On Tour - See Us Through

Prvo malo o Iki:
Najemotivniji trenutak jučerašnjeg nastupa Ane Ćurčin i Dukata u vrlo pričljivom publikom skoro potpuno ispunjenom prostoru KC Grada je bio izvođenje pesme "Fire, Darling" Ivane Smolović, hommage dragoj Iki koja je preteča (da ne kažemo pramajka) onoga što danas zovemo beogradska amerikana. Ika je kao i uvek kad nastupaju njene kolege sa domaće i regionalne scene bila prisutna, bilo joj je naravno drago, ali moram reći da je više nego zaslužila ovakvu čast. Ne samo zbog svog neprocenjivog muzičkog doprinosa, već i zbog nesebičnog podržavanja ove male, ranjive scene. Hvala i Ani i Dukatu što su bili iznad uobičajene balkanske zlobe, surevnjivosti i uskogrudosti pa su pored obrada stranih autora izabrali i jednu domaću autorku, čija pesma po kvalitetu nimalo ne zaostaje za njima, naprotiv! Morao sam ovo da napišem jer mislim da je malo ko iz sinoć previše brbljive publike uopšte shvatio o čemu se radi. 

Onda o novom singlu On Tour
Mi o Iki a Ika na vrata! Baš kao što kaže stara poslovica, danas se raspisah o Iki i čim sam pritisnuo dugme "objavi" pojavi mi se na zidu obaveštenje o dve nove pesme koje je On Tour izdao na Bandcampu. Pravo da vam kažem, više mi se sviđa original, "See Us Through" koja će u narodu ostati poznata kao "My Forgetful Heart" iliti u slobodnom prevodu "Moje srce sklono praštanju". Ovde dominira vokal Vladimira Marinovića, Ika ga diskretno prati u većem delu pesme. Srce možda jeste sklono praštanju, ali lik iz pesme očigledno ima tahikardiju sudeći po brzom ritmu koji diktira Marko na mandoli, ali to je baš dobro, već sam se uplašio da će ljudi pomisliti, slušajući naše predstavnike žanra, da u celoj amerikani nema brze pesme što je u stvari daleko od istine. U drugoj, obradi Townes Van Zandt-a, koja je takođe nešto bržeg tempa od njegovog uobičajenog, ali ne spada u red mojih omiljenih iz njegovog kataloga, Ivana i Vlada dele vokalne deonice, što je šarmantno, ali ipak, ja sam već počeo da lobiram da obrade Jason Isbell-ovu Cover Me Up sa njegovog poslednjeg albuma!

Amy LaVere & Will Sexton @ KC Grad, 19.09.2014

Da se Amerikana „primila“ u Beogradu uverio sam se sinoć, oko pola dva posle ponoći, kada je dražesna Amy LaVere, u skoro potpuno praznom KC Gradu, pošto ga je preko 300 ljudi koji su prisustvovali koncertu odavno napustilo, spontano prišla Aleksandru Delibasicu, organizatoru ove njihove male balkanske turneje, i onako „na suvo“ bez muzike, vidno zadovoljna, otplesala sa njim oproštajni valcer. Prethodno se sigurno sat vremena grlila i ljubila sa većim delom onih koji su prisustvovali njenom i Will Sextonovom više nego upečatljivom nastupu, a koji su imali neodoljivu želju da ih dodirnu, da proćaskaju i da se slikaju s njima. Nisu se štedeli Amy i Will u onih dva i kusur sati koliko je trajao njihov nastup, tokom koga su nam očiglednom nastavom pokazali šta je Amerikana. Krenulo je očekivano, standardnim country folk napevima sa Amy na bas gitari i Willom na akustičnoj, da bi se, kako se koncert bližio kraju, sve to pretvorilo u blues jam session sa Amy na kontrabasu i Willom na električnoj gitari. Fluid koji postoji između njih je toliko jak da se skoro može opipati rukama, njihova fizička lepota sigurno ne odmaže u postizanju utiska kod publike, Ejmini „stand up comedian“ kvaliteti pri najavljivanju pesama takođe doprinose opštem utisku, ali za mene je najveće uživanje bilo slušati kako Will Sexton svira gitaru. Boja tona njegove gitare topi i najtvrđe srce, odmerena upotreba pedala i efekata i uopšte, način sviranja po ko zna koji put potvrđuje ispravnost „manje je više“ estetike. Svidela mi se obrada Dylanove Just Like Tom Thumb’s Blues koju je uz jednog Townes Van Zandta on otpevao, čak i više nego skoro džez verzija takođe Dylanove Don’t Think Twice u Ejminom izvođenju. Repertoar im se uglavnom sastojao, pored ovih obrada, od pesama sa poslednja dva Ejmina albuma, ali opet nisu izveli moju omiljenu pesmu sa njenog poslednjeg „Lousy Pretender“. Očigledno me prati to prokletstvo da ne čujem svoju omiljenu pesmu uživo jer i na nedavnom nastupu, njihov prijatelj John Paul Keith nije svirao takođe moju omiljenu „There’s a Heartache Goin’ Round". Kad sam je pitao posle koncerta tokom mog prvog mini intervjua (Ivan Ivan Loncarevic: Ooo, ne, samo nemoj intervjue!), zašto je nije izvela, rekla je da je to pesma koju je o njoj napisao njen biši dečko Mike McCarthy, genijalan kao muzičar, ali kao čovek je sasvim nešto drugo, pa joj se nije baš dalo da to danas otpeva. Srećom, videćemo Amy sledećeg maja, i to u kombinaciji sa John Paul Keithom, Will Sextonom i Keithovim bubnjarem, onim što liči na Bo Diddley-a, pa mi se možda posreći da čujem i ovo. Bolje bi vam bilo da taj nastup ne propustite!

Nova Os(j)ećajnost: How Blue Can You Get?

Slušajući bezveznu kompilaciju časopisa Blues Magazine pod nazivom New Acoustic Blues sa Joe Bonamassa-om kao najpoznatijim učesnikom i gomilom novih blues izvođača, počeo sam da razmišljam o tome koliko često potcenjujemo muziku sa ovih prostora. Uzmimo za primer bluz žanr. Čistunci bi rekli da nema pravog bluza izvan delte Mississippi-ja, oni malo manji čistunci bi dozvolili bluzu da postoji na teritoriji celih Sjedinjenih Država, oni još liberalniji bi i belcima dozvolili da ga sviraju, niko od bluz aficionadosa ne bi dozvolio blues u Evropi. Na Balkanu pogotovo! Moram reću da tu uveliko greše. Balkan je kao stvoren za blues i trenutno ima svega nekoliko mesta u svetu gde se "blues feeling" može lakše spoznati. Još je legendarni subotički pesnik, bluzer i enciklopedista Lonesome Bob pravim imenom Robert Tilly pokazao da se to može, snimivši pregršt odličnih bluz albuma kako sa autorskim pesmama tako i sa obradama bluz klasika.

Da je Adam Semijalac poznat i kao Bebe na Vole rođen u državi Mississippi a ne u državi Hrvatskoj, i da je još uz to crne puti, bio bi, zasigurno, najveći živi blues muzičar na svetu, uz Mylutina kao jedinog ozbiljnog konkurenta. Poslušajte bilo koji od njegovih albuma sa Bandcampa i lako ćete se sami uveriti. Da ne znate, mogli biste se zakleti da su mu koreni sa geografskim poreklom direktno iz Delte Misisipija čije granice čine Memphis, Tennessee na severu, Vicksburg, Mississippi, na jugu, Helena, Arkansas na zapadu i reka Yazoo na istoku. Ili, još tačnije, da je kao mali prešao u Chicago i dohvatio se električne gitare (ovu bluz deltu ne treba mešati sa deltom reke Mississippi koja je u Luizijani, par hiljada kilometara južnije). Ali, pošto o njemu ipak nešto znate, pre će biti da je naš Adam rođen negde na potezu između Mure i Drave, ili pak Mure i Save. No, to ništa ne menja činjenicu da je njegov bluz autentičan, da on ne kopira nikoga, da on ima svoj bluz. Uostalom, poslušajte!

Sada kad ste čuli, jasno vam je o čemu pričam. A sada, pitanje za milion dolara: zašto Bebe na Vole nije opštepoznato ime čak ni u blues krugovima. Da li je u pitanju nedostatak ambicija, nedovoljna promocija, otpor američke publike da prihvati tamo nekog bluzera iz balkanske vukojebine ili nešto sasvim treće, ne znam. Ali znam da bi se, kad bi se Bebe na Vole nekako teleportovao u neki Juke Joint u na primer Indianoli, Mississippi (čini mi se da je to rodno mesto BB Kinga :)) i zasvirao svoj bluz, čudo zasigurno dogodilo! Zauzeo bi mesto koje mu pripada i teško da bi ga ikad napustio!

Milutina Petrovića, beogradskog režisera, profesora FDU, političkog aktivistu i kolumnistu, u bluz krugovima poznatog kao Mylutin ista ova Teleport mašina bi izbacila malo zapadnije, u Teksas. Stari iscepani plakat The Nightcrawlers-a na zidu onoga što je nekad bilo La Cucaracha nightclub-a negde u istočnom Austinu potvrđivao je da je naš junak na pravom mestu. Mada se mora reći da Mylutin ipak nije Stevie Ray Vaughan, možda je više Sam "Lightning" Hopkins, što je nesumnjivo još veći kompliment, ali taj osećaj "everything is bigger in Texas" je veoma prisutan u njegovom bluzu. Duh Townes Van Zandt-a koji lebdi iznad svega što Mylutin radi dodatno oplemenjuje plemenito ili ako više volite pozlaćuje zlatno. Time duh Townes-a ne da da se ova muzika širi više nego što ima hipersenzitivnih, posvećenih slušalaca. Townes-ov duh ne da da ova muzika postane opšte mesto, daje joj tu danas toliko retku (za širu popularnost nepoželjnu?) ličnu notu. Ali, mnogo sam se raspisao, a danas to stvarno nije neophodno. Dovoljno je staviti link na jedan od tri Mylutinova albuma, na primer onaj najnoviji "Blues Singer in a Rough Experience" iako na Soundcloudu možete naći i prva dva podjednako dobra "Blues Singer in 8 Rounds" i "Blues Singer in Religious Trance".

E, sad se lepo, posle preslušanih Bebe na Vole i Mylutina, vratite na onu New Acoustic Blues kompilaciju sa početka pa ćete videti da je potpuno pogrešan onaj princip po kome geografsko poreklo izvođača neke muzike (u ovom slučaju bluza!) mora biti identično sa geografskim poreklom te muzike da bi dotični izvođač bio dobar. Da bi bio uspešan, to je već druga priča!