ima u vidu, da je ono što svakog od nas gura napred ono što je bilo pre nas. Znate kako ljuljaška funkcioniše – mora se načiniti nekoliko koraka unazad da bi se dobio zamah. Kao da nas oni koji su bili pre nas guraju da idemo dalje. I kad nas ta energija dobijena od prošlih generacija lansira u budućnost, i kad dostignemo najvišu tačku, zakoni fizike nas podsete da moramo da se vratimo, da se ponovo napunimo energijom predaka. To se zove tradicija, ako se ne varam?

   

Zašto paralele, zašto ne jedna, beskonačna prava linija. Prosto zato što je čovekov ovozemaljski život ograničenog trajanja (pa linija nije beskonačna) i zato što mi i naši preci i potomci nismo identični, već je svako jedinka za sebe. Zato su linije koje predstavljaju našu decu paralelne sa našim linijama, baš kao što su naše linije paralelne sa onima od naših roditelja. I tako u prošlost, i u budućnost. Svaki rodoslov, čak i kad ga pogledate nacrtanog na papiru i jeste ravan definisana paralelnim linijama. U prošlosti, ta ravan ima svoj početak, koji je zajednički za sav ljudski rod, i po Bibliji (pramajka Eva) i po nauci (mitohondrijska Eva), u budućnosti pak, kraj je nesaglediv. No, vratimo se Zupcu i njegovoj priči. Put te dve male duše koje se bezbrižno ljuljaju na ljuljašci je ipak samo njihov, pa mi koji smo bili pre njih možemo samo da im želimo da bude ispunjen na pravi način, a sebi da želimo da ga što duže, sa dovoljno ali ne i previše udaljene paralele, pratimo. „Ostani tako lepa“ je porodična saga na tragu „Pobratimstva lica u svemiru“ Tina Ujevića i njegovoj srodnosti duša, ili je, pak, svojevrsni komentar Dilanovog stiha „tada sam bio mnogo, mnogo stariji, sada sam mlađi nego tada“. „Izbor stvarnosti“ je tema za razmišljanje, gde se autorova tolerancija svodi na praštanje moralno posrnulima, što nas opet vodi ka dubletu dobrota/ljubav. „Magija“ je empatija kao ispunjenje. „Stelarno jemstvo“ nas vraća na temu kojom se bavi ovaj albumski par, a tema je trajanje od iskona do večnosti. 

Muzika je na Paralelama samo podrška poeziji, jer Miloš Zubac je pre svega pesnik. Ipak, izbor muzičara za Paralele I i Paralele II izvršen je vrlo pažljivo, što svakako nije slučajno. Prvu paralelu su radili muzičari povezani sa Novim Odmetnicima, neformalnom grupom muzičara okupljenom 2010 iz država nastalih raspadom Jugoslavije - Miloš Zubac, Miloš Drobnjaković, Davor Matošević, Tomislav Zorić, Stipe Periša i na poslednjoj pesmi mlađa Zupčeva kćerka Mej Zubac. Drugu paralelu su radili muzičari iz Novog Sada iz grupe Šinobusi (plus Nešić) sa kojima Zubac već dugo sarađuje - Nenad Patković, Milan Korać, Nemanja Nešić, Predrag Dmitrović i njegova starija kćerka Milena Zubac, opet na poslednjoj pesmi. Mejin album bi, dakle, trebalo da vuče na „Olovni ples“, a Milenin na „Šinobuse“ ali u praksi nije baš sto posto tako. „Olovni ples“ je obogaćen neobičnim zvučnim efektima pa je na prvo slušanje manje pitak od „Šinobusa“ ali posle nekog vremena naviknemo se i sviđa nam se. Uopšte, suočavanje sa oba ova prilično zahtevna albuma, to vam je kao sa rakijom - prva čašica ide teško, svaka sledeća sve lakše i lakše. Kad stignemo do petog-šestog slušanja ovih ploča, mnogo bolje razumemo besmrtnost duša u zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, a to je ono što Miloš Zubac pokušava da nam objasni. Ili samo pokušava da nas uteši.

 

Prikaz filma “Oaza”

Režija Ivan Ikić/Gluma: Marijana Novakov, Valentino Zenuni, Tijana Marković/Fotografija: Miloš Jaćimović/Produkcija: Marija i Milan Stojanović

Ovaj film je najbolji dokaz koliko je pogrešan termin “osobe sa posebnim potrebama”. Jer, ljubav je potreba svih ljudi, imali oni intelektualne poteškoće ili ne, što svakom svojom pojavom na velikom platnu pokazuju glavni junaci filma Marija (Marijana Novakov), Dragana (Tijana Marković) i Robert (Valentino Zenuni), koji su i u stvarnom životu štićenici Doma za ometene u razvoju u Sremčici odnosno u Jabuci kod Pančeva. Priča je vrlo jednostavna i mogla se dogoditi bilo gde – u nekom kolektivu, naučnom institutu, školi, komšiluku…i ako bih hteo da je prepričam u jednoj rečenici ona bi glasila ovako: dve devojke se zaljubile u istog momka. Dalji razvoj situacije ne bih otkrivao da ne narušim uživanje budućim gledaocima, mogu samo da kažem da se priča razvijala polako, ali da su osećanja aktera bila vrlo intenzivna a njihovo ispoljavanje vrlo burno. Odnos osoblja prema štićenicima je bio sasvim su skladu sa knjigom danskog psihologa Bo Hajsklou Elvena o kojoj sam pre neki dan pisao, “Konflikti & Low Arousal”. Na burne reakcije štićenika Doma, osoblje (Maruša Majer i Goran Bogdan, jedini profesionalni glumci u filmu) reaguje sa za naše pojmove prilično niskom uzbuđenošću pokušavajući da problem reši bez fizičke prisile. No, taj problem nije lako rešiti. Ispostavilo se da su naši junaci snalažljiviji nego što se od njih očekivalo.

Muzike u filmu nema, osim pesme Džeja Ramadanovskog “Gde ću sad moja Ružo” (poznatija kao “Ni na istok, ni na zapad…”) koja kao da je snimljena specijalno za ovaj film, ali itekako ima zvukova, koji su toliko prenaglašeni da se mora zaključiti da to nije slučajno. Ti zvuci karakteristični za ambijente zatvorenog tipa nam otkrivaju jedno od mogućih tumačenja naziva filma. Ljubav koja plamti među akterima je životna poput kakve oaze u sred pustinje iz njihovog okruženja koju čine škripa, lupanje, mljackanje, zvuk vode pod pritiskom, grgoljenje, zvuk koji pravi četkica za zube prilikom intenzivnog pranja – sva ta silesija  zvukova koji odjekuju hladnim, praznim, oribanim hodnicima koja se čuje tokom celog filma stvara  neprijatnu, napetu, skoro teskobnu atmosferu koja budi želju za bekstvom i kod osoba sa intelektualnim poteškoćama baš kao i kod nas, osoba koje smo još “na slobodi” ali koji takođe imamo intelektualne poteškoće da shvatimo kuda ide ovaj svet.

Spor tempo, koji će nekim gledaocima zasmetati, je, po mom mišljenju sasvim u funkciji filma. Neophodan je  gledaocu za kontemplaciju s obzirom da se radi o filmu za višeslojnim značenjem, a priči za prirodno “odmotavanje”, imajući u vidu da su replike aktera priče iz razumljivih razloga na rudimentarnom nivou, pa je karakterizaciju i motivaciju likova trebalo prikazati čistim filmskim jezikom. Tu dolazimo do glume ovih naturščika sa smetnjama u razvoju. Nema znakova navodnika iznad reči gluma jer oni stvarno glume, i to vrhunski, što je prepoznato na festivalu u Kotbasu u Nemačkoj, gde su svo troje dobili nagradu za glumu. Čak su članovi tamošnjeg žirija neupućeni u priču, pitali producente da li su oni među našim najboljim glumcima. Kad su čuli ko su, nisu mogli da veruju. Ivanu Ikiću nije prvi put da radi sa neprofesionalnim glumcima, i u svom prvom filmu “Varvari” koji se bavi navijačkim miljeom ih je obilato koristio. Ovoga puta je imao teži posao pošto je još teže steći poverenje osoba sa hendikepom, kao što je, verujem, bilo teško voditi ih kroz proces snimanja. To ne bi bilo moguće bez producentskog doprinosa Marije i Milana Stojanovića, koji su mesecima dolazili u Dom, prosto nateravši pitomce da se naviknu na prisustvo njihovo i filmske ekipe, bez čega ne bi ni bilo filma. Ikić je, dakle, ostao dosledan svom prosedeu – kroz odnose u i prema marginalnim grupama daje širu sliku odnosa u društvu. Pored toga, približava svojoj publici te marginalne grupe čime olakšava njihovu inkluziju, prvo u glavama svoje publike pa onda dole, na terenu. On je ono što bih ja nazvao “suptilno angažovani reditelj” koji se ne razbacuje parolama već nam na pravi način približava ugrožene društvene grupe sa ciljem da ih razumemo, zavolimo i prihvatimo. Pomogao je u toj nakani i Miloš Jaćimović, direktor fotografije, stalni Ikićev saradnik, koji je, slobodno se može reći, razvio prepoznatljiv naturalistički stil, koji se sasvim uklapa u Ikićev tematski okvir.

Ono što je meni, odraslom na holivudskom filmu, pomalo zasmetalo je potpuni izostanak patetike, iako je drama poput ove kao stvorena za njenu obilatu primenu. Možda je razlog to što naši glumci amateri ne znaju da “šmiraju” kao što bi to profesionalci radili, ali ipak više verujem da se radi o svesnoj odluci reditelja da ne “hvata” publiku na jeftine holivudske trikove, već da ostane dosledan svom naturalističkom pristupu, koji, u krajnjoj konsekvenci, ostavlja trajniji efekat na publiku.

Možete i sami na osnovu napisanog zaključiti da je ovo film pre svega za one koji vole umetničke filmove, mada ne bi bilo na odmet da ga pogledaju i ljubitelji komercijalnijeg filma. Makar iz radoznalosti.

 

Prikaz knjige

Bo Hajlskou Elven - Konflikti & Low Arousal (Neopress, 2021)

Naslov originala: Konflikter & Low Arousal, Dansk Psykologisk Forlag, 2018

Pedagoška literatura nije moje prevashodno polje interesovanja, pa moram na početku reći da nisam ja pronašao ovu knjigu, već je ona pronašla mene. Posrednik u tom pronalaženju bio je moj drug Bojan Milić, koga znate kao koautora “Enciklopedije svetske drame”, knjige o kojoj sam ranije pisao. Ovoga puta Bojan se pojavljuje u ulozi prevodioca sa jezika zemlje u kojoj duže vreme živi, Danske. Autor knjige je Bo Hajlskou Elven (1965), poznati danski psiholog, jedan od najznačajnijih predstavnika psihološkog pristupa “Low Arousal” koji radi kao savetnik i predavač u Danskoj i Švedskoj.

Iz naslova je, bar nama laicima, teško zaključiti o čemu se u knjizi radi. Da sam je slučajno video u izlogu knjižare prvo bih pomislio da se radi o problemima u emotivnoj vezi nastalim usled nedostatka seksualne privlačnosti („niska uzbuđenost“) što samo govori koliko sam neupućen u nove pedagoško/psihološke teorije. Naime, „low arousal“ (kao pojam prvi put upotrebljen 1994.) je, ukratko, pristup nekonfrontacije u postupanju sa osobama sklonim brzom i lakom uzrujavanju. Najčešće se radi o osobama sa intelektualnim poteškoćama i deci, mada se može primeniti, kako ja zaključujem, i u mnogim drugim konfliktnim situacijama. Recimo, u odnosu nezadovoljnog kupca i prodavca, primaoca i davaoca usluga, u političkim pregovorima (ne znam zašto, ali dok sam čitao knjigu, stalno su mi iskrsavali prizori iz pregovora Beograda i Prištine oko Kosova, ali kao primer za pristup suprotan od „low arousal“ pristupa), u pregovorima tokom talačkih kriza i slično. Krajnje pojednostavljeno, radi se o tome da na burnu reakciju osoba koje su takvoj reakciji sklone, okolina reaguje smireno i bez osuđivanja, imajući u vidu pre svega dobrobit „uzbuđene“ osobe uz spoznaju da je to ekstremno ponašanje najbolje ponašanje koje ta osoba u datom trenutku može da pruži. Jednom rečju, ispoljiti empatiju (interesantno, ta reč se ni jednom ne pominje u knjizi). Suština je u tome da autor daje pravo svakoj osobi, počevši od najmlađe dece i osoba sa posebnim potrebama, da donosi odluke za sebe, što je aristotelovski, humanistički pristup vaspitanju i društvenim odnosima uopšte. Kod nas na Balkanu je mnogo popularniji Platonov „divlja deca moraju biti ukroćena“ pristup, što pojavu ove knjige u Srbiji čini još značajnijom.

Čitanje knjige „Konflikti & Low Arousal“ (u originalu zahvaljujući odličnom prevodu teče glatko i neće vam trebati više od sat vremena da je pročitate. Ja sam za taj „potrošen“ sat za uzvrat dobio stručnu potvrdu ispravnosti supruginog i mog načina vaspitanja naše dece (tačnije, prisustvovanja i asistiranja njihovom odrastanju, u skladu sa pristupom iznetim u knjizi bez da smo o takvom pristupu  tada išta znali), kao i ispravnosti odnosa prema pacijentima u našoj stomatološkoj praksi (uprošćeno - pacijent je uvek u pravu!). Dakle, korist koju ćete dobiti čitanjem ove knjige i još više primenom pročitanog u svakodnevnom životu daleko prevazilazi cenu koju ćete za nju platiti. Zato, ne časite časa!

Moji komentari o i oko filma „Dara iz Jasenovca“

Ovo je zbirni odgovor na tekstove o filmu „Dara iz Jasenovca“ koje su napisali Novak Govedarica, Vesna Knežević, Miloš Zubac, Siniša Stojanović, Jerko Bakotin a koji su se pojavili u komentarima mog originalnog posta na Fejsbuku koji glasi ovako: 

 „Pošto sam odgledao "Daru iz Jasenovca" sada mogu mirne duše da podelim kritiku filma koju je napisao Novak Govedarica, filmski kritičar iz Budve, inače moj urednik na Stereo Artu. Ja bih bio nešto blaži u oceni od Novaka (recimo 5/10) ali mislim da, na žalost, film nije dovoljno dobar. Još jednom se pokazalo da film o velikom zločinu ne mora da bude veliki film.“ 

 Nije mi namera da ovaj tekst izgleda kao odgovor bilo kome od navedenih autora tekstova koji su citirani od učesnika diskusije, ovo je samo moj pokušaj da pre svega sam sebi razrešim dileme koje imam, kao i da učesnicima u diskusiji predstavim svoju poziciju. 

Moj odnos prema Jasenovcu 

Jasenovac je i meni, kao što je i mnogim drugim Srbima, deo porodične istorije. Moja prababa po majčinoj ženskoj liniji,Mara Tica (1887-1945) iz Smrtića, opština Gornji Bogićevci (između Nove Gradiške i Okučana), ubijena je baš u tom ustaškom logoru. Njeno ime se nalazi na spisku žrtava „Spomen područja Jasenovac“. Zato znam o Jasenovcu uglavnom sve što se moglo znati, i znam to još od Titovog vremena, prvo iz priča moje bake Milke, a posle i iz knjiga i filmova, kao i odlaskom na lice mesta (gimnazijska ekskurzija ’73 ili ’74). Dakle, dobro mi je poznat obim i monstruoznost zločina koji se u Jasenovcu događao punih pet godina. Takođe, iz iznetog je očigledno da nisam ravnodušan prema toj temi. 

O istoriji 

 Kažu stručnjaci da su se scenaristkinja i režiser držali istorijskih činjenica, uz par izuzetaka. Nisu iznosili brojke, koje bi svakako bile predmet beskrajnih rasprava, kao da i onih 83145 dece, žena i muškaraca koji su popisani imenom i prezimenom na zvaničnom sajtu Spomen područja Jasenovac nije dovoljno. Navodno, nije bilo časnih sestara u Jasenovcu (za razliku od Jastrebarskog gde ih je sigurno bilo), navodno je malo verovatno da se Pavelićeva i Stepinčeva slika nalaze jedna pored druge (a opet, sasvim je moguće, jer jedan je bio poglavnik a drugi verski lider za vreme NDH, pa se ne može isključiti da ih je neki ustaša okačio na zid jednog pored drugog), a greške bez onog „navodno“ su da je Jasenovac bio jedini logor koji nisu oformili Nemci (Antuneskuov režim je imao logore u Ukrajini) i govor Maksa Luburića u kome pominje dvijetisućitu godinu koji je on održao 1968, ali opet odražava njegov stav, pa to i nije velika omaška. Ono što meni nedostaje kada se radi o istoriji je tekst koji bi išao kao uvodna špica koji bi objasnio istorijski kontekst u kome se odvija ova priča i odjavna špica sa sudbinama glavnih likova. Time bi film dobio na verodostojnosti u istorijskom smislu, posebno za strane gledaoce. Videlo bi se, takođe, iz životnih sudbina tih zločinaca, da se zločin ipak ne isplati. 

Kontroverze nevezane za kvalitet filma 

Što se vanfilmskih tema tiče, idemo redom. Ne vidim problem u tome što je film snimio Srbin, kao što ga ne vidim ni u tome ako ga snimi Hrvat ili pripadnik bilo kojeg naroda. Čak mi smeta preterano insistiranje da film o Jasenovcu snimi Hrvat ili da film o Srebrenici snimi Srbin. Koliko ja to razumem, cilj takve ideje je da se autor koji pripada nacionalnosti zločinaca u ime svog naroda pokaje i traži oprost, ili, za one kojima je verska terminologija neprihvatljiva, da prizna zločin na način na koji ga doživljavaju žrtve (bez ikakve relativizacije, bez onog „ali“) i da se izvini. Problem je u tome što bi takav film snimio pripadnik dotičnog naroda koji ni u kom slučaju ne podržava počinioce iz svog naroda (Lordan Zafranović je dobar primer) što znači da bi kajanje iskazao i tražio oprost neko ko za zločin ne snosi nikakvu moralnu, još manje krivičnu odgovornost, ni direktnu ni prenesenu, već je samo pripadnik naroda iz koga potiču zločinci, čime preuzima stigmu zločina na sebe i na onaj deo naroda kojem pripada, a koji ne podržava zločine počinjene u njegovo ime. Uostalom, izvinjenja onih koji se od strane žrtava ne doživljavaju kao krivci žrtvama nisu dovoljna (Tadić se, recimo, izvinjavao, pa to nije pomoglo). Sećamo se i onih scena prilikom Vučićevog dolaska u Potočare. Komplikovano je to pitanje oproštaja. Slažem se sa patrijarhom Pavlom da „treba oprostiti ali se ne sme zaboraviti“ ali bih dodao da taj oproštaj još i može biti javan, ali nezaborav bi morao ostati privatan, jer ako nekome stalno nabijaš na nos da nisi zaboravio zločin (naročito ako taj nezaborav usmeriš prema celim narodima, koji nikako ne mogu biti odgovorni) samo pokazuješ da suštinski nisi ni oprostio. Za zločin može biti odgovoran ili pojedinac ili politički entitet, nikako ceo narod. Priznajem da sam se bojao da će do toga u ovom filmu doći, ali posle gledanja filma vidim da srećom ipak nije. Već u prvim minutima jasno je povučena ta demarkaciona linija između ustaša i hrvatskog naroda. Što se Stepinca tiče, i njegove slike uz sliku poglavnika u jednoj od prostorija logora, njegov „slučaj“ je po mom mišljenju sličan slučaju pape Franje za vreme vojne hunte u Argentini (pogledaj film „Two Popes“) – u najmanju ruku, nije se dovoljno distancirao, pa snosi moralnu odgovornost. U najmanju ruku. Ne vidim problem čak ni u propagandi, pa bila ona vidljiva i na prvi pogled (kao što u filmu nije). Svaki film, pa i onaj najbezazleniji propagira određene vrednosti, pa se može reći da se filmska umetnost ne može svesti samo na propagandu, ali da propaganda jeste ili može biti legitimni deo filmske (i svake druge) umetnosti. Druga je stvar propaganda države posle projekcije filma. Ona za mene nije prihvatljiva jer počinje da zadire u obrazovanje (prikazivanje filma učenicima srednjih škola, promena postojećih udžbenika istorije) i pretvara se u hajku na one koji se usude da kažu samo to da im se film ne sviđa, ili da daju bilo kakvu primedbu na njegov sadržaj ili kvalitet. Pri tom, niko normalan ne negira monstruoznost samog zločina jer to se prosto ne da negirati. Ne vidim problem ni u državnom finansiranju, jer država finansira najveći deo snimljenih filmova (ovo se odnosi na zemlje regiona, za ostale nisam upućen). Problem pre vidim u motivima države da baš sada, u periodu kad su odnosi među državama proisteklim iz Jugoslavije na vrlo klimavim nogama, snimi ovakav film. Reći će neki „ a kad je dobro vreme za film o Jasenovcu ili Srebrenici?“ Znate kad? Kad bude moguće raditi film o tim i drugim stratištima u koprodukciji država kojih se to tiče. Film o Jasenovcu u koprodukciji Srbije i Hrvatske, možda i Izraela – to u ovom trenutku deluje kao naučna fantastika, ali nadam se da će biti moguće jednog dana. Jer, ako je bilo moguće u vreme Jugoslavije, zašto ne bi opet? Ne deluje realno da bi to mogao da bude film Lordana Zafranovića čiji je scenario rađen po motivima romana Arsena Diklića, koji je na čekanju preko 30 godina (čak ga je Gaga Antonijević kao član žirija Filmskog Centra Srbije odbijao na konkursu za finansiranje), ali, ko zna? Zafranovićev film je godinu dana posle „Dare“ dobio pare na konkursu FCS, možda dobije i u Hrvatskoj, i eto koprodukcije. 

O filmu iz ugla običnog gledaoca 

Od dobre filmske scene očekujem, ni manje ni više, nego katarzu – pročišćenje. U ovom slučaju, iz tog sveprisutnog zla, na površinu mora da ispliva dobro. To je onaj trenutak kad se pojavi suza u oku posmatrača. Što je više takvih trenutaka, to je, bar po mojim nestručnim kriterijumima, umetničko delo uspešnije. Setimo se filmova „Život je lep“ i „Šindlerova lista“ koji obiluju scenama takvog tipa. U „Dari“, oko mi je zasuzilo samo dva puta, prvo na samom početku, kad su se pogledima i klimanjem glava Srpkinja i Hrvatica dogovorile da prva preda svoje dete drugoj i tako mu spase život, i pred sam kraj filma, kada je Diana Budisavljević pitala Daru odakle je. „Iz Jasenovca“, odgovorila je Dara, stavivši nam time do znanja da je preživljena golgota Jasenovca dan njenog ponovnog rođenja. Priprema za tu scenu je scena sa Jevrejkom Blankom, ali da ne spojlujem više da ne bih uskratio užitak onima koji nisu gledali film. Propuštena je, po mom mišljenju, prilika da se od one scene kada Darin otac pronalazi leševe svoje žene i sina napravi jedan od emotivnih vrhunaca filma. Taj trenutak je tragičan sam po sebi, ali je prošao bez moje emotivne reakcije. Nije dobro pripremljena ta scena. U glumi ne vidim naročit problem. Devojčica koja je glumila Daru je po mom mišljenju malo kruta i neekspresivna, ali dobija prelaznu ocenu. Kasting logorašica je podbacio jer je teško razlikovati te žene jedne od drugih. Morale su se birati različitije fizionomije, jer su sve bile, sasvim prikladno ali slično obučene. Ustaški zločinci su isto bili kruti, čini mi se da nisu pokazivali previše uživanja u zločinima koje su činili, pokazivali su samo odsustvo emocija. Darin otac neupečatljiv, njegov drug Jevrejin nešto bolji, Diana Budisavljević hladna i profesionalna, bez mnogo topline. Najviše su mi se svidele glavna časna sestra i Jevrejka Blanka, prva po potpunom odsustvu, druga po najjačem prisustvu empatije. Pohvalio bih kameru i fotografiju koje su, iako ne inovativne, zanatski korektne i oku prijatne. Pohvalio bih i muziku para A.Kovač/R.Goršek koju nisam primećivao sve do jakog, da ne kažem patetičnog, finala. To je u mom svetu pohvala, jer filmska muzika i ne treba da skreće pažnju na sebe, već da „pojačava“ određene scene. To što je povremeno bila „jača“ od scena koje pokriva nije krivica kompozitora. Kad se sve sabere, gledanje filma mi je išlo lakše nego što sam pretpostavljao, ako izuzmemo onaj početak prepun nasilja (koje nije bilo naturalističko koliko je moglo da bude – hvala režiseru za to). Ipak, katarza kojoj sam se nadao je izostala. 

Retoričko pitanje za kraj Kako podržati film koji bezrezervno podržavaju Vučić, Vulin, Bokan i Šešelj (koji ima malu ogradu – kaže da nema dovoljno klanja)? Kako?