Prvo putovanje za Beograd
Kada sam pre petnaestak godina,
prateći sina
na juniorske teniske turnire, gledao njega i njegove drugove od kojih vam je
najpoznatiji Novak Đoković, pitao sam se i ja i ostali roditelji koji su
posmatrali njihove mečeve kako li igraju deca iz zemalja u kojima je tenis
daleko više razvijen, mladi Španci ili Amerikanci na primer. Danas je svima
jasno da je to što smo mi tada gledali, bio u tom trenutku najbolji juniorski
tenis na svetu. Ovaj sportski uvod pravim jer mi baš tako izgleda regionalna
amerikana scena. Kao da nismo svesni koliko je dobra, koliko značajnih autora
ima i koliko je relevantna u svetskim okvirima. Jedini problem je što muzika
nije egzaktna disciplina kao što je sport gde ćeš, ako si najbolji, sa velikom
verovatnoćom postati broj 1, dok ćeš u muzici teško, ako ćeš ikako, probiti
lokalne i regionalne okvire. Možda će pomoći ako budemo više verovali u njih i
ako se budemo oslobodili kompleksa niže vrednosti koji gajimo prema velikom i
bogatom svetu.
Treehouse Centar je vila na
Dedinju relativno daleko od centra grada ali je kao stvorena za ovakve svirke.
Šank se nalazi na samom ulazu u poveliki stan sa jednom prilično velikom i dve
manje sobe koje su sve ozvučene tako da oni koji su došli da se ispričaju i da
usput čuju malo muzike ostaju za šankom ili u ovim manjim sobama a oni koji su
došli da slušaju popunjavaju veliku sobu koja na jednom kraju ima improvizovanu
binu. To je prvi razlog što nije bilo onog karakterističnog žamora koji
obavezno prati akustične svirke. Drugi razlog je bio taj što su se istog dana
održavali koncert grupe S.A.R.S i što još traje filmski festival FEST, pa nije
bilo onih koji su, eto tako, malo izašli u grad, pričljive “gradske ekipe” (oni
su bili na FESTu) ni radoznalih rođaka sa sela (oni su bili na S.A.R.S). Treći,
najvažniji razlog je bio kvalitet svirke i snaga pesama koji bi u najvećoj meri
ućutkale najveći broj onih iz prethodnog razloga i da su došli. Elem, skupilo
se oko osamdeset ljudi spremnih da se prepuste Ireni Žilić da ih odvede na
(sentimentalno) putovanje.
Lep uvod u nastup Irene Žilić
dali su Ana Ćurčin i Dukat Stray Dogg koji su otpevali svako po 3-4 pesme,
uglavnom nove, koje će se naći na njihovim novim albumima koji se očekuju u
toku ove godine. Kao sada već regularni a dobri domaćini ovakvih akustičnih
svirki, nisu pokušavali da “ukradu” show ali su sasvim lepo zagrejali publiku
za glavnu zvezdu večeri.
Irena Žilić je došla sa
violinistkinjom Ivanom Žabkar koju smo već videli u Beogradu na nastupu Svemira
(posle koncerta smo ubeđivali Ireninog menadžera da, imajući u vidu to koliko
je omiljena kao saradnik mnogim izvođačima, organizuje trodnevni festival na
otvorenom “Ivana Žabkar i prijatelji”). Izvodila je uglavnom pesme sa svog
jedinog albuma Travelling uz jednu novu i jednu obradu. Veoma jak i izražajan
glas koji pored snage ima tu diskretnu notu ranjivosti dominira pa gitarska
pratnja ostaje u drugom planu što se donekle menja kada se priključi Ivana sa
svojom violinom. Set lista je pažljivo napravljena sa ključnim pesmama
postavljenim na pravim mestima, pa tako posle nekoliko uvodnih ide Cricket and
Mouse pa opet malo spuštanje tenzije pa opet dizanje sa On My Own, pa smirenje
pa najveći hit Scars pa smirenje pa moj favorit Whatever Feels Right. Čini mi
se da nisam čuo By My Side ili se varam? Ne znači da mislim da su slabije one pesme
koje nisam pomenuo, jednostavno su sporije ili nježnije a kod ovakvih
akustičnih svirki potrebno je održati pažnju publike podizanjem ritma i/ili
intenziteta, uostalom uvek mi se više sviđa play lista koja ima više pravilno
raspoređenih peakova nego ona pravljena po eksponencijalnoj krivulji.
Uvek kad mi na kraju koncerta
prođe kroz glavu pomisao “zar već?” znam da sam bio na dobrom koncertu. Večeras mi je baš to bila prva misao! Očigledno
je da se već pri prvom susretu, između Irene Žilić i beogradskog americana
kružoka stvorio fluid koji je toliko jak da će nas sasvim sigurno uskoro ponovo
spojiti. A i “ptičica” mi je šapnula tako nešto!
No comments:
Post a Comment