The Marshmallow Notebooks - The Marshmallow Notebooks (2013)
Matija Habijanec je veteran kantautorske scene regije, čovek koji je krajem devedesetih među prvima počeo da revitalizuje skoro zamrlu ideju da pesme treba da govore o ličnim osećanjima. Da se pesme ne prave ni za publiku, ni za kritiku, ni za televiziju, ni za internet, već se pesme prave jer čovek ima potrebu da nešto "izbaci" iz sebe. Za to ti treba gitara, nekakav kompjuter, slušalice sa mikrofonom od 20€ i naravno talenat i hrabrost da govoriš o svojim osećanjima. Prvi deo karijere, koji bih ja nazvao sobne godine (mnogo bolje zvuči na engleskom "Chamber Years") zatvoren je odličnim albumom The Spectacular Lo-Fi Years (2001-2008). Slede takozvane "Undocumented Years (2009-2012) koje za sada nisu ovekovečene ikakvim izdanjem i konačno, od 2013 pa nadalje, The Widespread Popularity Years, kako sam ih ja optimistički ali bez ironije nazvao. Prvi korak ka popularnosti koju naš Matija i te kako zaslužuje je album The Marshmallow Notebooks, istoimene Habijanecove grupe. Činjenica da je mastering radio Andy Jackson, dugogodišnji mastering inženjer grupe Pink Floyd govori nam najmanje dve stvari: prvo, da su čudni putevi gospodnji, i drugo, da se čovek takve biografije ne bi mašio ovog posla da nije u Matijinom materijalu video kvalitet iza koga može da stane. Ovo su bile manje više činjenice, a sada prelazimo na dosadniji deo ovog prikaza, moj doživljaj The Marshmallow Notebooks albuma.
Ovo je album o morskim ljubavima, tačnije o sećanju na njih. Ono kad se vratiš u svoj grad na kopnu, kad prve kiše počnu da zalivaju okna prozora kroz koji zuriš, kada poput alhemičara amatera pokušavaš da materijalizuješ uspomene koje se nikako ne prepuštaju tom procesu. Razmišljaš o tome šta je moglo biti, još ti je u ustima "sapore di mare, sapore di sale" kako je to nekada davno pevao Gino Paoli. Što te životna kolotečina više grabi u svoje kandže, sve više ti ta letnja ljubav izgleda kao prilika koja se nije smela propustiti, a osoba koja je predmet te ljubavi zadobija božanske atribute. Ipak, duboko u podsvesti znaš da je romansa unapred bila osuđena na propast, kao što znaš da ta idealna osoba ipak ima i svoju drugu stranu.
Slobodne asocijacije koje mi se javljaju dok preslušavam album su sledeće. Prva je kao i uvek kad se moja malenkost sretne sa nekim autorom iz Hrvatske Arsen Dedić. U ovom slučaju javljaju mi se dve pesme, Kuća pored mora koja počinje "Raznesene valima i vjetrom, tu su tople ruševine ljeta..." a završava se sa "...ničeg nema, ničeg nema, od tebe, od mene, u njoj." a druga Moderato cantabile koja počinje ovako "Rijeka donosi jesen, dugo umire grad, i u nama toliko ljeta, mi smo siročad svijeta...". Druga asocijacija su mi Belle & Sebastian, rodonačelnici chamber popa, iako The Marshmallow Notebooks imaju mnogo oskudniji instrumentarijum, opet, ujednačeni tempo pesama i nekakva elegancija koja je uvek prisutna su valjda dovoljan razlog. Treća i najlaskavija je Astral Weeks Van Morrison-a. Pre svega zbog toga što je i kod jednog i kod drugog albuma u pitanju ciklus pesama, pa je prisutna ta zaokruženost, odnosno utisak celine, kojoj se nema šta dodati niti oduzeti. Ipak, impresionizam i stream of consciousness (tok svesti) Morrisona, uz muzičku podlogu baziranu na folku, džezu, bluzu, soulu i klasičnoj muzici, čini Astral Weeks jednim od najboljih albuma svih vremena, što se za The Marshmallow Notebooks, uz sve simpatije i blagonaklonost, ipak ne može reći. S druge strane, na regionalnoj sceni ove godine , ako izuzmemo River Sand od Wooden Ambulance, ja još ne videh bolju ploču.
Uostalom, poslušajte sami!
Prošle godine, jesenju sezonu u KC Gradu su otvorili Ana Ćurčin i Dukat Stray. Oni su bili tu i ove godine, ali u publici, koja je bila brojna i dobro raspoložena. Ovogodišnji rekao bih double-bill sačinjavali su Matija Habijanecalias The Marshmallow Notebooks, dragi gost iz Hrvatske i šampioni domaće klupske scene On Tour. Otvorio je Matija, ovoga puta sasvim sam, i svojim toplim prijatnim glasom, predivnim melodijama i spontanim pomalo nespretnim najavama pesama osvojio i one dosada neinicirane. Izveo je novi singl You Can Tell Me Lies, izveo je Summer sa Markom na mandoli, koji mu se spontano priključio, ali je zvučalo kao da su sto puta pre nastupa prosviravali jer se dobri muzičari lako uklope i brzo skapiraju, izveo je obradu stanovitog Matthew-a, posle mi je objasnio da je to M.Ward, izveo je takođe spontani ali savršeni duet sa Ikom, izveo je i The Last Tourist in Town, takođe jedan od mojih favorita, samo nije izveo I'll OK It ali mora nešto da ostavi i za sledeći put. A sledeći put nadam se da smo zaslužili da dođe sa celim bendom. On Tour su se savršeno nadovezali na prethodnu svirku. Ika, Vlada i Marko su zaista, svaki od njih pojedinačno, izvrsni. Šta se tek dobija kad se te tri ličnosti sa svim svojim kvalitetima, spoje u skladnu celinu. To nije lako rečima opisati, oni koji ih nisu slušali moraju to što pre da učine, a prilike će biti jer se uveliko priprema novi album sa kojeg su večeras izveli dve pesme od kojih će obe a ona prvoizvedena sigurno stati rame uz rame sa Hondo, Arrows ili Fire, Darling, već sada klasicima domaće scene. Naravno, nije izostalo ni nekoliko obrada, od kojih je ona Danny Whitten-ove "I Don't Wanna Talk About It" provereno izazvala nekoliko potoka suza u publici. Veče ispunjeno veoma kvalitetnom muzikom i to kvalitetnom u globalnim razmerama vas natera da se zapitate kada će ta za sada tajna andergaund regionalna scena čiji su Habijanec i On Tour svakako jedni od najkvalitetnijih ali sigurno ne jedini predstavnici, isplivati na površinu i dobiti više nego zasluženo priznanje muzičkih mejnstrim medija. Istina je da se u regionalnom izdanju Rolling Stone-a pomene i Matija i Dunja Ercegović, ali sve je to na nivou incidenta i slučajnosti, jer ne mogu da dođu na red od Brege, Tončija Huljića, Gobca, Koje i drugih zaslužnih ili manje zaslužnih veterana. Ali šta čovek od Rolling Stone-a da očekuje kad nije doš'o na red ni Mile Kekin iz Hladnog Piva!
