„Pošto sam odgledao "Daru iz Jasenovca" sada mogu mirne duše da podelim
kritiku filma koju je napisao Novak Govedarica, filmski kritičar iz Budve, inače
moj urednik na Stereo Artu. Ja bih bio nešto blaži u oceni od Novaka (recimo
5/10) ali mislim da, na žalost, film nije dovoljno dobar. Još jednom se pokazalo
da film o velikom zločinu ne mora da bude veliki film.“
Nije mi namera da ovaj tekst izgleda kao odgovor bilo kome od navedenih autora tekstova koji su
citirani od učesnika diskusije, ovo je samo moj pokušaj da pre svega sam sebi
razrešim dileme koje imam, kao i da učesnicima u diskusiji predstavim svoju
poziciju.
Moj odnos prema Jasenovcu
Jasenovac je i meni, kao što je i mnogim drugim Srbima, deo porodične istorije.
Moja prababa po majčinoj ženskoj liniji,Mara Tica (1887-1945) iz Smrtića, opština Gornji Bogićevci (između Nove Gradiške
i Okučana), ubijena je baš u tom ustaškom logoru. Njeno ime se nalazi na spisku
žrtava „Spomen područja Jasenovac“. Zato znam o Jasenovcu uglavnom sve što se
moglo znati, i znam to još od Titovog vremena, prvo iz priča moje bake Milke, a
posle i iz knjiga i filmova, kao i odlaskom na lice mesta (gimnazijska
ekskurzija ’73 ili ’74). Dakle, dobro mi je poznat obim i monstruoznost zločina
koji se u Jasenovcu događao punih pet godina. Takođe, iz iznetog je očigledno da
nisam ravnodušan prema toj temi.
O istoriji
Kažu stručnjaci da su se
scenaristkinja i režiser držali istorijskih činjenica, uz par izuzetaka. Nisu
iznosili brojke, koje bi svakako bile predmet beskrajnih rasprava, kao da i onih
83145 dece, žena i muškaraca koji su popisani imenom i prezimenom na zvaničnom
sajtu
Spomen područja Jasenovac
nije dovoljno. Navodno, nije bilo časnih sestara u Jasenovcu (za razliku od
Jastrebarskog gde ih je sigurno bilo), navodno je malo verovatno da se
Pavelićeva i Stepinčeva slika nalaze jedna pored druge (a opet, sasvim je
moguće, jer jedan je bio poglavnik a drugi verski lider za vreme NDH, pa se ne
može isključiti da ih je neki ustaša okačio na zid jednog pored drugog), a
greške bez onog „navodno“ su da je Jasenovac bio jedini logor koji nisu oformili
Nemci (Antuneskuov režim je imao logore u Ukrajini) i govor Maksa Luburića u
kome pominje dvijetisućitu godinu koji je on održao 1968, ali opet odražava
njegov stav, pa to i nije velika omaška. Ono što meni nedostaje kada se radi o
istoriji je tekst koji bi išao kao uvodna špica koji bi objasnio istorijski
kontekst u kome se odvija ova priča i odjavna špica sa sudbinama glavnih likova.
Time bi film dobio na verodostojnosti u istorijskom smislu, posebno za strane
gledaoce. Videlo bi se, takođe, iz životnih sudbina tih zločinaca, da se zločin
ipak ne isplati.
Kontroverze nevezane za kvalitet filma
Što se vanfilmskih tema
tiče, idemo redom. Ne vidim problem u tome što je film snimio Srbin, kao što ga
ne vidim ni u tome ako ga snimi Hrvat ili pripadnik bilo kojeg naroda. Čak mi
smeta preterano insistiranje da film o Jasenovcu snimi Hrvat ili da film o
Srebrenici snimi Srbin. Koliko ja to razumem, cilj takve ideje je da se autor
koji pripada nacionalnosti zločinaca u ime svog naroda pokaje i traži oprost,
ili, za one kojima je verska terminologija neprihvatljiva, da prizna zločin na
način na koji ga doživljavaju žrtve (bez ikakve relativizacije, bez onog „ali“)
i da se izvini. Problem je u tome što bi takav film snimio pripadnik dotičnog
naroda koji ni u kom slučaju ne podržava počinioce iz svog naroda (Lordan
Zafranović je dobar primer) što znači da bi kajanje iskazao i tražio oprost neko
ko za zločin ne snosi nikakvu moralnu, još manje krivičnu odgovornost, ni
direktnu ni prenesenu, već je samo pripadnik naroda iz koga potiču zločinci,
čime preuzima stigmu zločina na sebe i na onaj deo naroda kojem pripada, a koji
ne podržava zločine počinjene u njegovo ime. Uostalom, izvinjenja onih koji se
od strane žrtava ne doživljavaju kao krivci žrtvama nisu dovoljna (Tadić se,
recimo, izvinjavao, pa to nije pomoglo). Sećamo se i onih scena prilikom
Vučićevog dolaska u Potočare. Komplikovano je to pitanje oproštaja. Slažem se sa
patrijarhom Pavlom da „treba oprostiti ali se ne sme zaboraviti“ ali bih dodao
da taj oproštaj još i može biti javan, ali nezaborav bi morao ostati privatan,
jer ako nekome stalno nabijaš na nos da nisi zaboravio zločin (naročito ako taj
nezaborav usmeriš prema celim narodima, koji nikako ne mogu biti odgovorni) samo
pokazuješ da suštinski nisi ni oprostio. Za zločin može biti odgovoran ili
pojedinac ili politički entitet, nikako ceo narod. Priznajem da sam se bojao da
će do toga u ovom filmu doći, ali posle gledanja filma vidim da srećom ipak
nije. Već u prvim minutima jasno je povučena ta demarkaciona linija između
ustaša i hrvatskog naroda. Što se Stepinca tiče, i njegove slike uz sliku
poglavnika u jednoj od prostorija logora, njegov „slučaj“ je po mom mišljenju
sličan slučaju pape Franje za vreme vojne hunte u Argentini (pogledaj film „Two
Popes“) – u najmanju ruku, nije se dovoljno distancirao, pa snosi moralnu
odgovornost. U najmanju ruku. Ne vidim problem čak ni u propagandi, pa bila ona
vidljiva i na prvi pogled (kao što u filmu nije). Svaki film, pa i onaj
najbezazleniji propagira određene vrednosti, pa se može reći da se filmska
umetnost ne može svesti samo na propagandu, ali da propaganda jeste ili može
biti legitimni deo filmske (i svake druge) umetnosti. Druga je stvar propaganda
države posle projekcije filma. Ona za mene nije prihvatljiva jer počinje da
zadire u obrazovanje (prikazivanje filma učenicima srednjih škola, promena
postojećih udžbenika istorije) i pretvara se u hajku na one koji se usude da
kažu samo to da im se film ne sviđa, ili da daju bilo kakvu primedbu na njegov
sadržaj ili kvalitet. Pri tom, niko normalan ne negira monstruoznost samog
zločina jer to se prosto ne da negirati. Ne vidim problem ni u državnom
finansiranju, jer država finansira najveći deo snimljenih filmova (ovo se odnosi
na zemlje regiona, za ostale nisam upućen). Problem pre vidim u motivima države
da baš sada, u periodu kad su odnosi među državama proisteklim iz Jugoslavije na
vrlo klimavim nogama, snimi ovakav film. Reći će neki „ a kad je dobro vreme za
film o Jasenovcu ili Srebrenici?“ Znate kad? Kad bude moguće raditi film o tim i
drugim stratištima u koprodukciji država kojih se to tiče. Film o Jasenovcu u
koprodukciji Srbije i Hrvatske, možda i Izraela – to u ovom trenutku deluje kao
naučna fantastika, ali nadam se da će biti moguće jednog dana. Jer, ako je bilo
moguće u vreme Jugoslavije, zašto ne bi opet? Ne deluje realno da bi to mogao da
bude film Lordana Zafranovića čiji je scenario rađen po motivima romana Arsena
Diklića, koji je na čekanju preko 30 godina (čak ga je Gaga Antonijević kao član
žirija Filmskog Centra Srbije odbijao na konkursu za finansiranje), ali, ko zna?
Zafranovićev film je godinu dana posle „Dare“ dobio pare na konkursu FCS, možda
dobije i u Hrvatskoj, i eto koprodukcije.
O filmu iz ugla običnog gledaoca
Od dobre filmske scene očekujem, ni manje ni više, nego katarzu – pročišćenje. U
ovom slučaju, iz tog sveprisutnog zla, na površinu mora da ispliva dobro. To je
onaj trenutak kad se pojavi suza u oku posmatrača. Što je više takvih trenutaka,
to je, bar po mojim nestručnim kriterijumima, umetničko delo uspešnije. Setimo
se filmova „Život je lep“ i „Šindlerova lista“ koji obiluju scenama takvog tipa.
U „Dari“, oko mi je zasuzilo samo dva puta, prvo na samom početku, kad su se
pogledima i klimanjem glava Srpkinja i Hrvatica dogovorile da prva preda svoje
dete drugoj i tako mu spase život, i pred sam kraj filma, kada je Diana
Budisavljević pitala Daru odakle je. „Iz Jasenovca“, odgovorila je Dara,
stavivši nam time do znanja da je preživljena golgota Jasenovca dan njenog
ponovnog rođenja. Priprema za tu scenu je scena sa Jevrejkom Blankom, ali da ne
spojlujem više da ne bih uskratio užitak onima koji nisu gledali film.
Propuštena je, po mom mišljenju, prilika da se od one scene kada Darin otac
pronalazi leševe svoje žene i sina napravi jedan od emotivnih vrhunaca filma.
Taj trenutak je tragičan sam po sebi, ali je prošao bez moje emotivne reakcije.
Nije dobro pripremljena ta scena. U glumi ne vidim naročit problem. Devojčica
koja je glumila Daru je po mom mišljenju malo kruta i neekspresivna, ali dobija
prelaznu ocenu. Kasting logorašica je podbacio jer je teško razlikovati te žene
jedne od drugih. Morale su se birati različitije fizionomije, jer su sve bile,
sasvim prikladno ali slično obučene. Ustaški zločinci su isto bili kruti, čini
mi se da nisu pokazivali previše uživanja u zločinima koje su činili, pokazivali
su samo odsustvo emocija. Darin otac neupečatljiv, njegov drug Jevrejin nešto
bolji, Diana Budisavljević hladna i profesionalna, bez mnogo topline. Najviše su
mi se svidele glavna časna sestra i Jevrejka Blanka, prva po potpunom odsustvu,
druga po najjačem prisustvu empatije. Pohvalio bih kameru i fotografiju koje su,
iako ne inovativne, zanatski korektne i oku prijatne. Pohvalio bih i muziku para
A.Kovač/R.Goršek koju nisam primećivao sve do jakog, da ne kažem patetičnog,
finala. To je u mom svetu pohvala, jer filmska muzika i ne treba da skreće
pažnju na sebe, već da „pojačava“ određene scene. To što je povremeno bila
„jača“ od scena koje pokriva nije krivica kompozitora. Kad se sve sabere,
gledanje filma mi je išlo lakše nego što sam pretpostavljao, ako izuzmemo onaj
početak prepun nasilja (koje nije bilo naturalističko koliko je moglo da bude –
hvala režiseru za to). Ipak, katarza kojoj sam se nadao je izostala.
Retoričko pitanje za kraj
Kako podržati film koji bezrezervno podržavaju Vučić, Vulin,
Bokan i Šešelj (koji ima malu ogradu – kaže da nema dovoljno klanja)? Kako?