Ilija Ludvig & Ljubičice @ KC Grad, Beograd, 19.06.2015

Bogovi su pali na teme!

Ilija Ludvig

Moja životna saputnica i ja, šetajući ka domu svome posle koncerta održanog u petak uveče u KC Gradu, živo smo raspravljali da li je Ilija Ludvig večeras bio otelotvorenje grčkog boga Hermesa (kako je tvrdila ona) ili pak njegovog kolege Dionisa iz istog Panteona (kako sam tvrdio ja). Naime, Ilija je kao i uvek, bar sudeći po fotografijama pošto sam ga sada prvi put gledao uživo, nastupio, kako većina površnih gledalaca govori, u „haljini“ što implicira nekakav transvestitizam i koketiranje sa kvazi provokativnim temama polne diferencijacije. Znam čoveka vrlo površno, tako što se srećemo na svim tim malim ali bitnim svirkama u gradu i znam neke njegove ranije radove iz raznih oblasti umetnosti, ali i to mi je dovoljno da budem skoro siguran da Ilija Ludvig neće koristiti provokacije „na prvu loptu“, da će biti daleko sofisticiraniji. Čim se popeo na pozornicu sve je bilo jasno – u pitanju je bez ikakve sumnje starogrčki bog! Kasnije sam, posle konsultacije sa Wikipedijom, zaključio da je u pitanju ovoga puta Dionis, to je onaj zadužen za bahanalije, žene i vino a koga je lako poznati po venčiću od voća, grožđa i lišća (i trave?) oko glave. Istini za volju, ženina teza o Hermesu je, posle uvida u fotografije sa ranijih Ilijinih nastupa takođe dobila potvrdu, jer je na nekima od njih ovekovečen sa šlemom sa krilcima na svojoj glavi, a taj šlem je karakteristika pogodićete – boga Hermesa čija je jedna od glavnih dužnosti da bude glasnogovornik bogova. Pošto je ovim svojim nastupom najavio dolazak leta, doba godišnjih odmora, opuštanja i svakovrsnih užitaka, sasvim je logičan izbor maske Dionisa. Ako je za većinu prisutnih iznenađenje bila vizuelna komponenta Ilijinog nastupa, za mene je veliko i moram reći prijatno iznenađenje bila njegova muzika. Počelo je u stilu Matije Habijaneca, samo što kod Ludviga, za razliku od Matije i većine naših i svetskih kantautora, preovlađuju durska raspoloženja potcrtavana gitarskim solo deonicama prisutnim u skoro svakoj od tih prvih pesama koja imaju daleki etno prizvuk pa vam se, možda zbog Ludvigovog kostima a možda i ne, čini da su to pentatonske skale iz starogrčke muzike. Kako je nastup odmicao matrica koja prati Iliju je postajala bogatija i funkoidnija pa se na kraju baš dobro zakuvalo. Sada mi ostaje da proverim da li je Hermesovski nastup drugačiji od ovog Dionizijskog, da li će taj biti nabijen drugačijim (možda političkim?) porukama. Zaključak je da ovo sigurno neće biti poslednji put da odem na koncert Ilije Ludviga i da sam ovde dobio daleko više nego što sam se nadao.

Ljubičice

Što se Ljubičica tiče zamalo da bude obrnuto. Njihov prvi singl, svedena rock’n’roll numera „Imam novi bend“ pa i poslednji „novelty“ singl „O majmunu i zmiji“ su mi simpatični, ostali objavljeni u međuvremenu manje, ali i tih nekoliko izdatih pesama pokrivaju sve postojeće muzičke žanrove. Hteo sam da vidim šta su Ljubičice u stvari. Počelo je duhovitom najavom conférenciera uz predstavljanje članova benda – (Petar Stevanović (gitara) , Vuk Stevanović (bas), Nicholas Edward Stevens (bubanj) i Andrija Gavrilović (truba), i njihovog sviračkog umeća. Ono zaista nije sporno – i u autorskim stvarima i u obradama (kojih je bilo poprilično) a naročito u obradama oseća se izuzetna energija i sviračka kompetentnost. Vokali su mi se već manje sviđali, ne toliko zbog povremenog distoniranja i disharmonija kod višeglasnog pevanja što se sve može oprostiti na živim nastupima, više zbog čudne dihotomije između covera i autorskih pesama. Dok covere (između ostalih Sgt.Pepper od Beatlesa, Roll Over Beethoven od Chuck Berryja,  Pretty Woman od Roy Orbisona) izvode uverljivo i potpuno uživljeno, autorske pesme izvode sa upadljivim ironijskim odmakom – kao da su sve one parodije. Vrhunac je bio u pesmi Danica koju je izveo njihov gost Nikola Radojković koji ju je pevao i na albumu, ovoga puta u potpuno operetskom maniru. Ne znam da li je to stvarno tako, ali zvuče kao cover band koji je rešio da izvodi svoje autorske stvari ali nije baš sto posto siguran u njih, pa se krije iza parodiranja. A nema nikakve potrebe za tim, kod njih je dobra strana što sve zvuči pozitivno i veselo, a i publika je vrlo entuzijastična i dobro se zabavlja. Tako je bilo i ove večeri.

Rock muzika se događa u ciklusima. Kad se otuđi od sebe same i (posledično) od publike iz naizgled potpunog mrtvila rađa se novi ciklus. U ovom trenutku kao da je ovde u toku rekonstrukcija rock scene iz šezdesetih godina prošlog veka.  Ljubičicama je izgleda zapalo da predvode pop talas (čak su imali na sebi ona bitlsovska sixties odela - bez sakoa doduše!) a Iliji Ludvigu da remodeluje hipike, nekima drugima neke druge žanrove rocka pa scena oživljava, ma ne oživljava, počinje da vri.  Dečje bolesti će se preležati, bendovi će se umnožiti i sa svakim izdanjem ili koncertom jedni drugima podizati lestvicu sve više i više. Kako mi se čini, čeka nas desetak ludih godina!

Denis Katanec – Pejotl (selfreleased cassette, 2015)

Denis Katanec – Pejotl (selfreleased cassette, 2015)

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče/Svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni, teški jamb.../Podne je/Kao voda tišinom razl’jeva se/Sunčani ditiramb. Tako je pevao Vladimir Nazor a nastavlja Denis Katanec tamo gde je Nazor stao /Slijeva se slijeva i zdesna i slijeva/U kanjonu misli sam/Pa sve oboja u milion boja/A svaka od boja sam ja/. Ne tražite sličnost po smislu, jer je nema. Sličnost je u zvučnosti. Uopšte uzevši, zvuk reči Katanecovih pesama je poezija za sebe.

Rešio je Katanec da se (bar u ovom trenutku) mane ćorava posla vođenja benda, jednog (Felon) ili drugog (Okanagan Ltd), svejedno. Komplikovano je to i za čoveka sa mnogo stabilnijim nervnim sistemom nego što je njegov. Mnogo je tu kompromisa, gutanja stvari koje mu nisu po volji, mnogo je tu organizacije i odgovornosti. A dovoljno je sesti pred laptop, otvoriti VLC Player, uzeti svoju Martinku i iskrvariti direktno u ugrađeni mikrofon.

*Pejotl (Lopophora williamsii) je mali kaktus bez bodlji koji sadrži halucinogene alkaloide, naročito meskalin…Raste u Mexicu i jugozapadnom Texasu…izveštaji onih koji su ga koristili govore da upotreba pejotla dovodi do stanja duboke introspekcije koja je metafizičke ili spiritualne prirode. Ponekad, dolazi do intenzivnih audio-vizuelnih efekata (iz Wikipedije, prevod autora).

Ne bih ulazio u to da li je Denis išao stopama Kena Keseya, Michael McClurea i Allena Ginsberga koji su svoja dela (One Flew Over the Cuckoo’s Nest, Peyote Poem, Howl, respectively) pisali pod uticajem pejotla ili je izborom ovakvog naslova albuma samo hteo da naglasi dubinu i introspektivnost pesama. Sudeći po pesmama, oba scenarija su moguća.

U uvodnoj KBTK svojim žestokim nastupom uznemirio je susedovog psa koji nije prestajao da laje tokom celog snimka. Verovatno mu je posle bilo žao da ponavlja nadahnutu interpretaciju /Dobro, dobro, znaš sve…/Riječi se vežu za noge kada brod tone/Sve je u haosu…/Kako da u glavi stanem/I prepoznam sebe/ a i pas se lepo uklapa u sveopšti haos u i oko pesme (mnogo zanimljivije mi zvuči ova priča nego da je lavež nasnimljen). Još se zbunjeni slušalac nije oporavio od blast talasa koji ga je pogodio a stiže novi udarac. Naslovna Pejotl čiji sam deo stihova na početku citirao je rani vrhunac albuma i već drugi dokaz da je Denis majstor refrena. Prvi dokaz je prva pesma i ono /Riječi se vežu za na noge kada brod tone/ ali to vam ne mogu opisati, to morate čuti, drugi dokaz je nepobitan, to ne morate čak ni čuti, samo dovoljno glasno i u prirodnom ritmu koji diktiraju upotrebljene reči izgovarajte /Ako voli, voli/Neka voli, voli/Volim, volim, volim je/ i dobićete otprilike istu melodiju koju je Denis dobio. Na pesmi Bizoni glas Katanecov je još viši, tanji i drhtaviji nego do tada, što se činilo nemogućim. Prvo je tekst pisan, to je očigledno jer se pojedine strofe teško ubacuju u muziku pa izgleda kao da ima previse teksta za upotrebljeni muzički format (kao kod B.Springsteenovih prvih albuma – vidi Greetings from Ashbury Park, NJ). Ne znam tačno o čemu govori pesma, meni izgleda kao ljubavna. Cvijećeće je sudeći po onom /Na križanju Abbota i Pendera/Kiša nije ništa promenila/ nastala u Vancouveru za vreme one Denisove kanadske avanture koja mu nije donela materijalnu, ali jeste svaku drugu korist. Verovatno nisam u pravu, ali i ova mi je ljubavna. Krug Br.3 se ne bih usudio da tumačim, ne znam “šta je pisac hteo da kaže”, znam samo da napetost i dalje raste. Topot je još jedna pesma puna jakih pesničkih slika /Ponor je dušo moja/kad dušu moju plačeš/živi moj grijeh/i grijeh moj znat ćeš/, ja je doživljavam kao poruku meni, slušatelju, od autora da je osnovni red da uložim bar delić truda i pažnje u preslušavanje onoga što je on uz muke Tantalove izbacio iz sebe /Ispij mi cjelov/i krvlju se mojom poli/. Tu se mini album završava ali su dodate bonus pesme Suncokret koji bi mirne duše mogao biti njegov sastavni deo i pesma nešto drugačijeg ugođaja Zeka koja je nastala kao rezultat saradnje Denisa (muzika) i, koliko sam uspeo da dokučim iako je Denis bio vrlo tajnovit po tom pitanju, Une Gašić iz Bitipatibi (tekst). Simpatična zezalica koja se može naći samo na kaseti.

Katanec je album snimio koristeći svoj glas i akustičnu gitaru, na po jednoj pesmi su svirali Tena Rak violončelo i mladi kantautor NeboRoza klarinet, a momci iz bendova Moskau i Lolita su ga diskretno pratili na pesmi Pejotl. Snimak je vrlo lo-fi a takav je morao biti iz autorove potrebe da u ovom trenutku ostavi ove pesme iza sebe uz nemogućnost da sebi priušti bolje tehničke uslove za snimanje albuma. Mislim da je za ovaj materijal veoma intimne prirode (po stepenu otvaranja svog unutrašnjeg sveta prema spolja skoro da nema pandana na ovim prostorima) to bilo najbolje, tačnije jedino rešenje, jer bi bilo kakav pokušaj produciranja uticao na autentičnost emocija.

Koji je domet ovog albuma? Denis ne bi bio Denis da ne ide protiv svake logike a najčešće i protiv sebe samog. U ovom slučaju, bar na prvi pogled, radi obe napred pomenute stvari. Objavio ga je na kaseti u vrlo malom broju primeraka i na digitalnom downloadu na bandcampu ali niti je omogućio preslušavanje niti besplatni download. To sužava krug slušalaca do te mere da se isti svodi na statističku grešku. Međutim, on očigledno to i hoće. Da ovaj album čuju oni koje to zaista zanima. On ne želi površne slušaoce, niti takmičenje u broju downloada. Ta novčana barijera rasteraće slučajne prolaznike i radoznalce. Pred onima koji je pređu otvoriće se skriveni unutrašnji svet Denisa Kataneca koji tek treba dešifrovati.

Topot

Bizoni

Pejotl

Kralj Čačka @ Chilton Pub, Beograd, 10.06.2015

Bez Kralja ne valja ili Novogradske pesme

Slačala (Artan Lili), Vlastelica (Repetitor), Mladenović (Jarboli) u prvim redovima, Dunja Dojo pozicionirana nešto malo povučeno, svi oni slušaju Kralja Čačka, i još stotinak neprepoznatih ili meni nepoznatih ljudi u petosobnom stanu na poslednjem spratu Katanićeve ulice broj 7 koji se odaziva na ime Bife Čilton. Nenad Marić alias Kralj Čačka je, mada izgleda kao da je hype sada na vrhuncu, otprilike tamo gde je bio pre pet godina. Ili pre deset.

Pripremajući se za pisanje ovog teksta nabasao sam na prikaz jednog Marićevog koncerta iz pera Nikole Markovića iz 2010. godine objavljenog na blaženopočivšem Popboksu. Skoro da mu ništa ne treba ni dodati ni oduzeti. Potpuno se slažem sa tezom o Tom Waitsu, takođe i sa onom o starogradskim pesmama, pa i sa onom o velikom broju žanrova koje filtrira Kralj Čačka stvarajući svoju, autentičnu muziku. To vam je kao da je neka starogradska pesma krenula iz dubina prošlosti i tradicionalnih formi prolazeći kroz muzičke arheološke slojeve, prvo kroz supstrat jazza i bluesa, pa latino ritmova, šansona, folka, rocka, popa i iz svakoga od njih pokupila po nešto da bi se na površini pojavila kao ništa od svega toga i sve to u isto vreme. Neke pesme pokupe više iz jazz sloja, kao prošlogodišnji poluhit Avatar, neka su bliže Waitsu, kao Deda Mraz je švorc, neke su bliže starogradskim izvorištima. Preovlađuje tročetvrtinski takt valcera, možda tu muziku baš to čini toliko privlačnom. /U ovo podmuklo doba/kroz grad se šetamo mi/treba nam zemlja nova/da java postanu sni/vodi me u zemlju snova/tamo gde srećni su svi/zajedno u zemlju snova/idemo ja i ti/(Zemlja snova) (ni)je najbolji primer Marićeve poezije. Sadašnjost je uvek u njegovim pesmama odvratna, prošlost nije ništa bolja ali od budućnosti se dosta očekuje iako zna dobro Marić da će nas i ona kad postane sadašnjost izneveriti.

Instrumentarijum su večeras sačinjavale električna gitara, akustična gitara i kontrabas ali i da je bio drugačiji ne bi se ništa bitno promenilo jer je glas i karakteristični način fraziranja prilikom pevanja ono što Kralja Čačka čini Kraljem Čačka. Svirka je bila dobra, publika je sudeći po reakcijama uživala, muzičari takođe. Opuštena atmosfera je bila, kako drugačije kad je u pitanju klasični barroom nastup. Kod tih kafanskih varijanti ne može se ni očekivati da svi ćute kao u Metropolitan operi, žamor mu dođe kao sastavni deo muzike. Lako ćemo za ovakve svirke, tu se Kralj Čačka snalazi kao riba u vodi. Problem je šta ćemo sa dugo očekivanim albumom? Krajnje je vreme da skine taj balast sa svojih leđa. Čini se da se vrti u krugu beskrajnih pokušaja da napravi savršene i konačne verzije svojih pesama. I to traje još tamo negde od 2006. godine. Mislim da bi mu bolje bilo da preseče i da ih izbaci onakve kakve su u ovom trenutku. Time će omogućiti sebi da nastavi dalje. Kuda, pitate se vi. Nemam vam ja pojma kuda. Ali Kralj Čačka će, siguran sam, znati kuda!

U prilogu je nešto što bi najviše ličilo na album Kralja Čačka

https://youtu.be/leHEM_fMhMQ

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015