Treća sveska bijednih je još bolja od prethodne dve. Svojevrsni "stream of consciousness" Denisa Kataneca u trećoj inkarnaciji postaje samoorganizovan i ma koliko kockice u glavi bile pomešane ono što izlazi napolje je sasvim suvislo. Nema više boljih i gorih pesama, kvalitet je ovoga puta ujednačen. Kao nekakva mentalna velika nužda - za 24 sata se sve mora sažvakati, filtrirati, svariti, uobličiti i izbaciti napolje. Posle bi trebalo da se oseti olakšanje. Ne verujem da ga je Denis osetio. Nije on taj tip da olakša sebi. Uvek težim putem napred, kao što kaže u pesmi Karika, mojoj omiljenoj sa albuma: "...Ja se ne savijam..."
I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče/Svoj
trohej zaglušljivi, svoj zvučni, teški jamb.../Podne je/Kao voda tišinom razl’jeva
se/Sunčani ditiramb. Tako je pevao Vladimir Nazor a nastavlja Denis Katanec
tamo gde je Nazor stao /Slijeva se slijeva i zdesna i slijeva/U kanjonu misli
sam/Pa sve oboja u milion boja/A svaka od boja sam ja/. Ne tražite sličnost po
smislu, jer je nema. Sličnost je u zvučnosti. Uopšte uzevši, zvuk reči
Katanecovih pesama je poezija za sebe.
Rešio je Katanec da se (bar u ovom
trenutku) mane ćorava posla vođenja benda, jednog (Felon) ili drugog (Okanagan
Ltd), svejedno. Komplikovano je to i za čoveka sa mnogo stabilnijim nervnim
sistemom nego što je njegov. Mnogo je tu kompromisa, gutanja stvari koje mu
nisu po volji, mnogo je tu organizacije i odgovornosti. A dovoljno je sesti
pred laptop, otvoriti VLC Player, uzeti svoju Martinku i iskrvariti direktno u
ugrađeni mikrofon.
*Pejotl (Lopophora williamsii) je mali kaktus
bez bodlji koji sadrži halucinogene alkaloide, naročito meskalin…Raste u Mexicu
i jugozapadnom Texasu…izveštaji onih koji su ga koristili govore da upotreba
pejotla dovodi do stanja duboke introspekcije koja je metafizičke ili
spiritualne prirode. Ponekad, dolazi do intenzivnih audio-vizuelnih efekata (iz
Wikipedije, prevod autora).
Ne bih ulazio u to da li je Denis išao
stopama Kena Keseya, Michael McClurea i Allena Ginsberga koji su svoja dela
(One Flew Over the Cuckoo’s Nest, Peyote Poem, Howl, respectively) pisali pod
uticajem pejotla ili je izborom ovakvog naslova albuma samo hteo da naglasi
dubinu i introspektivnost pesama. Sudeći po pesmama, oba scenarija su moguća.
U uvodnoj KBTK svojim žestokim nastupom
uznemirio je susedovog psa koji nije prestajao da laje tokom celog snimka. Verovatno
mu je posle bilo žao da ponavlja nadahnutu interpretaciju /Dobro, dobro, znaš
sve…/Riječi se vežu za noge kada brod tone/Sve je u haosu…/Kako da u glavi
stanem/I prepoznam sebe/ a i pas se lepo uklapa u sveopšti haos u i oko pesme
(mnogo zanimljivije mi zvuči ova priča nego da je lavež nasnimljen). Još se
zbunjeni slušalac nije oporavio od blast talasa koji ga je pogodio a stiže novi
udarac. Naslovna Pejotl čiji sam deo stihova na početku citirao je rani vrhunac
albuma i već drugi dokaz da je Denis majstor refrena. Prvi dokaz je prva pesma
i ono /Riječi se vežu za na noge kada brod tone/ ali to vam ne mogu opisati, to
morate čuti, drugi dokaz je nepobitan, to ne morate čak ni čuti, samo dovoljno
glasno i u prirodnom ritmu koji diktiraju upotrebljene reči izgovarajte /Ako
voli, voli/Neka voli, voli/Volim, volim, volim je/ i dobićete otprilike istu
melodiju koju je Denis dobio. Na pesmi Bizoni glas Katanecov je još viši, tanji
i drhtaviji nego do tada, što se činilo nemogućim. Prvo je tekst pisan, to je
očigledno jer se pojedine strofe teško ubacuju u muziku pa izgleda kao da ima
previse teksta za upotrebljeni muzički format (kao kod B.Springsteenovih prvih
albuma – vidi Greetings from Ashbury Park, NJ). Ne znam tačno o čemu govori pesma, meni izgleda
kao ljubavna. Cvijećeće je sudeći po onom /Na križanju Abbota i Pendera/Kiša
nije ništa promenila/ nastala u Vancouveru za vreme one Denisove kanadske
avanture koja mu nije donela materijalnu, ali jeste svaku drugu korist. Verovatno
nisam u pravu, ali i ova mi je ljubavna. Krug Br.3 se ne bih usudio da tumačim,
ne znam “šta je pisac hteo da kaže”, znam samo da napetost i dalje raste. Topot
je još jedna pesma puna jakih pesničkih slika /Ponor je dušo moja/kad dušu moju
plačeš/živi moj grijeh/i grijeh moj znat ćeš/, ja je doživljavam kao poruku
meni, slušatelju, od autora da je osnovni red da uložim bar delić truda i
pažnje u preslušavanje onoga što je on uz muke Tantalove izbacio iz sebe /Ispij
mi cjelov/i krvlju se mojom poli/. Tu se mini album završava ali su dodate
bonus pesme Suncokret koji bi mirne duše mogao biti njegov sastavni deo i pesma
nešto drugačijeg ugođaja Zeka koja je nastala kao rezultat saradnje Denisa
(muzika) i, koliko sam uspeo da dokučim iako je Denis bio vrlo tajnovit po tom
pitanju, Une Gašić iz Bitipatibi (tekst). Simpatična zezalica koja se može naći
samo na kaseti.
Katanec je album snimio koristeći svoj glas i akustičnu gitaru, na po
jednoj pesmi su svirali Tena Rak violončelo i mladi kantautor NeboRoza klarinet,
a momci iz bendova Moskau i Lolita su ga diskretno pratili na pesmi Pejotl.
Snimak je vrlo lo-fi a takav je morao biti iz autorove potrebe da u ovom
trenutku ostavi ove pesme iza sebe uz nemogućnost da sebi priušti bolje
tehničke uslove za snimanje albuma. Mislim da je za ovaj materijal veoma
intimne prirode (po stepenu otvaranja svog unutrašnjeg sveta prema spolja skoro
da nema pandana na ovim prostorima) to bilo najbolje, tačnije jedino rešenje,
jer bi bilo kakav pokušaj produciranja uticao na autentičnost emocija.
Koji je domet ovog albuma? Denis ne bi bio Denis da ne ide protiv
svake logike a najčešće i protiv sebe samog. U ovom slučaju, bar na prvi
pogled, radi obe napred pomenute stvari. Objavio ga je na kaseti u vrlo malom
broju primeraka i na digitalnom downloadu na bandcampu ali niti je
omogućio preslušavanje niti besplatni download. To sužava krug slušalaca do te
mere da se isti svodi na statističku grešku. Međutim, on očigledno to i hoće.
Da ovaj album čuju oni koje to zaista zanima. On ne želi površne slušaoce, niti
takmičenje u broju downloada. Ta novčana barijera rasteraće slučajne prolaznike
i radoznalce. Pred onima koji je pređu otvoriće se skriveni unutrašnji svet
Denisa Kataneca koji tek treba dešifrovati.
Teško je pisati o drugom pilot singlu "Bizoni" predstojećeg albuma Denisa Kataneca kada je prvi bio već sada legendarni "Pejotl". Bizoni nemaju njegovu instant privlačnost i popičnost niti imaju nenadmašan početak "Sljeva se sljeva i s desna i s ljeva u kanjonu misli sam, pa sve oboja u milion boja a svaka od boja sam ja..." ali imaju introspektivnu liriku, imaju filigranski gitarski rad i lepu osobinu da ti se više sviđaju što ih više slušaš. Posle ove dve pesme koje se nalaze na suprotnim stranama Denisovog opusa još uvek nije jasno da li će Katanec ići u pravcu popa, a talenat za dobru pop melodiju ma koliko pokušavao ne može da uguši, ili ka introspektivnoj i hermetičnoj lirici koja mu je, koliko ga ja poznajem, mnogo bliža srcu. Ili će, što je možda najpametnije, kao i do sada, i jednu i drugu stranu svog stvaralaštva negovati uporedo. S tim da one pesme koje se opiru uglazbljivanju slobodno ostavi za neku buduću knjigu poezije koja će neminovno doćI!
Bizoni by Denis Katanec, released 21 April 2015 BIZONI Planina se trese Sa vrha se strmoglavilo tisuće kamenčića Jure kao horda bizona Dok ostavljaju u magli sve iza sebe Gutaju stabla kao mahniti Stijene šalju svoju djecu u rat. Životinje su se posakrivale Leptiri zapaljenih krila povlače se u sjen…
Napetost se mogla osetiti u vazduhu u trenutku Katanecovog žurnog ulaska na pozornicu KC Grada direktno iz hladne beogradske noći. Bilo je 9:30, pola sata kasnije nego što je bilo najavljeno. Publika je bila ne baš mnogobrojna, ali u tom momentu isključivo njegova jer još nisu pristigli fanovi beogradske grupe Triko čiji je nastup trebalo da usledi posle njegovog. Njihov nastup, sticajem raznih okolnosti nisam gledao (osim samog početka) ali na osnovu preslušanog prvog EPja (https://trikoo.bandcamp.com/) mogu reći da se taj instrumentalni post-rock koji bi se verujem svideo ljubiteljima tog pravca bar koliko se svideo meni neljubitelju istog, nikako ne uklapa sa Denisovom kantautorskom muzikom pa ni u snu ne mogu privući istu publiku. Vratimo se ipak Katanecu čiji su živci, kako je izgledalo, bili na granici pucanja, pa je niz set listu krenuo žestoko, kao da mu život od toga zavisi. Startovao je sa novom, hitičnom, Peyotl koja mi je instant favorit, pa preko pesme Primirje koja je, kako ju je otpevao, pre zvučala kao objava rata nekome ili nečemu, pa onda polako na numere sa Okanagan EPja da bi prvi vrhunac bio Florijan, otpevan takvim intenzitetom da se činilo da su stubovi koji se prostiru sredinom dvorane a koji su zaštitni znak KC Grada, počeli da se tresu. Taj energetski „blast“, koji je, treba reći, bio najbolje izvođenje Florijana koje sam do sada čuo, kao da je razelektrisao Denisa i prebacio ga u sasvim drugo raspoloženje – tugu. Sledećih nekoliko pesama je bilo obojeno tim osećanjem da bi na prvoj od poslednje četiri večeras izvedene, u nekim krugovima internet deep spacea legendarnoj pesmi Zeka, koju je Denis komponovao na tekst tajanstvene beogradske autorke čiji identitet nikada pa ni ovom prilikom nije hteo da otkrije (javlja mi se da bi to mogla biti tibi bitipatibi…uh, jezik mi se zavezao, bolje da ne nagađam više hehe) opet promenio raspoloženje. Uz Zeku se i ne može biti previše ozbiljan, još manje tužan, ali se može lepo raditi „singalong“ što smo Daniel Kovač (Jesenji Orkestar, Jarboli) i ja (počasni konzul potliste u Beogradu) i demonstrirali. Poslednje tri pesme, čini se Denisovi lični favoriti, Jedra, pa onda nova Bijele Rade i na kraju Prijateljstvo otpevane su sa stavom i autoritetom i odmah po odsviranim poslednjim taktovima, Denis je, žurno kako je i ušao, napustio KC Grad. Nije me iznenadilo što nije svirao bis, znajući ga nisam ni očekivao da će ga svirati, jer za njega bi bilo šta što liči na planiranje ili iznuđivanje bisa bilo preveliki kompromis na koji nije spreman. Time je završena njegova mini turneja po Srbiji (Subotica, Novi Sad, Beograd) sa čijim je ishodom, kako sam kaže, zadovoljan.
Od 2011 kada sam ga prvi put gledao Denis Katanec je prešao veliki put i bukvalno i figurativno. Sve njegove vrline su ostale vrline su ostale vrline (pesme koje piše i komponuje) a njegove mane su postale prednosti (svirački a naročito pevački je veoma napredovao pri tom ne izgubivši lični pečat). Ranije je te oštre ivice svoje muzike koje uvek pominjem kada o njemu pišem pravio pevanjem na granici falša, sada toga više nema, sada ih pravi promenom dinamike pevanja, slobodnim podizanjem i spuštanjem intenziteta glasa. Jedino što se kod njega ne menja i neće se promeniti je njegov eksplozivni temperament. Zato će još mnogo puta kantu mleka koju je napunio gotovo do vrha jednim nesmotrenim pokretom proliti, da bi opet sve počeo iznova. Nekako mi se čini da on to duboko u podsvesti i želi.
