Prikaz filma “Oaza”

Režija Ivan Ikić/Gluma: Marijana Novakov, Valentino Zenuni, Tijana Marković/Fotografija: Miloš Jaćimović/Produkcija: Marija i Milan Stojanović

Ovaj film je najbolji dokaz koliko je pogrešan termin “osobe sa posebnim potrebama”. Jer, ljubav je potreba svih ljudi, imali oni intelektualne poteškoće ili ne, što svakom svojom pojavom na velikom platnu pokazuju glavni junaci filma Marija (Marijana Novakov), Dragana (Tijana Marković) i Robert (Valentino Zenuni), koji su i u stvarnom životu štićenici Doma za ometene u razvoju u Sremčici odnosno u Jabuci kod Pančeva. Priča je vrlo jednostavna i mogla se dogoditi bilo gde – u nekom kolektivu, naučnom institutu, školi, komšiluku…i ako bih hteo da je prepričam u jednoj rečenici ona bi glasila ovako: dve devojke se zaljubile u istog momka. Dalji razvoj situacije ne bih otkrivao da ne narušim uživanje budućim gledaocima, mogu samo da kažem da se priča razvijala polako, ali da su osećanja aktera bila vrlo intenzivna a njihovo ispoljavanje vrlo burno. Odnos osoblja prema štićenicima je bio sasvim su skladu sa knjigom danskog psihologa Bo Hajsklou Elvena o kojoj sam pre neki dan pisao, “Konflikti & Low Arousal”. Na burne reakcije štićenika Doma, osoblje (Maruša Majer i Goran Bogdan, jedini profesionalni glumci u filmu) reaguje sa za naše pojmove prilično niskom uzbuđenošću pokušavajući da problem reši bez fizičke prisile. No, taj problem nije lako rešiti. Ispostavilo se da su naši junaci snalažljiviji nego što se od njih očekivalo.

Muzike u filmu nema, osim pesme Džeja Ramadanovskog “Gde ću sad moja Ružo” (poznatija kao “Ni na istok, ni na zapad…”) koja kao da je snimljena specijalno za ovaj film, ali itekako ima zvukova, koji su toliko prenaglašeni da se mora zaključiti da to nije slučajno. Ti zvuci karakteristični za ambijente zatvorenog tipa nam otkrivaju jedno od mogućih tumačenja naziva filma. Ljubav koja plamti među akterima je životna poput kakve oaze u sred pustinje iz njihovog okruženja koju čine škripa, lupanje, mljackanje, zvuk vode pod pritiskom, grgoljenje, zvuk koji pravi četkica za zube prilikom intenzivnog pranja – sva ta silesija  zvukova koji odjekuju hladnim, praznim, oribanim hodnicima koja se čuje tokom celog filma stvara  neprijatnu, napetu, skoro teskobnu atmosferu koja budi želju za bekstvom i kod osoba sa intelektualnim poteškoćama baš kao i kod nas, osoba koje smo još “na slobodi” ali koji takođe imamo intelektualne poteškoće da shvatimo kuda ide ovaj svet.

Spor tempo, koji će nekim gledaocima zasmetati, je, po mom mišljenju sasvim u funkciji filma. Neophodan je  gledaocu za kontemplaciju s obzirom da se radi o filmu za višeslojnim značenjem, a priči za prirodno “odmotavanje”, imajući u vidu da su replike aktera priče iz razumljivih razloga na rudimentarnom nivou, pa je karakterizaciju i motivaciju likova trebalo prikazati čistim filmskim jezikom. Tu dolazimo do glume ovih naturščika sa smetnjama u razvoju. Nema znakova navodnika iznad reči gluma jer oni stvarno glume, i to vrhunski, što je prepoznato na festivalu u Kotbasu u Nemačkoj, gde su svo troje dobili nagradu za glumu. Čak su članovi tamošnjeg žirija neupućeni u priču, pitali producente da li su oni među našim najboljim glumcima. Kad su čuli ko su, nisu mogli da veruju. Ivanu Ikiću nije prvi put da radi sa neprofesionalnim glumcima, i u svom prvom filmu “Varvari” koji se bavi navijačkim miljeom ih je obilato koristio. Ovoga puta je imao teži posao pošto je još teže steći poverenje osoba sa hendikepom, kao što je, verujem, bilo teško voditi ih kroz proces snimanja. To ne bi bilo moguće bez producentskog doprinosa Marije i Milana Stojanovića, koji su mesecima dolazili u Dom, prosto nateravši pitomce da se naviknu na prisustvo njihovo i filmske ekipe, bez čega ne bi ni bilo filma. Ikić je, dakle, ostao dosledan svom prosedeu – kroz odnose u i prema marginalnim grupama daje širu sliku odnosa u društvu. Pored toga, približava svojoj publici te marginalne grupe čime olakšava njihovu inkluziju, prvo u glavama svoje publike pa onda dole, na terenu. On je ono što bih ja nazvao “suptilno angažovani reditelj” koji se ne razbacuje parolama već nam na pravi način približava ugrožene društvene grupe sa ciljem da ih razumemo, zavolimo i prihvatimo. Pomogao je u toj nakani i Miloš Jaćimović, direktor fotografije, stalni Ikićev saradnik, koji je, slobodno se može reći, razvio prepoznatljiv naturalistički stil, koji se sasvim uklapa u Ikićev tematski okvir.

Ono što je meni, odraslom na holivudskom filmu, pomalo zasmetalo je potpuni izostanak patetike, iako je drama poput ove kao stvorena za njenu obilatu primenu. Možda je razlog to što naši glumci amateri ne znaju da “šmiraju” kao što bi to profesionalci radili, ali ipak više verujem da se radi o svesnoj odluci reditelja da ne “hvata” publiku na jeftine holivudske trikove, već da ostane dosledan svom naturalističkom pristupu, koji, u krajnjoj konsekvenci, ostavlja trajniji efekat na publiku.

Možete i sami na osnovu napisanog zaključiti da je ovo film pre svega za one koji vole umetničke filmove, mada ne bi bilo na odmet da ga pogledaju i ljubitelji komercijalnijeg filma. Makar iz radoznalosti.