Americana Night @ Dom omladine Beograd (23.05.2015)

Misli globalno, radi lokalno!

Jester’s Play, Ana Ćurčin & Dukat Stray, The Mothership Orchestra, Irena Žilić

Paradoksalno, službenik američke ambasade koja je sve tri godine glavni sponzor Americana Night Festivala pozdravio je prisutne na bošnjačkom/hrvatskom/srpskom jeziku (nije bilo lako odgonetnuti kojim tačno od ova tri jezika čovek govori!) a izvođači iz BiH, Hrvatske i Srbije pevali su na engleskom. Kao što je još davnih šezdesetih predvideo Marshall McLuhan, kanadski filozof i futurista, svet je postao globalno selo. U tom globalnom selu engleski jezik se nametnuo kao dominantni jezik komunikacije a rock’n’roll kao dominantni muzički soundtrack. Da nisu pevali na tom jeziku, ne bi Lovely Quinces, učesnica drugog Americana Night festivala,  upravo sada bila na evropskoj turneji sa Howe Gelbom i njegovim Giant Sand, ne bi Stray Dogg, domaćin festivala, ostvario saradnju sa Devendrom Banhartom i Lisom Hannigan, ne bi Ana Ćurčin pravila turneju po Evropi itd, itd. Jednostavno, time se znatno širi krug potencijalne publike. Trogodišnja istorija ovog festivala dokazuje da i ovde publike za takvu muziku ima. Iako se termin prvog festivala poklopio sa nastupom Đorđa Balaševića na Kalemegdanu pred 30.000 gledalaca, termin drugog sa otvaranjem Svetskog prvenstva u fudbalu (Hrvatska – Brazil) a trećeg sa finalnom večeri Pesme Evrovizije (sa srpskom predstavnicom u finalu), publike je sva tri puta bilo u priličnom broju, ovoga puta po mojoj proceni oko četiri stotine ljudi.

Karakteristika festivala je nastup back-to-back što znači da su dva izvođača istovremeno na sceni i naizmenično sviraju svoje pesme. Takav pristup ima svojih mana, pre svega u smislu nemogućnosti izgrađivanja dinamike  nastupa svakog pojedinačnog izvođača. S druge strane, dobici su u tome da niko nije predgrupa na koju publika neće doći, da su i muzičari prinuđeni da slušaju jedni druge (što često ne čine kad je sistem predgrupa-grupa na delu) i da dolazi do spontane interakcije dva izvođača na sceni što smo u nekoliko navrata videli ove večeri.

Prvi par na trećoj Amerikani bili su mostarski Jester’s Play i duo Ana Ćurčin/Dukat Stray. Ovi potonji su, kao dobri domaćini, sve vreme bili u senci, omogućivši time simpatičnim Mostarcima prvo veliko predstavljanje. Jester’s Play je takvu šansu umeo da iskoristi. Predvođen harizmatičnim pevačem Mak Žujom koji, poput Roberta Planta, peva prekrštenih nogu i u vrlo visokim registrima i veoma dobrim gitaristom Harisom Karahodžićem kroz čiju svirku povremeno provejavaju uticaji iz ex-yu rocka, predstavili su svoj autorski materijal veoma uverljivo. Nije to Americana u užem smislu, više zvuči kao seventies prog-rock lišen pretencioznosti, ali jak autorski pečat koji Mak Žujo daje tim melanholičnim pesmama ipak omogućava da se u nju svrstaju. Izveli su i moju omiljenu Woman From Fire . Iako ih je retko ko ranije čuo, naišli su na jako dobar prijem kod publike. Ana Ćurčin i Dukat Stray kao da su se namerno držali u senci, izveli su četiri Anine i tri Dukatove pesme a najupečatljiviji trenuci njihovog nastupa bili su Anina Cut Loose u osveženoj verziji sa preplitanjem vokala i karakterističnim Dukatovim gitarskim solima i Fire’s Never Wrong u kojoj su se priključili i momci iz Jester’s Playa i koja je zvučala drugačije od originala, ali veoma interesantno.

Drugi par su činile gošće iz Hrvatske Irena Žilić sa svojom stalnom saradnicom Ivanom Žabkar i petočlana grupa iz Požege The Mothership Orchestra. Ovi poslednji su uneli malo živosti i dobrog raspoloženja svojim pretežno živahnim pesmama punim zvučnih ukrasa izvedenih na različitim instrumentima kao što su mandolina i jedan duvački na kojima je svirao Marko Ćebić ( on je kao član On Tour već učestvovao na prvom Americana festu) i frontmen Lazar Šijak na akustičnoj gitari i trianglu koji je usput vrlo vešto komunicirao sa publikom i koleginicama sa kojima je delio binu doprinoseći dobrom raspoloženju. Tako nešto se i očekivalo od najiskusnijeg benda na festivalu koji smanjivanjem broja članova sa devet na pet nije skoro ništa izgubio na lepršavosti i širini spektra zvukova koje proizvode. Ireni je ovo bio drugi nastup u Beogradu u relativno kratkom vremenskom periodu ali se vidi da je stekla priličan „fan base“ jer ovacije već posle prvih taktova pa i u toku pesama govore da publika poznaje i voli njene pesme. Nije ni čudo, jer ne znam koja mi je lepša: Travelling, On My Own, Cricket and Mouse ili ove na kojima im se potpuno spontano (bez ikakvog uvežbavanja) pridružio The Mothership Orchestra, Whatever Feels Right i The Storm. Saradnja je u ovoj poslednjoj meni bila uspešnija, bas i bubnjevi su podizali tenziju, baš kao da najavljuju oluju. Oluja je na kraju i došla. Na binu su se ponovo popeli i Ana i Dukat da svi zajedno izvedu Bruce Springsteenovu I’m on Fire. Po jednu strofu su pevali, redom, Ana, Irena i Dukat uz glasno odobravanje publike.

Glavne karakteristike trećeg izdanja Americana Nighta su bile spontanost i dobre vibracije koje su se širile naokolo. Moje je mišljenje od početka bilo da, kad se već dva izvođača nalaze na sceni istovremeno, treba da dođe do interakcije između njih. Nije da se to nije i na prethodnim festivalima ostvarivalo (setimo se samo zajedničkog izvođenja Tear Stained Eye Wooden Ambulancea i On Toura sa prve Americane, ili JR Augusta i Stray Dogga i njihove verzije Lonely Boya sa druge) ali ovoga puta je to u par navrata bilo potpuno spontano i neplanirano, pa je zato, iako je bilo i grešaka, preklapanja i iskakanja iz ritma, bilo vrlo šarmantno i za publiku zanimljivo. A to je ipak najvažnije.

Irena Žilić @ Treehouse Centar, Beograd, 07.03.2015 (support Ana Ćurčin, Dukat Stray Dogg)

Prvo putovanje za Beograd

Kada sam pre petnaestak godina, prateći sina na juniorske teniske turnire, gledao njega i njegove drugove od kojih vam je najpoznatiji Novak Đoković, pitao sam se i ja i ostali roditelji koji su posmatrali njihove mečeve kako li igraju deca iz zemalja u kojima je tenis daleko više razvijen, mladi Španci ili Amerikanci na primer. Danas je svima jasno da je to što smo mi tada gledali, bio u tom trenutku najbolji juniorski tenis na svetu. Ovaj sportski uvod pravim jer mi baš tako izgleda regionalna amerikana scena. Kao da nismo svesni koliko je dobra, koliko značajnih autora ima i koliko je relevantna u svetskim okvirima. Jedini problem je što muzika nije egzaktna disciplina kao što je sport gde ćeš, ako si najbolji, sa velikom verovatnoćom postati broj 1, dok ćeš u muzici teško, ako ćeš ikako, probiti lokalne i regionalne okvire. Možda će pomoći ako budemo više verovali u njih i ako se budemo oslobodili kompleksa niže vrednosti koji gajimo prema velikom i bogatom svetu.

Treehouse Centar je vila na Dedinju relativno daleko od centra grada ali je kao stvorena za ovakve svirke. Šank se nalazi na samom ulazu u poveliki stan sa jednom prilično velikom i dve manje sobe koje su sve ozvučene tako da oni koji su došli da se ispričaju i da usput čuju malo muzike ostaju za šankom ili u ovim manjim sobama a oni koji su došli da slušaju popunjavaju veliku sobu koja na jednom kraju ima improvizovanu binu. To je prvi razlog što nije bilo onog karakterističnog žamora koji obavezno prati akustične svirke. Drugi razlog je bio taj što su se istog dana održavali koncert grupe S.A.R.S i što još traje filmski festival FEST, pa nije bilo onih koji su, eto tako, malo izašli u grad, pričljive “gradske ekipe” (oni su bili na FESTu) ni radoznalih rođaka sa sela (oni su bili na S.A.R.S). Treći, najvažniji razlog je bio kvalitet svirke i snaga pesama koji bi u najvećoj meri ućutkale najveći broj onih iz prethodnog razloga i da su došli. Elem, skupilo se oko osamdeset ljudi spremnih da se prepuste Ireni Žilić da ih odvede na (sentimentalno) putovanje.

Lep uvod u nastup Irene Žilić dali su Ana Ćurčin i Dukat Stray Dogg koji su otpevali svako po 3-4 pesme, uglavnom nove, koje će se naći na njihovim novim albumima koji se očekuju u toku ove godine. Kao sada već regularni a dobri domaćini ovakvih akustičnih svirki, nisu pokušavali da “ukradu” show ali su sasvim lepo zagrejali publiku za glavnu zvezdu večeri.

Irena Žilić je došla sa violinistkinjom Ivanom Žabkar koju smo već videli u Beogradu na nastupu Svemira (posle koncerta smo ubeđivali Ireninog menadžera da, imajući u vidu to koliko je omiljena kao saradnik mnogim izvođačima, organizuje trodnevni festival na otvorenom “Ivana Žabkar i prijatelji”). Izvodila je uglavnom pesme sa svog jedinog albuma Travelling uz jednu novu i jednu obradu. Veoma jak i izražajan glas koji pored snage ima tu diskretnu notu ranjivosti dominira pa gitarska pratnja ostaje u drugom planu što se donekle menja kada se priključi Ivana sa svojom violinom. Set lista je pažljivo napravljena sa ključnim pesmama postavljenim na pravim mestima, pa tako posle nekoliko uvodnih ide Cricket and Mouse pa opet malo spuštanje tenzije pa opet dizanje sa On My Own, pa smirenje pa najveći hit Scars pa smirenje pa moj favorit Whatever Feels Right. Čini mi se da nisam čuo By My Side ili se varam? Ne znači da mislim da su slabije one pesme koje nisam pomenuo, jednostavno su sporije ili nježnije a kod ovakvih akustičnih svirki potrebno je održati pažnju publike podizanjem ritma i/ili intenziteta, uostalom uvek mi se više sviđa play lista koja ima više pravilno raspoređenih peakova nego ona pravljena po eksponencijalnoj krivulji.

Uvek kad mi na kraju koncerta prođe kroz glavu pomisao “zar već?” znam da sam bio na dobrom koncertu.  Večeras mi je baš to bila prva misao! Očigledno je da se već pri prvom susretu, između Irene Žilić i beogradskog americana kružoka stvorio fluid koji je toliko jak da će nas sasvim sigurno uskoro ponovo spojiti. A i “ptičica” mi je šapnula tako nešto!

Irena Žilić – Travelling (2014)

I treća dobra vila regionalne kantautorske scene (prva je Nina Romić sa svojom Začaranom močvarom, druga Zvonka Obajdin sa svojim Bistroom na rubu šume) koja je tu titulu stekla pokrenuvši video serijal Cuckoo Sessions (snimali uz Irenu i  Luka Belani, Stray Dogg, Elephant and the Moon i Lovely Quinces) je ove godine izdala album, svoj prvi. Istina, prvo izdanje joj je krajem 2012-e na Bandcampu objavljeni EP Days of Innocence sa četiri pesme, od kojih se samo pesma By My Side, jedina snimljena uz učešće kompletnog benda, ne nalazi na albumu, što je po meni šteta, jer po svemu pripada tu.

Album, kako ga ja shvatam, govori o odrastanju, o osamostaljenju, o dobrovoljnom bekstvu iz sigurnosti u neizvesnost, o borbenosti i težnji za slobodom, ali onom najvažnijom, ličnom slobodom. Spokoj roditeljskog doma, gde te mama zove cvrčak a tata miš, ti godi, ali ti otupljuje instinkte i uljuljkuje te (Cricket and Mouse). Onda dolaze prve ljubavi i oni trenuci kad se iz slow-motion-a prelazi na fast-forward „…prestani da brineš, i uradi ono što misliš da treba uraditi…“ ohrabruje junakinja pesme svog mlađanog dragog (Whatever Feels Right). Onda dolazi vreme da se postane „svoj“ čovek i pesma koja je ključ za razumevanje ovog albuma (On My Own). Irena putuje u nepoznato, noseći samo ono što zaista želi da zadrži iz prethodnog života, odlazi da počne samostalni život, da počne da diše…A tamo baš ne cvetaju ruže, više je ružnog (The Storm) nego onog lepog, ali i lepo se može naći u prirodi (Autumn Delight) ili u sećanju na bezbrižne dane (Days of Innocence). Tešiti nekoga znači istovremeno tešiti samu sebe (Little One) jer svakim korakom koji napravimo smo sve bliže padu (The Fall). I dok glavinjamo po ovom svetu, ne znajući kuda idemo i da li ćemo tamo stići, nemamo ničega, samo snova imamo u izobilju (More Than a Lot). A rane? Rane su kao znamenja koje nas podsećaju na izgubljene, ponekad i dobijene bitke koje smo vodili (Scars) i podsećaju nas da smo još živi i slobodni “…kao vetar na otvorenom moru…“ (Eve).

Da ponovim još jednom, ovo je moj doživljaj ove ploče, možda je Irena imala sasvim nešto drugo u glavi kad je pravila ove pesme. Volim da slušam svačiji prvi album, jer u njemu je autor/ica uvek apsolutno iskren/a, na njemu su pesme koje su najčešće nastajale godinama a na čiji nastanak nisu uticali nikakvi spoljašnji faktori. Zato nam nečiji prvi album, poput kakvog manifesta, pokazuje pravce kojima će se kretati autor/ica i otkrivaju nam njegovu/njenu poetiku. Obično ga izbace u „komadu“, čini se kao da je to jedna dugačka pesma. I kod Irene je isti slučaj, svaka je otpevana na isti način, svaka je deo iste priče što sam pokušao da prikažem u prethodnom pasusu. To bi kod većine bio problem, javio bi se zamor kod slušaoca, ali Irenine pesme su, svaka pojedinačno, toliko kvalitetne da mi je veoma teško da izdvojim svoje favorite. Kada bih morao, odabrao bih svakako Cricket and Mouse, Whatever Feels Right, On My Own (kako sam krenuo, redom, navešću na kraju sve!) pa Days of Innocence, Little One i svakako Scars koja je, čini mi se, poslednja nastala i koju mogu lako da zamislim u izvođenju Dunje Ercegović aka Lovely Quinces. Ipak, Irena nije jedna od, kako ih ja zovem, „ljutih Hrvatica“ (Dunja Ercegović i Lucija Ivšić iz Punčki su im predvodnice), nemam utisak da bi nam svima j… mater kao ove pomenute, ali nije ni od onih presentimentalnih razneženih slabašnih žena. Njen glas odaje nekakvu „mušku“ čvrstinu i borbenost. Interesantna je i kombinacija potpuno američkog načina pevanja sa potpuno evropskom muzičkom pratnjom (način sviranja violinistkinje Ivane Žabkar je sigurno sličniji Elizi Carthy nego Alison Krauss!), što Ireninoj muzici daje ako ne autohtonost (nema ni traga domaćeg melosa za razliku od Nine Romić na primer), onda sigurno autentičnost mnogo veću nego da je pratila jedan ili drugi obrazac. Produkcija Marka Mrakovčića je insistirala na vokalu izvučenom u prvi plan, što albumu daje određenu pop notu. Kad se sve sabere i oduzme, ovaj album je svakako u najužem krugu kandidata za ploču godine na regionalnoj kantautorskoj sceni.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: On My Own, Whatever Feels Right, Cricket and Mouse, Scars