 |
| Ana Ćurčin |
 |
| Marissa Nadler |
U noći kada su svi pogledi bili uprti
u dron koji je leteo nad hramom fudbala, grupa od dvestotinjak freakova (ili su
freakovi bili na utakmici Srbija-Albanija, a ovde oni normalni) okupila se u
Cinema Rexu da isprati nastup Ane Ćurčin i Marisse Nadler, koja je prvi put
svirala u Beogradu. Ana Ćurčin je, mogu slobodno da kažem, imala svoj najbolji
nastup od onih koje sam do sada gledao a gledao sam ih dosta. Ako kao metaforu
upotrebim izradu analognih fotografija, posle dugog boravka u razvijaču pa u
fiksiru, njene pesme su večeras dobile konačan oblik. Sve kockice su se
složile: pažljiva publika, odličan zvuk, Anino raspoloženje za svirku i glas u
dobroj formi omogućili su da Ana emituje svoje tople, lične pesme na upečatljiv
način. Večeras je briljirala u novoj "Keep Quiet" koja ima hit
potencijal i poslednjeodsviranoj "Communicate" koja je jedna od onih,
kako ih ja zovem, pesama većih od života, koja je, otpevana Aninim moćnim ali
ipak toplim glasom potpuno nadkrilila auditorijum. Dobar uvod za ono što je sledilo,
za nastup Marisse Nadler. Ana i Marissa su dosta slične po načinu pevanja, ima
dosta uspona i padova u njihovim melodijskim linijama, ipak, Anine su
nepravilnije strukture, Marisine konvencionalnije. Anin glas je topao, Marissin
je hladan. Ipak, sveukupna Marissina zvučna slika je večeras bila bogatija a
razliku je pravila devojka za čelom i električnim klavirom koja je pevala i
prateće vokale. Na Marissin "noir" folk Janel Leppin, plavuša u crnoj čipki, je
dodavala "haunting" i "creepy" muzičku podlogu tako da su
murder ballads koje Marissa uglavnom peva zvučale još jezivije nego na ploči.
Tako jezivo da bi komotno mogle da budu soundtrack za „Ubistva u ulici Morgue“
Edgara Alana Poa, to mi se stalno vrtelo po glavi. Čak je i obrada moje
najdraže pesme Townes Van Zandta "Tecumseh Valley" koja i sama spada
u murder ballads umesto Townesovog sažaljivog tona dobila ton kojim se pričaju
strašne priče oko logorske vatre. Iako ih nije predstavila kao članove svog
benda, a trebala je, pošto im je tokom celog koncerta poput dirigenta davala
uputstva, Joca i Dule Bauk koji su radili zvuk su večeras pošteno zaradili
svaku paru. Pojačavanjem i utišavanjem instrumenata i glasa Marissa je vešto
menjala zvučnu sliku, uvek u pravcu postizanja utiska bezvremenog i
neovozemaljskog. Skoro da nikad nisam video ćutljiviju i pažljiviju publiku za
vreme trajanja pesama, ali prilično bučnu prilikom aplaudiranja. Ipak, publika
nije uspela da dozove prehlađenu Marissu na drugi bis pa se koncert, kao što je
počeo tačno u minut, i završio pre nego što su otišli poslednji tramvaji. Da stignemo do
njih, trebalo je proći tek nekoliko mračnih Dorćolskih ulica.
 |
| Marissa Nadler |
 |
| Ana Ćurčin |
No comments:
Post a Comment