Odmah se postavlja pitanje sa kojih zidova, jer sa zida koji nama fejsbuk prijateljima pisca prvi pada na pamet - fejsbuk zida, ove priče nisu. Na svom fejsbuk zidu Ćirić objavljuje divne nadrealne priče o Putku i Obami, Dilan Bobu i neopevanim soul herojima Muscle Shoals studija, o Edi Hintonu i Litl Ričardu koje stavlja u nemoguće situacije i koji vode nemoguće konverzacije. Sa zida plača u Jerusalimu možda jesu - govore o majci i ocu koji koliko znam više nisu na ovome svetu. Sa The Wall zida Rodžera Votersa nisu ni najmanje, jer nisu iz onog vica "kako mali Đokica zamišlja učestvovanje u pobuni ili revoluciji", nema u njima ni traga bunta i otpora. Sa Velikog kineskog zida sigurno jesu, jer su mi nerazumljive poput mandarinskog ili onog drugog kineskog jezika. Sa Wall Street-a ili ulice zida sigurno nisu, već su pre sa Bostonske čajanke jer je ubedljivo najcitiraniji u Ćirićevoj knjizi o kojoj govorim, i to bez atribucije, čovek rodom iz Bostona po imenu Jonathan Michael Richman, nekada osnivač i vođa grupe Modern Lovers, danas solo artist. Legenda kaže da je mladi Džonatan odgledao sve koncerte originalne postave Velvet Underground-a i tako dobio inspiraciju da osnuje bend. Ali, Modern Lovers-i su bili sušta suprotnost njegovim idolima. Tamo gde su VU bili edgaralanpoovski mračni, ML su bili endivorholovsko svetli, tamo gde su VU bili tevtonski teški, ML su bili kalifornijski laki, tamo gde su VU dozlaboga komplikovani ML su jednostavni pa i banalni. Kao što rekoh naš Džonatan je propagator svetle strane života, po principu "udri brigu na veselje" ali sa ogromnom dozom detinjeg šarma, nevinosti i čistote. Ali, šta Ćirić koristi od Džonatana i na koji način? Prva referenca je Suvi Sneško što baš nije isto što i Abominable Snowman, ali pošto se u oba slučaja navodi da je isti u supermarketu, recimo da je to ipak citat. Kao i u drugim slučajevima ovde, događaji u pesmi Džonatana Ričmena i u priči Zorana Ćirića nemaju nikakve veze jedni sa drugima, bar ne direktno. Majka priroda koja je vratila rokenrol u park je citat iz Mother Nature's Leprechauns, pa moja omiljena "ne viđam je mnogo otkako je počela da jaše", pa lesbian bar, pa još jedan moj favorit za dobro raspoloženje "buzz, buzz, buzz, goes the honeybee, and tweedilly tweedilly twee goes the bird" ljubavna pesma iz sveta u kome nema zla, pa Kookenhaken o prvoj ljubavi iz zabavišta u Džonatanovoj verziji i Kookenhaken marki džinsa u Ćirićevoj. Pa Lonely financial Zone, pa Astral Plane pa polako počinjem da sumnjam da se u svakoj Ćirićevoj priči krije referenca na Džonatana Ričmena. Ali ne lezi vraže, naletim na priču koja se zove "Tinejdžer godine" a svako zna da je to album Frenk Bleka iz Piksiza pa ova moja teorija pada u vodu. To me naravno uvede u totalnu konfuziju. I ne samo to! Ćirićev magični hiperrealizam (u taj žanr koji sam sam izmislio bih strpao ove priče) je magični jer ga piše Magični a hiperrealizam je jer, za razliku od magičnog realizma (Marques, Pavić) u kome ribe plivaju po vazduhu zasićenim vlagom i ptice vam nose pogled po varoši, ribe plivaju u vodi, ptice lete u vazduhu i ne nose ničiji pogled, a vetar, eh taj vetar, on duva Sićevačkom klisurom ili njiše grane u parku u Vlasotincu. U Ćirićevoj rečenici, dakle, nema nikakvih nebuloza, tlapnji, hiperbola i parabola, i svaka od njih (rečenica) je sasvim smislena ako se posmatra pojedinačno. Dobro, neke i nisu smislene, ali to je ipak manjina. Problem nastaje (za mene mučenika nedovoljno inteligentnog) kad se one poređaju u niz. E, tada počinje da mi izmiče smisao i čini mi se da one mogu da se permutuju na bilo koji način a da mi se smisao ne približi nimalo (istini za volju, ni ne izgubi se više nego što je do tada bio izgubljen). Ima to i dobru stranu, jer jureći za smislom pročitaš knjigu dok si rek'o Kukenhoken. Kad je pročitaš prvo posumnjaš u sopstvenu inteligenciju pa onda tim mozgom koji je upravo izgubio samopouzdanje počneš da opet tražiš smisao, pa ti se javi da te Ćirić zajebava, pa onda poželiš da poveruješ da ovo nije roman-ukrštene-reči nego roman-rubikova-kocka (apstrahujući pri tom istinu da ovo uopšte nije roman!) i da ipak neki mag ili neki matematički genije može da te rečenice dovede u niz koji ima suštinski značaj, toliki da od toga zavisi opstanak ljudskog roda. Na kraju zaključiš da nešto što te toliko uzdrma, izbaci iz koloseka i natera na razmišljanje, u ovom vremenu površnosti itekako ima svoju vrednost. Pa se ponadaš da ćeš, ako opet pročitaš ovu knjigu, ipak dokučiti o čemu se tu radi. I evo, kod trećeg čitanja, izdvajaju se figure oca i majke, pomalja se odnekud i ljubav prema voljenoj ženi a u daljini se čuje rokenrol...
No comments:
Post a Comment