Misli globalno, radi
lokalno!
Jester’s
Play, Ana Ćurčin & Dukat Stray, The Mothership Orchestra, Irena Žilić
Paradoksalno, službenik američke ambasade
koja je sve tri godine glavni sponzor Americana Night Festivala pozdravio je
prisutne na bošnjačkom/hrvatskom/srpskom jeziku (nije bilo lako odgonetnuti
kojim tačno od ova tri jezika čovek govori!) a izvođači iz BiH, Hrvatske i
Srbije pevali su na engleskom. Kao što je još davnih šezdesetih predvideo
Marshall McLuhan, kanadski filozof i futurista, svet je postao globalno selo. U
tom globalnom selu engleski jezik se nametnuo kao dominantni jezik komunikacije
a rock’n’roll kao dominantni muzički soundtrack. Da nisu pevali na tom jeziku,
ne bi Lovely Quinces, učesnica drugog Americana Night festivala, upravo sada bila na evropskoj turneji sa Howe
Gelbom i njegovim Giant Sand, ne bi Stray Dogg, domaćin festivala, ostvario
saradnju sa Devendrom Banhartom i Lisom Hannigan, ne bi Ana Ćurčin pravila
turneju po Evropi itd, itd. Jednostavno, time se znatno širi krug potencijalne
publike. Trogodišnja istorija ovog festivala dokazuje da i ovde publike za
takvu muziku ima. Iako se termin prvog festivala poklopio sa nastupom Đorđa
Balaševića na Kalemegdanu pred 30.000 gledalaca, termin drugog sa otvaranjem
Svetskog prvenstva u fudbalu (Hrvatska – Brazil) a trećeg sa finalnom večeri
Pesme Evrovizije (sa srpskom predstavnicom u finalu), publike je sva tri puta
bilo u priličnom broju, ovoga puta po mojoj proceni oko četiri stotine ljudi.
Karakteristika festivala je nastup
back-to-back što znači da su dva izvođača istovremeno na sceni i naizmenično
sviraju svoje pesme. Takav pristup ima svojih mana, pre svega u smislu
nemogućnosti izgrađivanja dinamike
nastupa svakog pojedinačnog izvođača. S druge strane, dobici su u tome
da niko nije predgrupa na koju publika neće doći, da su i muzičari prinuđeni da
slušaju jedni druge (što često ne čine kad je sistem predgrupa-grupa na delu) i
da dolazi do spontane interakcije dva izvođača na sceni što smo u nekoliko
navrata videli ove večeri.
Prvi par na trećoj Amerikani bili su
mostarski Jester’s Play i duo Ana Ćurčin/Dukat Stray. Ovi potonji su, kao dobri
domaćini, sve vreme bili u senci, omogućivši time simpatičnim Mostarcima prvo
veliko predstavljanje. Jester’s Play je takvu šansu umeo da iskoristi.
Predvođen harizmatičnim pevačem Mak Žujom koji, poput Roberta Planta, peva
prekrštenih nogu i u vrlo visokim registrima i veoma dobrim gitaristom Harisom
Karahodžićem kroz čiju svirku povremeno provejavaju uticaji iz ex-yu rocka,
predstavili su svoj autorski materijal veoma uverljivo. Nije to Americana u
užem smislu, više zvuči kao seventies prog-rock lišen pretencioznosti, ali jak
autorski pečat koji Mak Žujo daje tim melanholičnim pesmama ipak omogućava da
se u nju svrstaju. Izveli su i moju omiljenu Woman From Fire . Iako ih je retko ko
ranije čuo, naišli su na jako dobar prijem kod publike. Ana Ćurčin i Dukat
Stray kao da su se namerno držali u senci, izveli su četiri Anine i tri
Dukatove pesme a najupečatljiviji trenuci njihovog nastupa bili su Anina Cut
Loose u osveženoj verziji sa preplitanjem vokala i karakterističnim Dukatovim
gitarskim solima i Fire’s Never Wrong u kojoj su se priključili i momci iz
Jester’s Playa i koja je zvučala drugačije od originala, ali veoma
interesantno.
Drugi par su činile gošće iz Hrvatske
Irena Žilić sa svojom stalnom saradnicom Ivanom Žabkar i petočlana grupa iz
Požege The Mothership Orchestra. Ovi poslednji su uneli malo živosti i dobrog
raspoloženja svojim pretežno živahnim pesmama punim zvučnih ukrasa izvedenih na
različitim instrumentima kao što su mandolina i jedan duvački na kojima je
svirao Marko Ćebić ( on je kao član On Tour već učestvovao na prvom Americana
festu) i frontmen Lazar Šijak na akustičnoj gitari i trianglu koji je usput
vrlo vešto komunicirao sa publikom i koleginicama sa kojima je delio binu
doprinoseći dobrom raspoloženju. Tako nešto se i očekivalo od najiskusnijeg
benda na festivalu koji smanjivanjem broja članova sa devet na pet nije skoro
ništa izgubio na lepršavosti i širini spektra zvukova koje proizvode. Ireni je
ovo bio drugi nastup u Beogradu u relativno kratkom vremenskom periodu ali se
vidi da je stekla priličan „fan base“ jer ovacije već posle prvih taktova pa i
u toku pesama govore da publika poznaje i voli njene pesme. Nije ni čudo, jer
ne znam koja mi je lepša: Travelling, On My Own, Cricket and Mouse ili ove na
kojima im se potpuno spontano (bez ikakvog uvežbavanja) pridružio The
Mothership Orchestra, Whatever Feels Right i The Storm. Saradnja je u ovoj
poslednjoj meni bila uspešnija, bas i bubnjevi su podizali tenziju, baš kao da
najavljuju oluju. Oluja je na kraju i došla. Na binu su se ponovo popeli i Ana
i Dukat da svi zajedno izvedu Bruce Springsteenovu I’m on Fire. Po jednu strofu
su pevali, redom, Ana, Irena i Dukat uz glasno odobravanje publike.
Glavne karakteristike trećeg izdanja
Americana Nighta su bile spontanost i dobre vibracije koje su se širile naokolo.
Moje je mišljenje od početka bilo da, kad se već dva izvođača nalaze na sceni
istovremeno, treba da dođe do interakcije između njih. Nije da se to nije i na
prethodnim festivalima ostvarivalo (setimo se samo zajedničkog izvođenja Tear
Stained Eye Wooden Ambulancea i On Toura sa prve Americane, ili JR Augusta i
Stray Dogga i njihove verzije Lonely Boya sa druge) ali ovoga puta je to u par
navrata bilo potpuno spontano i neplanirano, pa je zato, iako je bilo i
grešaka, preklapanja i iskakanja iz ritma, bilo vrlo šarmantno i za publiku
zanimljivo. A to je ipak najvažnije.
No comments:
Post a Comment