Ilija Ludvig & Ljubičice @ KC Grad, Beograd, 19.06.2015

Bogovi su pali na teme!

Ilija Ludvig

Moja životna saputnica i ja, šetajući ka domu svome posle koncerta održanog u petak uveče u KC Gradu, živo smo raspravljali da li je Ilija Ludvig večeras bio otelotvorenje grčkog boga Hermesa (kako je tvrdila ona) ili pak njegovog kolege Dionisa iz istog Panteona (kako sam tvrdio ja). Naime, Ilija je kao i uvek, bar sudeći po fotografijama pošto sam ga sada prvi put gledao uživo, nastupio, kako većina površnih gledalaca govori, u „haljini“ što implicira nekakav transvestitizam i koketiranje sa kvazi provokativnim temama polne diferencijacije. Znam čoveka vrlo površno, tako što se srećemo na svim tim malim ali bitnim svirkama u gradu i znam neke njegove ranije radove iz raznih oblasti umetnosti, ali i to mi je dovoljno da budem skoro siguran da Ilija Ludvig neće koristiti provokacije „na prvu loptu“, da će biti daleko sofisticiraniji. Čim se popeo na pozornicu sve je bilo jasno – u pitanju je bez ikakve sumnje starogrčki bog! Kasnije sam, posle konsultacije sa Wikipedijom, zaključio da je u pitanju ovoga puta Dionis, to je onaj zadužen za bahanalije, žene i vino a koga je lako poznati po venčiću od voća, grožđa i lišća (i trave?) oko glave. Istini za volju, ženina teza o Hermesu je, posle uvida u fotografije sa ranijih Ilijinih nastupa takođe dobila potvrdu, jer je na nekima od njih ovekovečen sa šlemom sa krilcima na svojoj glavi, a taj šlem je karakteristika pogodićete – boga Hermesa čija je jedna od glavnih dužnosti da bude glasnogovornik bogova. Pošto je ovim svojim nastupom najavio dolazak leta, doba godišnjih odmora, opuštanja i svakovrsnih užitaka, sasvim je logičan izbor maske Dionisa. Ako je za većinu prisutnih iznenađenje bila vizuelna komponenta Ilijinog nastupa, za mene je veliko i moram reći prijatno iznenađenje bila njegova muzika. Počelo je u stilu Matije Habijaneca, samo što kod Ludviga, za razliku od Matije i većine naših i svetskih kantautora, preovlađuju durska raspoloženja potcrtavana gitarskim solo deonicama prisutnim u skoro svakoj od tih prvih pesama koja imaju daleki etno prizvuk pa vam se, možda zbog Ludvigovog kostima a možda i ne, čini da su to pentatonske skale iz starogrčke muzike. Kako je nastup odmicao matrica koja prati Iliju je postajala bogatija i funkoidnija pa se na kraju baš dobro zakuvalo. Sada mi ostaje da proverim da li je Hermesovski nastup drugačiji od ovog Dionizijskog, da li će taj biti nabijen drugačijim (možda političkim?) porukama. Zaključak je da ovo sigurno neće biti poslednji put da odem na koncert Ilije Ludviga i da sam ovde dobio daleko više nego što sam se nadao.

Ljubičice

Što se Ljubičica tiče zamalo da bude obrnuto. Njihov prvi singl, svedena rock’n’roll numera „Imam novi bend“ pa i poslednji „novelty“ singl „O majmunu i zmiji“ su mi simpatični, ostali objavljeni u međuvremenu manje, ali i tih nekoliko izdatih pesama pokrivaju sve postojeće muzičke žanrove. Hteo sam da vidim šta su Ljubičice u stvari. Počelo je duhovitom najavom conférenciera uz predstavljanje članova benda – (Petar Stevanović (gitara) , Vuk Stevanović (bas), Nicholas Edward Stevens (bubanj) i Andrija Gavrilović (truba), i njihovog sviračkog umeća. Ono zaista nije sporno – i u autorskim stvarima i u obradama (kojih je bilo poprilično) a naročito u obradama oseća se izuzetna energija i sviračka kompetentnost. Vokali su mi se već manje sviđali, ne toliko zbog povremenog distoniranja i disharmonija kod višeglasnog pevanja što se sve može oprostiti na živim nastupima, više zbog čudne dihotomije između covera i autorskih pesama. Dok covere (između ostalih Sgt.Pepper od Beatlesa, Roll Over Beethoven od Chuck Berryja,  Pretty Woman od Roy Orbisona) izvode uverljivo i potpuno uživljeno, autorske pesme izvode sa upadljivim ironijskim odmakom – kao da su sve one parodije. Vrhunac je bio u pesmi Danica koju je izveo njihov gost Nikola Radojković koji ju je pevao i na albumu, ovoga puta u potpuno operetskom maniru. Ne znam da li je to stvarno tako, ali zvuče kao cover band koji je rešio da izvodi svoje autorske stvari ali nije baš sto posto siguran u njih, pa se krije iza parodiranja. A nema nikakve potrebe za tim, kod njih je dobra strana što sve zvuči pozitivno i veselo, a i publika je vrlo entuzijastična i dobro se zabavlja. Tako je bilo i ove večeri.

Rock muzika se događa u ciklusima. Kad se otuđi od sebe same i (posledično) od publike iz naizgled potpunog mrtvila rađa se novi ciklus. U ovom trenutku kao da je ovde u toku rekonstrukcija rock scene iz šezdesetih godina prošlog veka.  Ljubičicama je izgleda zapalo da predvode pop talas (čak su imali na sebi ona bitlsovska sixties odela - bez sakoa doduše!) a Iliji Ludvigu da remodeluje hipike, nekima drugima neke druge žanrove rocka pa scena oživljava, ma ne oživljava, počinje da vri.  Dečje bolesti će se preležati, bendovi će se umnožiti i sa svakim izdanjem ili koncertom jedni drugima podizati lestvicu sve više i više. Kako mi se čini, čeka nas desetak ludih godina!

VA - Jason Molina Tribute - Samo budi jednostavan/Just Be Simple (Pop Depression, 2014)

Mislio sam da počnem ovaj prikaz razglabanjem o regionalnohj sceni, pa komparacijom sve tri kompilacije koje je sastavio Ivan Lončarević (Jutro, Pokrivač i ova) sa osvrtom na rođenje, smrt i vaskrs srpskog (i regionalnog) rokenrola a onda mi je došlo do mozga da je ovo samo tribjut preminulom Džejsonu Molini nastao tako što su se na Ivanov poziv odazvali oni izvođači koji su u datom trenutku mogli/hteli/imali gde/ da snime svoje pesme, i da bi iz ovog odabira bilo pretenciozno izvlačiti bilo kakve opšte zaključke. Kao i svaka kompilacija, i ova je šarolika i ne verujem da postoji čovek kome će se svideti baš svaka pesma. Zato neka mi unapred oproste svi kojima se nije svidelo bilo šta što sam o njima napisao, jer sam siguran da je nekome drugome sve baš suprotno od ovog mog viđenja. Pa da krenemo redom: Prva pesma Just Be Simple u izvođenju grupe Went Dušana Filimonovića je jedna od pesama sa ove kompilacije koje su vrlo bliske originalu. To je meni kao tradicionalisti bliži pristup, naravno ne podržavam tribjut bendovske verzije, ali ova pesma to nije ni u kom slučaju. Dušanov glas je gracilniji i viši, što pesmu čini nežnijom nego što je u originalu. Veoma dobro otvaranje! Slede The Last Dictionary iz Zagreba sa u originalu predivnom Baby Take a Look koja ide otprilike ovako "Draga, pogledaj svog čoveka! Da li ti izgledam kao čovek koji ne razume da si mu ti jedna jedina?" Dok Jason te reči izgovara skrhanim glasom kao da se brani od nekakvih lažnih optužbi za preljubu ili nestanak ljubavi, The Last Dictionary ove reči izgovaraju pomalo creepy šapatom uz isto tako creepy lupkanje udaraljki, pa sve zvuči kao soundtrack za kakav horror film. Meni je to pomalo u neskladu sa osnovnom idejom pesme kako je ja doživljavam ali površan slušalac neće naći mnogo mana ni ovoj izvedbi. Hold on Magnolia sa svojim bluesy feeling-om i sporim kotrljajućim ritmom u Džejsonovom izvođenju se u verziji Ane Ćurčin pretvara u klavirom vođeni indi folk sa snažnim, upečatljivim vokalom. Pesma koja govori o neumitnom kraju ka kome se naš junak kretao ("Izdrži magnolijo, mislim da je došlo vreme..."), a čega je bio više nego svestan je u prvom slučaju tužna a u drugom dramatična. Tako valjda i treba, smrt jeste i tuga i drama. Logično sledi It's Easier Now kojom nam Džejson, uz pratnju klavira, poručuje da mu je sada lakše, tamo gde se sada nalazi. Iz Dukatovog izvođenja u kome postoji samo škrta gitara i glas koji ne silazi iz gornjih laga, saznajemo da se nalazi na nebeskim visinama, ali doza nervoze u glasu nam kaže da Džejsonu gore i nije baš tako lako, posebno ako se dole ostavi nezavršen posao. Jazzy verzija Lioness Ivane Lulić je pesma koja je u formalnom smislu možda najudaljenija od originala, ali je zato suštinu Ivana pogodila pravo u centar. Ogroman bas koji dominira Ivaninom obradom su u stvari otkucaji srca žrtve suočene sa lavicom, otkucaji srca žrtve koja se predaje. "Svaka ljubav je poslednja, svaka ljubav je najveća, svaki poljubac je poljubac za oproštaj..." poručuju nam i Džejson i Ivana Smolović, i to tako dobro i ubedljivo otpevaju da im bezrezervno verujemo. Da, da, siguran sam da bi i Džejson voleo On Tour verziju svoje Coxcomb Red. Ilija Ludvig nam potpuno menja raspoloženje, što nije neuobičajeno ni za samog Molinu, jer i on je imao skretanja sa lično-ispovednog puta i načina prezentacije svoje muzike ali mislim da nikada nije stigao na teren post-Royal Scam Steely Dan idioma (to je ono kad su Becker i Fagen postali studijski frikovi opsednuti easy listening jazz-om!). Džejsonova verzija više vuče na garažni rok, pa ko me bar malo poznaje zna na čijoj su mi strani simpatije. Ej Marks nastavljaju u živahnom stilu pokušavajući da uhvate duha, ali duh im uvek nekako izmakne. Na kraju bi sigurno uspeli da ga nisu preplašili prateći vokali i Nil Jang koji se na kraju pesme iznebuha pojavio! Petar Vranić alias Elephant and the Moon vraća celu stvar u normalne tokove, što je pravi melem na ranu za tipove poput mene potpuno nesklone iskakanju iz kolotečine "živim-svoj-jedini-život-u-srbiji" depresije. Jest' da moj drug Petar malo zavrće na Dylana, ali to je za mene plus. I na kraju dolazi veoma dugih deset minuta u obličju grupe Cadavre koja je jedinu pesmu sa poprilično dosadnog Songs: Ohia albuma Ghost Tropic učinila i iritantnom korišćenjem elektronskih instrumenata umesto akustičnih. Kao bonus, prizvala mi je ružna sećanja na prastaru pesmu Pink Floyd-a Set the Controls for the Heart of the Sun sa Saucerful of Secrets za koju sam mislio da je zauvek zakopana duboko u mojoj sve problematičnijoj memoriji. Ali, znam ljude čiji je ova pesma favorit, pa prema tome, momci iz grupe Cadavre, nemojte da se ljutite na mene, ja sam samo jedan stari tradicionalista. 

 Prilozi:

1.Jason Molina/Songs:Ohia/Magnolia Electric Co. originali

2. Went/The Last Dictionary/Ana Ćurčin/Stray Dogg/Ivana Lulić/On Tour/Ilija Ludvig/Ej Marks/Elephant and the Moon/Cadavre obrade