Miloš Zubac – Paralele I & II 

Ne znam da li sam dobro rešio zagonetku koju mi je sa ova dva albuma postavio Miloš Zubac, čovek sa kojim osećam veliku bliskost, iako nismo u životu proveli više od par sati zajedno, kad se saberu svi naši susreti. Naši se razgovori vode preko naših javnih dopisivanja, iako tu nismo ravnopravni – on je umetnik a ja puki komentator. Ipak, kroz njegovu umetnost i moje komentare se sve bolje upoznajemo. Da li se poznajemo dovoljno da proniknem u suštinu „Paralela“, to ne znam, tim pre što se one mogu posmatrati iz različitih uglova. Iz ugla sinhroniciteta nikako nije slučajno što su Paralele nastale 2018 i 2019 godine, paralelno (da, paralelno!) sa nastankom albuma „Manastiri“. Karl Gustav Jung bi rekao da to nije slučajno jer „Manastiri“ i „Paralele“ povezuju duhovno i svetovno nasleđe porodice Zubac. 

Svetovno i duhovno se u Milošu Zupcu prožimaju na najbolji način. Duhovno se prosto svodi na ljubav, baš kao što i treba da bude. Duhovni život Srba je danas nezamisliv van istorijskog konteksta, koji, bremenit lošim nasleđem, ne dozvoljava bezgraničnu, bezuslovnu ljubav kakvu je Isus Hrist propovedao. Miloš ne haje mnogo za pristup po kome se patriotizam zasniva na agresiju prema drugome. Poslušajte zato pesmu „Hercegovina“ Nikole Ninkovića (koja je u aprilu ove godine izdata kao singl) koju je Zubac izveo sa Ninom Romić, ta pesma je najbolji primer za bezuslovnu ljubav koju pominjem. Hercegovina je zajednička otadžbina obe autorske ličnosti koje izvode tu pesmu a koje se razlikuju po polu, veri i zemlji u kojoj žive, ali ljubav prema Hercegovini poništava sve te razlike.

„Ako raj nije mesto, nego vreme, tvoj ga je otac upravo dvostruko zadobio“ - ta je rečenica iz pesme „Paralele“ ključ za razumevanje ova dva albuma. Simboli trajanja, ali i sama supstanca trajanja u prostorno vremenskom kontinuumu, su Mej (Paralele I) i Milena (Paralele II) Zubac, autorove kćerke, koje su, svaka na „svom“ albumu, čak priložile po jednu svoju autorsku pesmu. Na Mejinom albumu (Paralele I), u pesmi o kojoj govorimo, ljubav se poistovećuje sa porodicom čiji je svaki novi izdanak paralelna linija koja dolazi iz beskraja i ide u beskraj. Objasniću ovo podrobnije kada budem govorio o Mileninom albumu (Paralele II). U pesmi „Čovek sa zvezda“, otpevanoj u formi propovedi, Miloš govori o preminulom dedi svojih devojčica i opet o bezgraničnoj ljubavi koja je ipak nemoćna pred samo jednom stvari – pred činjenicom da smo smrtni. Još čovek nije našao recept kako da se pripremi za trenutak završetka života nama drage osobe, ili kako bi to pesnik lepše rekao, „oročene kosmičke mimikrije“. „Usnuli šinobus“ nas nauči da je bezuslovna ljubav u stvari potpuno isto što i bezuslovna dobrota, ali nas istovremeno, na najblaži mogući način suočava sa činjenicom da se danas te stvari mogu naći samo u snovima. 

   

Druga paralela je „Otac na balkonu“ koji sa pijedestala pretka usmerava svoj pogled „negde između“ svoje pozicije i pozicije svojih unuka koje se ljuljaju na ljuljaškama u parku, uzalud pokušavajući da, kroz naslage vremena prošlog i budućeg, dokuči put tih paralelnih pravih linija lansiranih sa njihovih sedišta. Imajte ipak u vidu, kao što autor, korišćenjem ljuljaške kao metafore, pokazuje da ima u vidu, da je ono što svakog od nas gura napred ono što je bilo pre nas. Znate kako ljuljaška funkcioniše – mora se načiniti nekoliko koraka unazad da bi se dobio zamah. Kao da nas oni koji su bili pre nas guraju da idemo dalje. I kad nas ta energija dobijena od prošlih generacija lansira u budućnost, i kad dostignemo najvišu tačku, zakoni fizike nas podsete da moramo da se vratimo, da se ponovo napunimo energijom predaka. To se zove tradicija, ako se ne varam?

   

Zašto paralele, zašto ne jedna, beskonačna prava linija. Prosto zato što je čovekov ovozemaljski život ograničenog trajanja (pa linija nije beskonačna) i zato što mi i naši preci i potomci nismo identični, već je svako jedinka za sebe. Zato su linije koje predstavljaju našu decu paralelne sa našim linijama, baš kao što su naše linije paralelne sa onima od naših roditelja. I tako u prošlost, i u budućnost. Svaki rodoslov, čak i kad ga pogledate nacrtanog na papiru i jeste ravan definisana paralelnim linijama. U prošlosti, ta ravan ima svoj početak, koji je zajednički za sav ljudski rod, i po Bibliji (pramajka Eva) i po nauci (mitohondrijska Eva), u budućnosti pak, kraj je nesaglediv. No, vratimo se Zupcu i njegovoj priči. Put te dve male duše koje se bezbrižno ljuljaju na ljuljašci je ipak samo njihov, pa mi koji smo bili pre njih možemo samo da im želimo da bude ispunjen na pravi način, a sebi da želimo da ga što duže, sa dovoljno ali ne i previše udaljene paralele, pratimo. „Ostani tako lepa“ je porodična saga na tragu „Pobratimstva lica u svemiru“ Tina Ujevića i njegovoj srodnosti duša, ili je, pak, svojevrsni komentar Dilanovog stiha „tada sam bio mnogo, mnogo stariji, sada sam mlađi nego tada“. „Izbor stvarnosti“ je tema za razmišljanje, gde se autorova tolerancija svodi na praštanje moralno posrnulima, što nas opet vodi ka dubletu dobrota/ljubav. „Magija“ je empatija kao ispunjenje. „Stelarno jemstvo“ nas vraća na temu kojom se bavi ovaj albumski par, a tema je trajanje od iskona do večnosti. 

Muzika je na Paralelama samo podrška poeziji, jer Miloš Zubac je pre svega pesnik. Ipak, izbor muzičara za Paralele I i Paralele II izvršen je vrlo pažljivo, što svakako nije slučajno. Prvu paralelu su radili muzičari povezani sa Novim Odmetnicima, neformalnom grupom muzičara okupljenom 2010 iz država nastalih raspadom Jugoslavije - Miloš Zubac, Miloš Drobnjaković, Davor Matošević, Tomislav Zorić, Stipe Periša i na poslednjoj pesmi mlađa Zupčeva kćerka Mej Zubac. Drugu paralelu su radili muzičari iz Novog Sada iz grupe Šinobusi (plus Nešić) sa kojima Zubac već dugo sarađuje - Nenad Patković, Milan Korać, Nemanja Nešić, Predrag Dmitrović i njegova starija kćerka Milena Zubac, opet na poslednjoj pesmi. Mejin album bi, dakle, trebalo da vuče na „Olovni ples“, a Milenin na „Šinobuse“ ali u praksi nije baš sto posto tako. „Olovni ples“ je obogaćen neobičnim zvučnim efektima pa je na prvo slušanje manje pitak od „Šinobusa“ ali posle nekog vremena naviknemo se i sviđa nam se. Uopšte, suočavanje sa oba ova prilično zahtevna albuma, to vam je kao sa rakijom - prva čašica ide teško, svaka sledeća sve lakše i lakše. Kad stignemo do petog-šestog slušanja ovih ploča, mnogo bolje razumemo besmrtnost duša u zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, a to je ono što Miloš Zubac pokušava da nam objasni. Ili samo pokušava da nas uteši.

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015