Upadajte! To je jedino što mi je ikad Vlada Divljan u životu rekao i što će mi, na žalost, ikada reći. Pri tom je otvorio teška vrata od kovanog gvožđa i pustio mene i mog dobrog druga Radusu da uđemo "na spisak" na prvi koncert koji je ikada održan u bašti SKC-a iako tada i nije bilo spiska, već se Vlada lično pojavio kod redara i rekao im: ovo su moji ortaci (tako se tada govorilo za drugove). To je bilo samo delimično tačno, "ortak" iz osnovnoškolske klupe (OŠ Starina Novak, koliko se sećam) mu je bio Radusa (Zoran Radusinović, sada u Detroitu, Michigan, USA, bar je živeo tamo kad sam ga pre 5-6 godina poslednji put video i čuo) a ja sam se samo šlepovao uz njega. Tada, u junu 1981 euforija oko VIS Idola je odavno prerasla radoznalost koju su izazivali prvom marketinškom kampanjom na ovim prostorima, onom kad su u kraju oko Palilulske pijace, osvanuli u Đušinoj, Dalmatinskoj ili možda u Knez Danilovoj grafiti sa natpisom "Dečaci". Bašta SKC-a je bila prepuna, predgrupa je bila Bezobrazno Zeleno (nisam siguran, neka me ispravi neko ako grešim!), i sve je bilo kao i uvek kod Idola, Krstić je falširao, Šaper je svirao Casio digitron, Zdenko Kolar je držao ritam i pružao mu podršku a Vlada je radio sve ostalo - pevao, svirao, komponovao, šarmirao. Nekim čudom, nikada nam se putevi više nisu ukrstili u stvarnom životu ali moja lična himna, a i naša zajednička, generacijska, je ona njegova ...u moje vreme bilo je drugo, rođen sam godine pedeset i osme, nad Beogradom je duvao jugo...
No comments:
Post a Comment