Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015, Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja @ KC Grad, Beograd, 04.06.2015

Poezika – Regionalni festival autorske muzike, Novi Sad, 5-7.06.2015

Najveći mali festival na svetu

Festival Poezika je nastao kao posledica interferencije dva kantautorska talasa koja su ovaj region zapljusnula od početka dvadesetprvog veka do danas. Prvi, Novi Odmetnici, imali su i neku vrstu političkog proglasa ili manifesta ako tako više volite po kojem im je cilj da prevaziđu novonastale granice između bivših jugoslovenskih republika, naravno samo na intelektualnom i spiritualnom nivou - druženjem, razgovorima i zajedničkim nastupima. Na prvoj Poezici održanoj 2013. svi učesnici su bili deo pokreta „Novi odmetnici“, od Milana Koraća (Šinobusi) i Isidore Milivojević (Prkos Drumski), preko Nine Romić i Olovnog Plesa do Ivana Škrabea, Roberta Vodanovića Čopora, Nikole Neškovića aka (izmenavremena) i Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Druga Poezika je ugostila taj pomenuti drugi talas autora koji rade u sličnom ključu a kolokvijalno bih ih nazvao Bistro na rubu šume (po one četiri bandcamp kompilacije koje su objavili) kao što su Stray Dogg, Sara Renar pa i Marigold. Bio je tu i Damir Imamović sa svojim neotradicionalnim pristupom sevdalinkama kao i kultni borski bend Goribor koji nije direktno vezan ni sa jednom od ovih, ali jeste vezan za Poeziku tekstovima St-ovih pesama. Na trećoj Poezici, ovoj o kojoj bi trebalo da pišem a nikako da počnem, nastupao je sve prominentniji beogradski kantautor Jovanović, koji je izabran od strane stručnog žirija, zatim izbor publike Mirjana Marinković čija muzika sadrži dosta etno elemenata bar sudeći po pobedničkoj pesmi, pa Zvonka Obajdin koja je bila glavna urednica pomenute „Bistro“ kompilacije uz podršku Aleksandre Dokmanović (obe iz grupe Svemir), još Telemama iz Makedonije i kao glavne zvezde Rebel Star Milana Glavaškog i Chris Eckman & Bernard Kogovšeg iz Ljubljane. Bilo je i dve radionice: jednu je vodila Katarina Juvančič, drugu Dušan Strajnić iz Stray Dogga. Bio je i film o Bambi Molestersima.

Zagrevanje za Poeziku počelo je još u četvrtak, 04.06. u KC Gradu u Beogradu na nastupu slovenačkog dua Katarina Juvančič i Dejan Lapanja. Vrema je bilo lepo, ulaz je bio besplatan, pa je bašta KC Grada bila sasvim lepo popunjena. Za prvi nastup u Beogradu Katarina i Dejan nisu mogli poželeti ništa lepše. Jedini je problem što kod tih besplatnih priredbi veći deo publike često uopšte nije zainteresovan da čuje izvođače pa to pravi problem i onima koji jesu. Ipak smo uspeli da čujemo da su Katarina i Dejan izvodili pesme sa oba svoja albuma koje su sve bile posvećene ženama herojima, nekad pravim herojima, nekad herojima svakodnevnog života. Želeo bih da ih sledeći put gledam u nekom klupskom prostoru pred zainteresovanijom publikom, pa makar bila i malobrojnija.

Prvi dan festivala Poezika u Novom Sadu (ispostaviće se i jedini koji ću gledati!) počeo je na terasi Kulturnog centra Novi Sad druženjem sa izvođačima, pratiocima kantautorske scene sada već veoma dobro povezanim preko društvenih mreža i organizatorima Natašom Pajović i Milošem Zupcem. Itekako je primećen i nadaleko poznati osiječki bloger Zli Hadžo, strah i trepet svih onih (važi i za organizatore i za muzičare) koji ne žele čuti negativnu kritiku čvrsto utemeljenu u realnosti. Da li zbog njegovog prisustva ili zbog poslovične pedantnosti organizatora, svi događaji prvog dana festivala počinjali su sa najviše petnaest akademskih minuta zakašnjenja.

Jovanović je probio led. Vidno dirnut brojem prisutnih (skoro popunjena sala sa sedećim mestima) izveo je svoj kratak set koji je bio veoma dobro primljen. Njegovo glavno oružje svakako nije pevanje, ali jeste sugestivnost i uživljenost, kao i tekstovi koji govore o otuđenju, svakidašnjoj jadikovci, dnevnoj rutini i sve tako nekim dosadnim stvarima, ali govore i o tome da optimizam i mašta mogu da pomognu u prevazilaženju ovih teškoća kao što kaže u pobedničkoj pesmi (Mora da postoji neki plan/mora da postoji nešto za nas/Lisabon/na jedan dan/da li da dostignem/ili da dosanjam san) Vrlo pristojno sviranje gitare takođe moramo da spomenemo.

Zvonka Obajdin na akustičnoj gitari i Aleksandra Dokmanović na električnoj lepo su predstavile svoj bend Svemir, inače moju omiljenu grupu sa ovih prostora. Čak se i moja rođaka, koja se sasvim slučajno našla na festivalu i ne sluša nikakvu muziku, oduševila Zvonkinim pevanjem. Naročito dobar utisak ostavljaju dve nove pesme, zarazna Iz daljine (sa čuvenim stihom „kad skinem push-up i make-up…ostane li išta od mene) i drugačija od svega što je Zvonka do sada napravila, vragolasta Zmajev dah koja me je svojim lalala refrenom podsetila na jednu aktivnost koju sam nekada često obavljao a koje se danas rado sećam!

Zli Hadžo je, valjda da bi opravdao svoju reputaciju, protestovao zbog petnaestominutnog čekanja na prelazak u veliku salu na završni koncert večeri – nastup Rebel Stara. Milan Glavaški i momci su bili odlično raspoloženi, toliko da su ispunjavali želje slušalaca, pa smo čuli sve njihove favorite plus skoro ceo novi album koji će uskoro izaći. Počeli su sa Dylanovom It’s All Over Baby Blue tako da je i Milan Gagić, jedan od najvećih poznavalaca i kolekcionara Dylana na Balkanu, bio zadovoljan. Gledao sam ih tri puta u poslednjih godinu dana ali ovaj nastup im je bio najbolji iako najmanje posećen. I tako, dok je publika izvikivala pesme koje su momci iz Rebel Stara odmah potom svirali, ne dočekavši Anđele koje su naravno ostavili za kraj, sa parafrazom one rečenice iz romana Seobe Miloša Crnjanskog u mislima, koja u mojoj verziji glasi „Nebo je visoko, Beograd daleko“, krenuo sam iz Novog Sada negde oko ponoći. Na drugi dan, sticajem raznih okolnosti nisam uspeo da stignem pa ću vam za utehu, ljubaznošću Dragane Čanak, omogućiti da preslušate kompletan nastup izvanrednih Chrisa Eckmana i Bernarda Kogovšega.

https://soundcloud.com/dragana-anak/chris-eckman-poezika-2015

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughters (2014)

Mislim da nije Sveti Avgustin sa svojom Nadom i njene dve kćeri, Hrabrosti i Besom povezao Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju sa njihovim škotskim kolegama muzičarima. Pre će biti da je ta tajna veza keltsko nasleđe koje ne povezuje samo Sloveniju i Škotsku, već i veći deo onoga što danas nazivamo Evropom. Naime prapostojbina Kelta je obuhvatala između ostalih i teritoriju današnje Slovenije pa su se keltska plemena odatle širila sve do Škotske, Irske i Velsa gde je, za razliku od ostalog dela Evrope, i danas sačuvan njihov identitet. Iako nisam proučavao nikakve antropološke studije, moj je utisak da je i keltsko muzičko nasleđe duboko utkano u evropsku muziku, kako umetničku, tako i popularnu (narodnu). Iseljenici su taj keltski supstrat preneli i u Ameriku, gde je, pomešan sa afričkim i nativno američkim uticajima izgubio stilsku čistoću ali se i dalje da jasno prepoznati. Katarina se, prema tome, oseća kao riba u vodi dok izvodi ove folk numere na njoj stranom jeziku (iako se ne primećuje da joj je to strani jezik) ali sa ritmičko-melodijskim obrascima koji su im usađeni duboko u genima. I nama koji ih slušamo, te su balade nekako bliske, kao da ih oduvek znamo. Tema ove ploče su žene. Od nepoznatih mučenica koje trpe nasilje pijanih muževa, do onih koje su se snagom svojih ličnosti uzdigle do najvećih dostignuća ljudskog roda. I u tri "spoken word" numere, gosti iz Škotske David Campbell, Tom Muir i Lawrence Tulloch govore o ženama, onima iz bajki, mitova i legendi, ali isto tako govore da se ljudska suština, uprkos tehnološkom i civilizacijskom napretku, ni za mrvicu ne menja. Bili žene ili muškarci, verovali u ove ili one bogove, vi sami ste ti koji ćete sebi kreirati sudbinu, tako ja čitam Katarininu poruku koju nam šalje ovim pesmama. Ova ploča je oda ženi kao takvoj, ali je za mene istovremeno oda kreatorki ovog muzičko-scenskog dela, Katarini Juvančič koja, skromna kakva jeste, nipošto nije htela samu sebe da gura u prvi plan. Ta skromnost ide dotle da na plakatu koji najavljuje scensko izvođenje ovog dela u Edinburgu uopšte nije navedeno njeno i Dejanovo ime (svi ostali učesnici su navedeni!) a da ona to uopšte nije primetila sve dok joj neki dobronamernik sa fejzbuka nije na to ukazao. Dejan Lapanja je takođe zauzeo "low profile", skoro uopšte nema gitarskih sola (lažem, ima jedan lep u Sister Sun i još jedan u Rosi takođe), kao da je namerno prepustio svojim škotskim prijateljima svetlost pozornice a on ostao duboko u senci. Ipak, prepoznaju se njegova lucidna aranžmanska rešenja i postepeno dizanje atmosfere sa krešcendom u pesmi o Rozi Luksemburg na kraju ploče. Neki od najboljih škotskih folk muzicara koji su na njoj svirali su sasvim opravdali svoju reputaciju. Tinka Volarič i Jerneja Rodica su uradile maestralni posao kao ilustratorka i dizajnerka. Ali, koji je domet ovako lepo skrojenog dela? Izgleda da će lakše biti organizovati koncertnu promociju u zapadnoj Evropi nego u regionu, iako je i u novoprocvetaloj regionalnoj kantautorskoj sceni takođe prisutan odjek tih proto-evropskih keltskih uticaja. Na primer, u Fire’s NeverWrong beogradskog benda Stray Dogg ili u pesmi Guide me home grupe Nikol, Luka i Vedran iz Pule ili pak u pesmi I Can't Ane Ćurčin iz Beograda. Mislim da se kvantitativnim pa sledstveno tome i kvalitativnim procvatom scene formirala i publika koja u sve većem broju dolazi na ovakve koncerte spremna da prihvati intenzitet isporučenih emocija i autentične autorske vizije. Zato bih želeo da vidim Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju u Beogradu. Uostalom, staro keltsko pleme Skordisci su, pre nekoliko milenijuma, spuštajući se niz Dunav i Savu, prvi uspostavili te regionalne veze koje, kolikogod ih istorijske okolnosti prekidale, uvek teže da se ponovo formiraju. Šta ćete lepše, ako to bude uz pomoć muzike!

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Selivke (2012)

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja, slovenački muzičari, izdali su početkom avgusta svoj drugi album lepog naziva "Hope's Beautiful Daughters, čiji naziv me je odmah asocirao na legendarni album škotske danas skoro zaboravljene grupe Incredible String Band "Hangman's Beautiful Daughter". Da ova asocijacija možda ima neke osnove može se zaključiti iz činjenice da su u njegovom stvaranju aktivno učestvovali muzičari iz Škotske. Na žalost, nisam uspeo da dođem do ovog albuma ni na legalan ni na ilegalan način, tako da ću morati da sačekam neka bolja vremena da ga čujem i utvrdim da li i sadržajem korespondira sa pomenutom grupom. Ipak, mogu da kažem nekoliko reči o onome što je dostupno - albumu Selivke (Ptice selice) koji se može preslušati na Soundcloud-u. Izdat je pre dve godine (2012) ali sam za Katarinu i Dejana čuo tek prošle godine, preko, pogodićete, Bistroa na rubu šume i pesme "Mene nema" koja se nalazi u trećem delu serije. Iako se u pesmi govori o "izbrisanima", ljudima koji potiču iz drugih republika bivše Jugoslavije koji posle osamostaljenja Slovenije nisu mogli da dobiju državljanstvo i lična dokumenta pa su veoma teško živeli, "osam godina i dva meseca" u refrenu pesme se u mom doživljaju pesme odnosi na vreme potrebno da se isplati kredit uzet od banke a do tada ćemo jesti ono što jedino možemo sebi da priuštimo,"...makarone sa šećerom". Velike pesme uostalom i imaju tu širinu da u njih svako učitava neko svoje značenje. I ovde je, kao i u svim drugim pesmama, Katarina zadužena za pevanje i komponovanje a Dejan za aranžmane i gitaru, čiji distorzični zvuk podcrtava osećaj teskobe i prigušenog besa koji svaki čovek koji je "izbrisan" a bogami i onaj koji je u raljama finansijskih institucija oseća. Pesma koja otvara album Trešnjev cvet počinje polako i nežno a onda se taj pupoljak, zahvaljujući genijalnom aranžmanu rascvetava pred slušaocem u prelep cvet. Violina i ženski hor koji su dominirali u prethodnoj pesmi, u sledećoj ustupaju mesto orguljama i gitari i tako, pesma po pesma, aranžmanska rešenja su uvek nova i interesantna, gostujući muzičari izvanredni i sve to uopšte ne liči na klasični singer/songwriter album čija je glavna osobina velike većine i regionalnih i stranih autora predvidljivost. Iako sam imao dobre učitelje slovenačkog jezika Zorana Predina, Peru Lovšina i Marka Brecelja, nisam baš bio dobar učenik, pa sam za teme o kojima Katarina peva morao da konsultujem njihov sajt. I opet se od većine drugih kantautora razlikuju kao nebo i zemlja. Nije to jedan od onih ispovednih albuma tipa "ja ga volim a on mene ne" ili "ni zbogom nisi rekla ti", raspon tema je veoma širok, od mladog partizana koji spašava devojke iz voza koji ide u koncentracioni logor, preko peme o Fridi Kalo do pesme o odnosu dementne bake i brižne unuke. Katarinin snažan i jasan glas je vrlo upečatljiv, o Dejanovim gitarskim rešenjima može esej da se napiše, aranžmani u kojima je sve na svom mestu kao da vizuelizuju svaku tu priču o kojoj govori pesma, pa se čini kao da svaka pesma može da bude muzičko-scensko delo, mala pozorišna predstava. Tužno u svemu ovome je to što su Katarina Juvančič i Dejan Lapanja, uz časni izuzetak Miloša Zupca i Poezika festivala, potpuno ignorisani od medija u Srbiji. Vreme je da se to ispravi i ako je ovaj moj tekst bar malo doprineo tome ispunio je svoju svrhu.