Kada sam kretao na jučerašnji Americana Night Festival, moram priznati da sam se pribojavao kakva će poseta da bude. Čitav niz koncerata domaćih i stranih rok zvezda nekoliko dana pre i posle festivala, i otvaranje svetskog fudbalskog prvenstva isto veče u isto vreme nisu bile baš činjenice koje ulivaju nadu. Na moju veliku radost, dvorana je bila puna, istina je da je moglo još ljudi da stane ali je i oko 400 prisutnih bio zadovoljavajući broj s obzirom na okolnosti. Na zadovoljstvo malobrojnih pripadnika muškog pola koji su se odrekli fudbala zbog festivala, žene su činile prilično ubedljivu većinu (pogledaj slike sa Balkanrock portalahttp://balkanrock.com/americana-night-festival-12-06-2014/. Opet su, kao i prošle godine, po dva izvođača bila istovremeno na bini i naizmenično izvodila svoje pesme. U prvoj postavi su bili grupa Went koja je iz mračnih dubokih voda post-rock-a poslednjih godina polako isplivala u bistre vode amerikane pa su tako juče počeli tiho i osećajno da bi kako je koncert odmicao ubrzavali tempo i postajali sve živahniji. Kao da su iz močvara Luizijane došli na sunčane obale Floride da podignu atmosferu na plaži, naročito sa pesmom kojom su završili sinoćni nastup, obradom proto rock'n'roll klasika Hank Williams-a "Mind Your Own Business", na koji je deo publike sišao na prostor ispred bine i odigrao celu pesmu u žestokom tempu. Sa njima je delio scenu simpatični momak iz Zaboka, Hrvatska, Nikola Vranić koji nastupa pod stage name-om JR August, za mene najprijatnije iznenađenje festivala. On svira najameričkiju muziku od svih učesnika festivala, njegove autorske pesme kao da su izašle iz brodvejskih mjuzikala, to su izmišljene priče o serijskom ubici, ptici koja će umreti, nekom tajanstvenom John-John-u, reci koja teče...svirao je i Distort Reality sa jednog od dva objavljena vrlo gledana videa i meni najbolju Crucify Me koju bih stvarno želeo još koji put da čujem. Poput Marvina Hamlisch-a ili Billy Joel-a, i njegove pesme su klavirske pesme a to je instrument kojim on superiorno vlada. Kad zasvira, ni ne primećujete da je potpuno sam na pozornici, čak ponekad pomislite da je njegovo (više nego dobro) pevanje pomalo suvišno. Ono što sam slušao na YouTube-u od njega zvuči potpuno drugačije nego ovo uživo, a sada svira sa bendom i to će verovatno biti nešto sasvim treće. Videćemo gde će ga budućnost odneti, ali za ovog momka ćemo sasvim sigurno još čuti. Drugu postavu su činile uslovno rečeno zvezde festivala Stray Dogg i Dunja Ercegovic, naša draga Lovely Quinces. Stray Dogg je izveo tri nove pesme koje su vrlo dobro primljene (onu Love is Blind je pohvalio čak i Zli Hadžo u Novom Sadu hehe) i pregršt starih koje su izgleda dobile svoj konačni oblik i sve su zaista perfektno izvedene, pa mogu mirne duše da kažem (iako sam u sukobu interesa ovde) da svako dobronameran mora da primeti da Stray Dogg postaje jedan od najkvalitetnijih predstavnika domaće rock scene. A šta tek reći za Dunju? Ona peva kao da je indijanski poglavica ratničkog imena Lovely Quinces koji je na ratnoj stazi protiv onih pičaka od muškaraca (kako bi to Dunja lepo svojim poetskim izrazom rekla) koji varaju, lažu i iskorišćavaju nježne žene i kojima majku treba jebati preventivno da se ne bi mnogo osilili. Sa koliko energije ta mlada žena peva, svira i komunicira, kad se dim raziđe i prašina slegne, ostaće joj da bira između Blek Stene i Chuck Norrisa jer su Zagor i Steven Segal slučajno baš tada otišli da kupe cigare. Simpatična je bila i verbalna i neverbalna komunikacija između nje i Dukata, na primer, kad je Stray Dogg izveo Disappear uz ovacije publike, Dunja se okrenula prema njemu i pitala "a ća ću ja sad?" on joj je odgovorio "bolje ti je da bude neki hit" na šta mu je ona ladno pokazala srednji prst i dobila još veći aplauz! Pošto sam o sinu dosta pisao, moram da pomenem i ćerku Mariju Strajnić i Janka Tadića koji su upravljali grafoskopom sa koga se kreirana slika projektovala na zid iza izvođača u ritmu muzike i u skladu sa raspoloženjem svake pesme što je uz odličan lajt show i savršen zvuk (opet Joca i Dusan Bauk) doprinelo veoma lepom audio-vizuelnom utisku. Oni koji su bili znaće o čemu pričam, oni koji nisu, čekamo ih sledeće godine!
