Svemir - Tako jako (2014)

Zvonku Obajdin, glavnu kreativnu snagu grupe Svemir, smo pre dve godine ostavili u „Ne pitam te za istinu“, poslednjoj pesmi prvog albuma njene grupe, u totalnom rasulu, sve se raspadalo u paramparčad. Lebdela je u prostoru koji je ni na nebu ni na zemlji, sa gomilom nerešenih pitanja, kako na emotivnom, tako i na planu svakodnevnog života, što se, kao i kod svakog autentičnog autora, reflektovalo na njenu muziku. Njen tadašnji gitarista Kanizsai je stavljao ljutu travu na ljutu ranu svojim „guitar hero“ solo deonicama. Danas, dve godine kasnije, zatičemo našu junakinju kako, u prvoj pesmi novog albuma Svemira „Tako jako“, sigurnim korakom napreduje ka Beloj planini (Mont Blanc), puna optimizma i obnovljene snage. Tema ove ploče je njen novi početak uz konačni obračun sa prošlošću pa tako u pesmi „Jedro“ eksplicira taj novopronađeni optimizam u zaraznom refrenu „…ali osjećam svejedno kako topli ljetnji vjetar od mene pravi jedro…“ koji se nažalost u pesmi čuje samo jedanput, što opet, na sreću, daje priliku nama pevačima-amaterima da ga otpevamo uz muzičku pratnju Svemira, kada ga Zvonka u drugoj strofi prećuti. Rekao bih da je ključni trenutak za razumevanje cele ploče onaj kada Tomislav Žalac – Žaki (iz Erotic Biljan & His Heretics) uleti sa svojim kratkim ali genijalnim solom na usnoj harmonici i odmah vam bude jasno da je Zvonka ponovo u sedlu i da ponovo upravlja svojim životom. Pesme koje se nižu posle toga (Hladne ruke, Tako jako, Ono što sam dala, Sve i kad bih htjela, Jednog dana) kao da su završne seanse nekakve psihoterapije koju Zvonka sprovodi nad samom sobom, tokom kojih uklanja repove koji se vuku iz njenog pređašnjeg života. Kornjača je, kako je ja tumačim, pesma o izlasku iz svoje ljušture, odluka da se prestaneš biti ono što nisi, da se usudiš da udahneš slobodu i da je dalje dišeš punim plućima. Deveta, pretposlednja pesma, „Ljubit se na kiši“ objašnjava da je nova ljubav ta sila koja je bila dovoljno moćna da otera demone prošlosti i vrati narušeni poredak u njen svemir, da samo nova ljubav može da resetuje sve na novi početak. Odjavna pesma (Outro), fragment uvodne „Mont Blanc“ ali sa setnim vokalom iz off-a kao da nam govori da je i Zvonka svesna da živi „najbolje godine svoga života“ koje će potrajati…ali do kada? Ovde moram da napomenem da je, kao što je lepota u oku posmatrača, isto tako i značenje u oku tumača, pa unapred molim Zvonku da mi oprosti ako joj se ne sviđa moje čitanje njenih pesama.

Svemir koga čine pored Zvonke Obajdin (gitare, vokali, el.klavir na 1.) i Matko Boršić (bubnjevi), San Mikulec (bas) i Aleksandra Saša Dokmanović (solo gitara) a gostovala je pored pomenutog Žakija (usna harmonika na 2.) i Ivana Žabkar (violina na 5. i 7.) je vrlo „utegnut“ što bi rekli, ili dobro usviran, bez ikakvih ego-tripova, sav u funkciji muzike koju izvodi. Što se produkcije tiče (koju su sami radili), u prvom trenutku mi se činilo da je vokal trebao biti malo više izvučen u prvi plan, čime bi se dobio pop kvalitet, ali namera autorice nikako nije bila da pravi pop muziku namenjenu publici, već da koristeći rock idiom kaže nešto o sebi i svom unutrašnjem svetu, pa bi jeftino koketiranje sa slušateljstvom korišćenjem producentskih trikova mnogo više odmoglo nego pomoglo. Kada se sve sabere, zrelo ostvarenje zrele žene na vrhuncu svojih kreativnih moći koja je zaslužila da joj se vrati bar deo onoga što je dala regionalnoj kantautorskoj sceni kroz uglavnom njen projekat „Bistro na rubu šume“ čiji će se pravi značaj tek uvideti u godinama koje dolaze.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: Jedro, Kornjača, Ljubit se na kiši

P.S. Artwork Ivane Kranželić postaje sastavni deo muzike Svemira i teško je zamisliti da bi iko drugi mogao ilustrovati Zvonkine pesme bolje od nje.