Miloš Zubac – Paralele I & II 

Ne znam da li sam dobro rešio zagonetku koju mi je sa ova dva albuma postavio Miloš Zubac, čovek sa kojim osećam veliku bliskost, iako nismo u životu proveli više od par sati zajedno, kad se saberu svi naši susreti. Naši se razgovori vode preko naših javnih dopisivanja, iako tu nismo ravnopravni – on je umetnik a ja puki komentator. Ipak, kroz njegovu umetnost i moje komentare se sve bolje upoznajemo. Da li se poznajemo dovoljno da proniknem u suštinu „Paralela“, to ne znam, tim pre što se one mogu posmatrati iz različitih uglova. Iz ugla sinhroniciteta nikako nije slučajno što su Paralele nastale 2018 i 2019 godine, paralelno (da, paralelno!) sa nastankom albuma „Manastiri“. Karl Gustav Jung bi rekao da to nije slučajno jer „Manastiri“ i „Paralele“ povezuju duhovno i svetovno nasleđe porodice Zubac. 

Svetovno i duhovno se u Milošu Zupcu prožimaju na najbolji način. Duhovno se prosto svodi na ljubav, baš kao što i treba da bude. Duhovni život Srba je danas nezamisliv van istorijskog konteksta, koji, bremenit lošim nasleđem, ne dozvoljava bezgraničnu, bezuslovnu ljubav kakvu je Isus Hrist propovedao. Miloš ne haje mnogo za pristup po kome se patriotizam zasniva na agresiju prema drugome. Poslušajte zato pesmu „Hercegovina“ Nikole Ninkovića (koja je u aprilu ove godine izdata kao singl) koju je Zubac izveo sa Ninom Romić, ta pesma je najbolji primer za bezuslovnu ljubav koju pominjem. Hercegovina je zajednička otadžbina obe autorske ličnosti koje izvode tu pesmu a koje se razlikuju po polu, veri i zemlji u kojoj žive, ali ljubav prema Hercegovini poništava sve te razlike.

„Ako raj nije mesto, nego vreme, tvoj ga je otac upravo dvostruko zadobio“ - ta je rečenica iz pesme „Paralele“ ključ za razumevanje ova dva albuma. Simboli trajanja, ali i sama supstanca trajanja u prostorno vremenskom kontinuumu, su Mej (Paralele I) i Milena (Paralele II) Zubac, autorove kćerke, koje su, svaka na „svom“ albumu, čak priložile po jednu svoju autorsku pesmu. Na Mejinom albumu (Paralele I), u pesmi o kojoj govorimo, ljubav se poistovećuje sa porodicom čiji je svaki novi izdanak paralelna linija koja dolazi iz beskraja i ide u beskraj. Objasniću ovo podrobnije kada budem govorio o Mileninom albumu (Paralele II). U pesmi „Čovek sa zvezda“, otpevanoj u formi propovedi, Miloš govori o preminulom dedi svojih devojčica i opet o bezgraničnoj ljubavi koja je ipak nemoćna pred samo jednom stvari – pred činjenicom da smo smrtni. Još čovek nije našao recept kako da se pripremi za trenutak završetka života nama drage osobe, ili kako bi to pesnik lepše rekao, „oročene kosmičke mimikrije“. „Usnuli šinobus“ nas nauči da je bezuslovna ljubav u stvari potpuno isto što i bezuslovna dobrota, ali nas istovremeno, na najblaži mogući način suočava sa činjenicom da se danas te stvari mogu naći samo u snovima. 

   

Druga paralela je „Otac na balkonu“ koji sa pijedestala pretka usmerava svoj pogled „negde između“ svoje pozicije i pozicije svojih unuka koje se ljuljaju na ljuljaškama u parku, uzalud pokušavajući da, kroz naslage vremena prošlog i budućeg, dokuči put tih paralelnih pravih linija lansiranih sa njihovih sedišta. Imajte ipak u vidu, kao što autor, korišćenjem ljuljaške kao metafore, pokazuje da ima u vidu, da je ono što svakog od nas gura napred ono što je bilo pre nas. Znate kako ljuljaška funkcioniše – mora se načiniti nekoliko koraka unazad da bi se dobio zamah. Kao da nas oni koji su bili pre nas guraju da idemo dalje. I kad nas ta energija dobijena od prošlih generacija lansira u budućnost, i kad dostignemo najvišu tačku, zakoni fizike nas podsete da moramo da se vratimo, da se ponovo napunimo energijom predaka. To se zove tradicija, ako se ne varam?

   

Zašto paralele, zašto ne jedna, beskonačna prava linija. Prosto zato što je čovekov ovozemaljski život ograničenog trajanja (pa linija nije beskonačna) i zato što mi i naši preci i potomci nismo identični, već je svako jedinka za sebe. Zato su linije koje predstavljaju našu decu paralelne sa našim linijama, baš kao što su naše linije paralelne sa onima od naših roditelja. I tako u prošlost, i u budućnost. Svaki rodoslov, čak i kad ga pogledate nacrtanog na papiru i jeste ravan definisana paralelnim linijama. U prošlosti, ta ravan ima svoj početak, koji je zajednički za sav ljudski rod, i po Bibliji (pramajka Eva) i po nauci (mitohondrijska Eva), u budućnosti pak, kraj je nesaglediv. No, vratimo se Zupcu i njegovoj priči. Put te dve male duše koje se bezbrižno ljuljaju na ljuljašci je ipak samo njihov, pa mi koji smo bili pre njih možemo samo da im želimo da bude ispunjen na pravi način, a sebi da želimo da ga što duže, sa dovoljno ali ne i previše udaljene paralele, pratimo. „Ostani tako lepa“ je porodična saga na tragu „Pobratimstva lica u svemiru“ Tina Ujevića i njegovoj srodnosti duša, ili je, pak, svojevrsni komentar Dilanovog stiha „tada sam bio mnogo, mnogo stariji, sada sam mlađi nego tada“. „Izbor stvarnosti“ je tema za razmišljanje, gde se autorova tolerancija svodi na praštanje moralno posrnulima, što nas opet vodi ka dubletu dobrota/ljubav. „Magija“ je empatija kao ispunjenje. „Stelarno jemstvo“ nas vraća na temu kojom se bavi ovaj albumski par, a tema je trajanje od iskona do večnosti. 

Muzika je na Paralelama samo podrška poeziji, jer Miloš Zubac je pre svega pesnik. Ipak, izbor muzičara za Paralele I i Paralele II izvršen je vrlo pažljivo, što svakako nije slučajno. Prvu paralelu su radili muzičari povezani sa Novim Odmetnicima, neformalnom grupom muzičara okupljenom 2010 iz država nastalih raspadom Jugoslavije - Miloš Zubac, Miloš Drobnjaković, Davor Matošević, Tomislav Zorić, Stipe Periša i na poslednjoj pesmi mlađa Zupčeva kćerka Mej Zubac. Drugu paralelu su radili muzičari iz Novog Sada iz grupe Šinobusi (plus Nešić) sa kojima Zubac već dugo sarađuje - Nenad Patković, Milan Korać, Nemanja Nešić, Predrag Dmitrović i njegova starija kćerka Milena Zubac, opet na poslednjoj pesmi. Mejin album bi, dakle, trebalo da vuče na „Olovni ples“, a Milenin na „Šinobuse“ ali u praksi nije baš sto posto tako. „Olovni ples“ je obogaćen neobičnim zvučnim efektima pa je na prvo slušanje manje pitak od „Šinobusa“ ali posle nekog vremena naviknemo se i sviđa nam se. Uopšte, suočavanje sa oba ova prilično zahtevna albuma, to vam je kao sa rakijom - prva čašica ide teško, svaka sledeća sve lakše i lakše. Kad stignemo do petog-šestog slušanja ovih ploča, mnogo bolje razumemo besmrtnost duša u zakrivljenom prostorno-vremenskom kontinuumu, a to je ono što Miloš Zubac pokušava da nam objasni. Ili samo pokušava da nas uteši.

Nina Romić + Jovanović @ KC Grad, Beograd (05.12.2014)

Sasvim (ne)običan dan

Da, bio je to običan petak uveče u Beogradu, pa je trebalo da biram između prvog ikad nastupa furioznog etno-rock benda The Cyclist Conspiracy, oproštajnog (do daljnjeg) koncerta Velikog prezira i prvog nastupa Nine Romić u Beogradu uz koju je kao bonus išao i Jovanović, novi predmet hypea u beogradskim indie-folk krugovima. Prve će biti još prilike gledati, druge smo već gledali, tako da je logičan izbor bila Nina, jer smo zaista predugo čekali da nastupi u Beogradu. I kao što se na kraju pokazalo, čekanje se itekako isplatilo i nama i Nini.

Otvorio je Jovanović svojim solo setom, samo akustična gitara, pedale i glas. Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi. Pa čime onda intrigira Jovanović? Time što je pesnik sasvim običnog dana u sasvim običnom životu u sasvim običnoj zemlji sa sasvim običnim sredstvima izražavanja: glasom, pedalama i gitarom. I ime pod kojim nastupa mu je sasvim obično: Jovanović. Odabir tog u Srbiji najčešćeg prezimena za „stage name“ je takođe stav (ljudi sa čestim imenima ili prezimenima obično beže od toga), i toga postanete svesni čim dođete u dodir sa tim imenom pa potom i sa muzikom koju pravi. To je kao kad bi se u Hrvatskoj neko nazvao Horvat, ili u Mađarskoj Nagy, u Švedskoj Andersson ili u Turskoj Yilmaz. Poezija mu je svedena, reči koje koristi sasvim obične, teme o kojima peva svakodnevne, nije to baš Ujevićeva „Svakidašnja jadikovka“ koja kaže „I znaj da Sin tvoj putuje dolinom svijeta turobnom po trnju i po kamenju, od nemila do nedraga, i noge su mu krvave, i srce mu je ranjeno“, manje je kod njega romantičarskog pathosa i religijskih referenci nego kod našega Tina, ali nije ni daleko kad se bolje razmisli „Ustajem. Gledam se. Radim. Borim se. Legnem. Sanjam. Budim se. I ne dam se.“ Nije se dao Jovanović ni uobičajenom žamoru u KC Gradu i svoj nastup je odradio kao da ih je pregurao na stotine a ovo mu je bio, ako računamo onaj prvi kad su ga drugovi ubedili da  odsvira par pesama u nekom kafiću, ukupno treći. Lepo je primljen Jovanović, lepo je i ispraćen sa jednim bisom a vama ostaje kao domaći zadatak da proverite njegov album na bandcampu!

Onda je na pozornicu izašla ona, koja oneobičava do tada sasvim običan dan i od njega pravi praznik – Nina Romić, po prvi put u Beogradu. Dobro, sad sam ja malo previše patetičan, ali nastup je bio što kažu naši stari „enchanting“. Iznenadila me je publika (bilo je preko sto prisutnih) koja je došla na nastup vrlo spremna, pevalo se pomalo sa Ninom a momci iz benda su takođe dobijali aplauze na otvorenoj sceni i uzvike podrške. Fama o virtuoznosti Freda Lanza (harmonika i klavijature) je očigledno već pre njega stigla u Beograd pa ne iznenađuju ovacije koje je više puta tokom koncerta dobijao, ali i Naranča na basu i Petar Cvahte za bubnjevima su bili ništa manje dobri a posebno mi se sviđa što se jasno vidi da sva trojica iskreno uživaju u muzici koji sviraju. Nina Romić nam je sa svojim glasom radila šta god je htela. Leteli smo visoko, ronili duboko, vodila nas je na more, išli smo na selo („Ruža“ u rockerskom aranžmanu), igrali rokenol. Od prvog takta uvodne pesme „Sasvim običan dan“ do poslednjeg takta jedne od mojih omiljenih „(Opet sam) Sama“ nije nas Nina puštala, al’ nije da smo se nešto mnogo otimali. Uživali smo  što se kaže „za sve pare“.

Posle koncerta sam imao sreću da razmenim par rečenica sa tom dragom, skromnom i lepo vaspitanom devojkom koja je i sama bila vrlo iznenađena sjajnim prijemom na koji je naišla. Publike je bilo više nego na prvim nastupima nekih drugih izvođača iz Hrvatske iz kruga „Bistroa na rubu šume“ ali to me ne iznenađuje toliko, jer Nina Romić je od svih njih ranije počela svoju karijeru a poslednja je nastupila u Beogradu sticajem različitih okolnosti. Ne iznenađuje me ni visok kvalitet set liste, to sam i očekivao od osobe koja je učestvovala na dva od deset najboljih ovogodišnjih regionalnih albuma (Stablo i Pridjevi). S druge strane, iznenađuje me prava rock svirka njenog benda, jer sam, verovatno zavaran njenim albumima, očekivao više etno i pop elemenata. Možda bi i trebalo njen sledeći dolazak organizovati u nekoj akustičnijoj dvorani nego što je KC Grad (iako je zvuk bio izuzetno dobro podešen, što na tom mestu nije uvek lako) sa sedećom publikom uz repertoar i aranžmane adekvatne takvom mestu. Ninin talenat i svestranost dozvoljavaju i tu i bilo koju drugu varijantu. Možda mi se tada posreći da čujem i onu preko koje sam zavoleo njenu muziku, „U mom malom mraku“.

Pridjevi - Pridjevi (2014)

Ne znam ko je na ovom interesantnom albumu za šta zaslužan, da li je tajanstveni Dino iz Labina komponovao, da li je Nina pisala reči, ili možda Ivana, ko je producirao, kako je ovaj album uopšte nastao. Sve te nepoznanice dodaju samo još malo misterije i neovozemaljskog ugođaja ovoj muzici koja dolazi sa "one" strane. Sa one strane realnosti, tamo gde caruje intuitivno, a ne kognitivno, tamo gde mašta čini svašta, tamo gde bi Lucifer hteo, ali nema pristupa. Pozicionirano negde na sredini linije koja spaja Ivaninu i Nininu polaznu tačku, reklo bi se da je ovo prevashodno delo Dina Santaleze, koje bi se žanrovski lako moglo svrstati u New Wierd Folk, Dream Pop ili Freak Folk, ali svrstavanje nije neophodno. Ako bi se u dve reči trebalo opisati, moj opis bi bio "Ladarice na LSD-u", iako sam siguran da nikakve psihostimulirajuće supstance ovde nisu korišćene. Uspeh je time još veći, jer autori(ca)ma nikakav dodatni stimulans, pored njihove imaginacije i inspiracije koja kulja na sve strane, nije bio potreban. Ivana Picek Nina Romić

Pridjevi, by Pridjevi

9 track album