Katarina Juvančič & Dejan Lapanja, slovenački muzičari, izdali su početkom avgusta svoj drugi album lepog naziva "Hope's Beautiful Daughters, čiji naziv me je odmah asocirao na legendarni album škotske danas skoro zaboravljene grupe Incredible String Band "Hangman's Beautiful Daughter". Da ova asocijacija možda ima neke osnove može se zaključiti iz činjenice da su u njegovom stvaranju aktivno učestvovali muzičari iz Škotske. Na žalost, nisam uspeo da dođem do ovog albuma ni na legalan ni na ilegalan način, tako da ću morati da sačekam neka bolja vremena da ga čujem i utvrdim da li i sadržajem korespondira sa pomenutom grupom. Ipak, mogu da kažem nekoliko reči o onome što je dostupno - albumu Selivke (Ptice selice) koji se može preslušati na Soundcloud-u. Izdat je pre dve godine (2012) ali sam za Katarinu i Dejana čuo tek prošle godine, preko, pogodićete, Bistroa na rubu šume i pesme "Mene nema" koja se nalazi u trećem delu serije. Iako se u pesmi govori o "izbrisanima", ljudima koji potiču iz drugih republika bivše Jugoslavije koji posle osamostaljenja Slovenije nisu mogli da dobiju državljanstvo i lična dokumenta pa su veoma teško živeli, "osam godina i dva meseca" u refrenu pesme se u mom doživljaju pesme odnosi na vreme potrebno da se isplati kredit uzet od banke a do tada ćemo jesti ono što jedino možemo sebi da priuštimo,"...makarone sa šećerom". Velike pesme uostalom i imaju tu širinu da u njih svako učitava neko svoje značenje. I ovde je, kao i u svim drugim pesmama, Katarina zadužena za pevanje i komponovanje a Dejan za aranžmane i gitaru, čiji distorzični zvuk podcrtava osećaj teskobe i prigušenog besa koji svaki čovek koji je "izbrisan" a bogami i onaj koji je u raljama finansijskih institucija oseća. Pesma koja otvara album Trešnjev cvet počinje polako i nežno a onda se taj pupoljak, zahvaljujući genijalnom aranžmanu rascvetava pred slušaocem u prelep cvet. Violina i ženski hor koji su dominirali u prethodnoj pesmi, u sledećoj ustupaju mesto orguljama i gitari i tako, pesma po pesma, aranžmanska rešenja su uvek nova i interesantna, gostujući muzičari izvanredni i sve to uopšte ne liči na klasični singer/songwriter album čija je glavna osobina velike većine i regionalnih i stranih autora predvidljivost. Iako sam imao dobre učitelje slovenačkog jezika Zorana Predina, Peru Lovšina i Marka Brecelja, nisam baš bio dobar učenik, pa sam za teme o kojima Katarina peva morao da konsultujem njihov sajt. I opet se od većine drugih kantautora razlikuju kao nebo i zemlja. Nije to jedan od onih ispovednih albuma tipa "ja ga volim a on mene ne" ili "ni zbogom nisi rekla ti", raspon tema je veoma širok, od mladog partizana koji spašava devojke iz voza koji ide u koncentracioni logor, preko peme o Fridi Kalo do pesme o odnosu dementne bake i brižne unuke. Katarinin snažan i jasan glas je vrlo upečatljiv, o Dejanovim gitarskim rešenjima može esej da se napiše, aranžmani u kojima je sve na svom mestu kao da vizuelizuju svaku tu priču o kojoj govori pesma, pa se čini kao da svaka pesma može da bude muzičko-scensko delo, mala pozorišna predstava. Tužno u svemu ovome je to što su Katarina Juvančič i Dejan Lapanja, uz časni izuzetak Miloša Zupca i Poezika festivala, potpuno ignorisani od medija u Srbiji. Vreme je da se to ispravi i ako je ovaj moj tekst bar malo doprineo tome ispunio je svoju svrhu.
No comments:
Post a Comment