Amy LaVere & Will Sexton @ KC Grad, 19.09.2014

Da se Amerikana „primila“ u Beogradu uverio sam se sinoć, oko pola dva posle ponoći, kada je dražesna Amy LaVere, u skoro potpuno praznom KC Gradu, pošto ga je preko 300 ljudi koji su prisustvovali koncertu odavno napustilo, spontano prišla Aleksandru Delibasicu, organizatoru ove njihove male balkanske turneje, i onako „na suvo“ bez muzike, vidno zadovoljna, otplesala sa njim oproštajni valcer. Prethodno se sigurno sat vremena grlila i ljubila sa većim delom onih koji su prisustvovali njenom i Will Sextonovom više nego upečatljivom nastupu, a koji su imali neodoljivu želju da ih dodirnu, da proćaskaju i da se slikaju s njima. Nisu se štedeli Amy i Will u onih dva i kusur sati koliko je trajao njihov nastup, tokom koga su nam očiglednom nastavom pokazali šta je Amerikana. Krenulo je očekivano, standardnim country folk napevima sa Amy na bas gitari i Willom na akustičnoj, da bi se, kako se koncert bližio kraju, sve to pretvorilo u blues jam session sa Amy na kontrabasu i Willom na električnoj gitari. Fluid koji postoji između njih je toliko jak da se skoro može opipati rukama, njihova fizička lepota sigurno ne odmaže u postizanju utiska kod publike, Ejmini „stand up comedian“ kvaliteti pri najavljivanju pesama takođe doprinose opštem utisku, ali za mene je najveće uživanje bilo slušati kako Will Sexton svira gitaru. Boja tona njegove gitare topi i najtvrđe srce, odmerena upotreba pedala i efekata i uopšte, način sviranja po ko zna koji put potvrđuje ispravnost „manje je više“ estetike. Svidela mi se obrada Dylanove Just Like Tom Thumb’s Blues koju je uz jednog Townes Van Zandta on otpevao, čak i više nego skoro džez verzija takođe Dylanove Don’t Think Twice u Ejminom izvođenju. Repertoar im se uglavnom sastojao, pored ovih obrada, od pesama sa poslednja dva Ejmina albuma, ali opet nisu izveli moju omiljenu pesmu sa njenog poslednjeg „Lousy Pretender“. Očigledno me prati to prokletstvo da ne čujem svoju omiljenu pesmu uživo jer i na nedavnom nastupu, njihov prijatelj John Paul Keith nije svirao takođe moju omiljenu „There’s a Heartache Goin’ Round". Kad sam je pitao posle koncerta tokom mog prvog mini intervjua (Ivan Ivan Loncarevic: Ooo, ne, samo nemoj intervjue!), zašto je nije izvela, rekla je da je to pesma koju je o njoj napisao njen biši dečko Mike McCarthy, genijalan kao muzičar, ali kao čovek je sasvim nešto drugo, pa joj se nije baš dalo da to danas otpeva. Srećom, videćemo Amy sledećeg maja, i to u kombinaciji sa John Paul Keithom, Will Sextonom i Keithovim bubnjarem, onim što liči na Bo Diddley-a, pa mi se možda posreći da čujem i ovo. Bolje bi vam bilo da taj nastup ne propustite!